Biografski film „Nedelja“ o legendarnom pevaču Džeju Ramadanovskom izazvao je veliko interesovanje kod domaće publike. O tome svedoči i podatak da je za samo tri nedelje film videlo čak 400.000 gledalaca u bioskopima. Nesumnjivo jedinstven omaž jednoj od najvećih zvezda „novokomponovane“ narodne muzike, film govori o Džejevom teškom odrastanju i muzičkim počecima.
S obzirom da danas većina Roma u Srbiji živi u izuzetno teškom položaju, s pravom se nameće pitanje njihovog položaja u socijalističkoj Jugoslaviji. U ovom tekstu ćemo, kroz priču o najpoznatijim pevačima i pevačicama romske muzike, pokušati da odgovorimo na to pitanje.
Između etničke grupe i narodnosti
Status Roma je u socijalističkim zemljama Istočne Evrope bio različito tretiran. Kako navode neki autori, u zemljama kao što su Čehoslovačka i Mađarska je usvojena asimilacionistička politika tumačenja Roma kao devijantne društvene grupe koja treba da bude integrisana u radničku klasu. U Bugarskoj, Rumuniji i Čehoslovačkoj su doneti dokumenti čiji je cilj bio da se Romima obezbedi stalno i trajno zaposlenje, da se reše problemi njihovog smeštaja i zdravstvene nege, da se poboljša obrazovanje romske dece i da se promoviše romska kultura.
Uz to, u socijalističkim zemljama Istočne Evrope sprovodila se i politika sedentarizacije nomadskih Roma, što je značilo zabranu nomadskog načina života i postepenu integraciju Roma u društvo.
Primer Mađarske pokazao je da se procenat zaposlenosti Roma i Mađara do pada socijalizma nije značajno razlikovao. Prema nekim istraživanjima, više od 75% romske populacije u socijalističkoj Mađarskoj bilo je uključeno u radni proces. Međutim, posle pada socijalizma je došlo do zatvaranja fabrika u kojima su radili Romi, čime se povećao procenat njihove nezaposlenosti. Sa razvojem kapitalističkog sistema forsirani su kvalifikovani radnici, što je veliki broj Roma isključilo sa tržišta.
Kada je reč o Jugoslaviji, političko-pravni položaj Roma nije bio definisan. Ostalo je nejasno da li su Romi pripadali kategoriji etničkih grupa ili kategoriji narodnosti, odnosno nacionalne manjine. Izraz „etnička grupa“ bio je upotrebljen u ustavima Hrvatske, Makedonije i Slovenije i označavao je zajednice bez države, dok su se ostali ustavi služili samo terminima „narodi“ i „narodnosti“, pri čemu je drugi termin označavao zajednice koje imaju svoju maticu izvan jugoslovenskih granica.
Iako se obično smatra da je Ustavom SFRJ iz 1974. godine Romima priznata narodnost, to nije tačno. Ustav faktički ne sadrži nikakve reference na Rome, dok se u Članu 269. ističe da se savezni zakoni i drugi propisi i opšti akti objavljuju „u službenom glasilu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije kao autentični tekstovi i na jezicima albanske i mađarske narodnosti“.
Pravni analitičari ustavne etničke kategorizacije u Jugoslaviji tvrde da su Romi, posebno nakon donošenja Ustava SFRJ iz 1974. godine, smatrani za etničku grupu. Ipak, na republičkom nivou, većina republika (sa izuzetkom Crne Gore i Bosne i Hercegovine) uključivala je kategoriju etničkih grupa, iako ih nije identifikovala. Ovo je ostavilo prostora pojedinim republikama da odluče da li da tretiraju Rome kao etničku grupu. Kada se uporede podaci iz popisa stanovništva u socijalističkoj Jugoslaviji, vidi se da je među Romima postepeno jačala svest o manjinskoj pripadnosti. Ako ih je po popisu iz 1948. godine bilo 72.736, po popisu iz 1991. godine bilo ih je već 206.136, što je značilo da je njihov broj povećan za skoro tri puta.
Ipak, za razliku od Mađarske, Jugoslavija nije imala jedinstven plan o tome kako da se Romi asimiluju u radničku klasu. U Jugoslaviji broj formalno zaposlenih Roma nikada nije prelazio 50%, zato što se većina Roma bavila „tradicionalnim romskim zanatima“, koji u većini slučajeva nisu bili priznati kao formalni posao. Bez obzira na to što je Jugoslavija omogućavala sticanje određenih socijalnih prava, poput prava na stanovanje, prava na rad i prava na besplatno školovanje, Romi nisu u značajnijem broju bili uživaoci tih prava.
Godine 1969. u članku u Večernjim novostima, Slobodan Berberski Lala, partizanski borac u Drugom svetskom ratu, društveno-politički radnik u Jugoslaviji, romski aktivista i pesnik, objavio je da će jugoslovenski Romi osnovati sopstvenu organizaciju, čiji će glavni cilj biti da pruži pomoć Romima u dobijanju statusa „nacije“. S druge strane, slovenački pravnik, diplomata i narodni heroj Aleš Bebler je u pismu Predsedništvu Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije 1978. godine ukazao na siromaštvo, nezaposlenost i nepismenost kao glavne prepreke društvene integracije Roma, pa je predložio: „Ako želimo celovito rešavati pitanje Roma moramo pre svega da im priznamo status narodnosti. Taj im status nije svugde i uvek priznat, čak ni u načelu, a pogotovo ne u praksi.“
Situacija se malo popravila posle osnivanja „Udruženja Roma“ 1969. godine. Započet je proces formiranja lokalnih odbora u različitim republikama i kasnije u gradovima, zajedno sa osnivanjem drugih udruženja Roma. Tokom sedamdesetih godina je postojalo više od 60 romskih organizacija i njihov broj se stalno povećavao. Različite inicijative, mahom vezane za kulturne događaje, podržane su od strane jugoslovenskih vlasti. Takođe, objavljivane su knjige na romskom jeziku i počele su da se emituju emisije na romskom jeziku na televiziji i radiju. Godine 1986. romska udruženja su se ujedinila u Savez udruženja Roma Jugoslavije.
Svakako treba uzeti u obzir reči direktora YUROM centra Osmana Balića koji je istakao: „Imam sreću da sam živeo u Jugoslaviji i mogu reći da nakon dvadesetak godina iskustva života nakon raspada – to je bio model izvrsnosti uređivanja međunacionalnih odnosa u jednoj zemlji. Dakle, iako Ustav SFRJ nije bio savršen, a status Roma je bio manjkav po njemu u odnosu na pripadnike drugih naroda i narodnosti – Romi su se osećali bezbedno što i treba da bude vrhunac kvaliteta života u svim zemljama.“
Kralj romske muzike
Priča o Šabanu Bajramoviću svakako zaslužuje filmsku ekranizaciju. Rođen 16. aprila 1936. godine u Nišu, Bajramović je bio sin Mahmuta, čistača cipela i Zuefe, radnice u niškoj fabrici duvana. Jednom prilikom je izjavio: „Detinjstvo slabo pamtim. Bio je rat, teško se živelo. Prvo čega se sećam je oslobođenje. Rusi ulaze u Niš, a mi deca trčimo za njima, gledamo uniforme, kape, oružje… Vikali smo nešto, al’ ne znam više šta. Imao sam devet godina tada.“
U slobodno vreme je uživao u fudbalu, ali je oboleo od dečje paralize i to ga je sprečilo da se dalje bavi sportom. Završio je samo četiri razreda osnovne škole, a kako njegov otac nije uspevao da izdržava porodicu, Šaban je morao da radi: „Nosio sam ugalj, vukao drva i tako sve do vojske.“
Po odlasku u vojsku, Bajramović je teško podnosio dane provedene bez svoje supruge u koju je bio zaljubljen. Zbog toga je pobegao iz vojske i otišao kući. Međutim, bio je izveden pred Vojni sud i propisano mu je služenje kazne na Golom otoku u trajanju od tri godine. Kada je rekao tužiocu „Nem’o da laješ, bre! Ne možete vi mene da osudite, kol’ko mogu da izdržim!“, kazna mu je povećana na pet i po godina. No, za Bajramovića je to bila i životna prekretnica: „Napravio sam grešku koju sam platio više nego što je trebalo, ali, sa druge strane, možda je tako Bog odredio. Na Golom otoku sam završio fakultet. Pročitao sam nebrojeno mnogo knjiga, naučio da sviram i pišem muziku. Tamo sam propevao.“
I zaista, Bajramović je na Golom otoku osnovao orkestar sa kojim je izvodio džez, španske i meksičke pesme, kao i numere Luja Armstronga (Loius Armstrong), Frenka Sinatre (Frank Sinatra), a ponekad i Džona Koltrejna (John Coltrane).
Posle Golog otoka, Šaban Bajramović započinje muzičku karijeru, a prvu ploču snimio je 1964. godine. Putovao je sa svojom grupom Crna Mamba u SAD, Italiju, Francusku, Venecuelu i druge zemlje. Vrhunac Bajramovićeve karijere bio je nastup za Indiru Gandi u Indiji, gde je dobio titulu kralja romske muzike. Bajramović je takođe pevao i Josipu Brozu Titu. Bez obzira na veliku popularnost, Bajramovića novac nikada nije preterano interesovao, pa ga je trošio na čašćavanje u kafani, kocku i kupovinu automobila.
Najviše ga je ljutilo to što nije znao da zaštiti autorska prava, pa je tvrdio da su ga drugi izvođači pokrali: „Svima sam dozvolio da se mojim pesmama probijaju u životu, a ja nemam ništa od toga. Žao mi je samo što su moju muziku pevali neki koji nisu trebali, pa su je pokvarili.“ Tokom karijere je izdao oko 20 albuma i pedesetak singlova, a napisao je i komponovao oko 700 pesama.
„Me sijum čaveja tari Jugoslavija“ („Ja sam momče iz Jugoslavije“), pevao je Šaban Bajramović, koji je preminuo od posledica infarkta 8. juna 2008. godine u Nišu.
„Zašto su ti kose pobelele, druže“
Još jedna izuzetno značajna ličnost za romsku muziku jeste Muharem Serbezovski. Rođen 2. maja 1950. godine u naselju Šuto Orizari u Skoplju. Pošto je potekao iz siromašne porodice, Serbezovski je veoma rano počeo da peva kako bi pomogao roditeljima, braći i sestrama: „Samo je otac radio. On je 1923. završio veliku medresu u Skoplju i bio je prvi ciganski učitelj. Cigane je opismenjavao i učio da budu vernici, da veruju u Boga. Predavao je ciganski jezik i sociologiju. Niko od nas dece nije krenuo očevim stopama.“
Kao i Šaban Bajramović, Serbezovski izbegava reč Rom, jer sebe smatra Ciganinom: „I kao muzičar i kao književnik tvrdim da je reč Rom isprazna, a Ciganin je inspiracija mnogim umetnicima. Bolje da sam sebi kažem da sam Ciganin, nego da mi to neko drugi kaže.“
Serbezovski je 1962. godine izdao album „Kalajđiljar kalaj japar“ koji sadrži pesme na turskom jeziku. Proslavio se krajem šezdesetih godina prošlog veka zahvaljujući Stevi Teodosievskom, narodnom kompozitoru i direktoru romskog ansambla, i njegovoj supruzi Esmi Redžepovoj, poznatoj romskoj pevačici. U jednom intervjuu iz 1985. godine je rekao: „Otišao sam 1969. godine u Beograd i nakon televizijskog nastupa preko noći postao zvijezda. Osjećao sam to. Zatvorio sam se te prve večeri u hotelsku sobu i pitao: ’Muhareme, što ću s tobom dalje?’ Nisam završio nikakvu školu, nisam imao nikakvu kvalifikaciju, stigao sam iz primitivne i neobrazovane sredine i kako da opstanem među inteligencijom? Godinu dana pojma nisam imao što znače neke riječi kao klimakterij, asocijacija itd. Ljudi u mom društvu pričaju, a ja šutim i samo slušam, pogađam značenje. Danima sam spajao riječi sa značenjem, učio, odgonetavao. Brujale su mi u ušima te, prve noći uspjeha, očeve riječi: ’Ako se želiš probiti, čitaj, čitaj!’“
Tako je kupio knjigu „Kako se kalio čelik“ Nikolaja Ostrovskog i počeo je da se obrazuje, a tokom osamdesetih godina profilisao se i kao pisac i prevodilac na romski jezik.
Serbezovski je od 1969. do 1975. godine živeo u Beogradu, a potom se preselio u Sarajevo, gde i danas živi. U socijalističkom periodu, Sarajevo je bilo poznato po bogatom kulturnom životu, a pevača je privlačila kosmopolitska i istočnjačka atmosfera grada na Miljacki. Njegova prva ploča objavljena je 1976. godine u izdanju diskografske kuće PGP RTB pod naslovom ,,Hej čergari, hej drugari“.
Pošto su Jugoslavija i Indija bile deo Pokreta nesvrstanih, a Tito je iskoristio indijsko poreklo romskog naroda kako bi približio dve zemlje, Serbezovskom se pružila prilika da stekne još veću popularnost. Indijska kinematografija je bila veoma popularna među Romima, pa je u nekoliko pesama Serbezovskog provejavao uticaj iz te daleke zemlje, od kojih su najpoznatije „Ramu, Ramu“ i „Ramajana“, objavljene 1974. godine.
Godine 1978. Muharem Serbezovski je otišao u Indiju da prisustvuje Drugom internacionalnom festivalu Roma. Tom prilikom je upoznao premijerku Indiru Gandi (Gandhi) i slikao se sa njenim sinom Radživom (Rajiv). Prema sopstvenom priznanju, ni od indijske premijerke nije dobio odgovor na pitanje da li su svi Romi poreklom iz Indije i zašto ih prapostojbina ne priznaje, pa je zaključio: „Mi Cigani smo kopilad sveta!“
Sveukupno gledano, Serbezovski je objavio pedesetak albuma i napisao oko 400 pesama, od kojih neke spadaju u najveće hitove narodne muzike kao što su „Zašto su ti kose pobelele, druže“, „Sine moj“ i „Za venčanim stolom“. Pored toga, Serbezovski se fakultetski obrazovao i čak uplovio u politiku, ali je sve to usledilo nakon razbijanja Jugoslavije. Kako je jednom prilikom naveo: „Svi narodi se bore za slobodu, a Cigani je imaju u izobilju. Sloboda je nešto što narodima mnogo znači. Ciganinu sve možeš da uzmeš, al kad mu uzmu slobodu, kao da su mu uzeli život.“
Kraljica i „živa vatra“
Iako su nosile isto prezime, Esma i Usnija Redžepova nisu bile rođake, ali su bile veoma bliske prijateljice. Povezivalo ih je mesto rođenja – Skoplje.
Esma je rođena 8. avgusta 1943. godine u siromašnoj porodici. Njena sredina je bila multikonfesionalna. Naime, njen deda je bio Rom katoličke veroispovesti, njena baka iračka Jevrejka, a Esmina majka romska muslimanka, kojoj je turski bio maternji jezik. Otac joj je bio čistač cipela, a majka je radila kao higijeničarka u makedonskom „Sindikatu“. Imala je dva brata i tri sestre i odmalena je želela da se bavi muzikom, ali je radila i dodatne poslove, nosila je mleko i čistila je stanove.
No, njen polazak u školu nije bio nimalo prijatan: „Sećam se da niko nije hteo da deli klupu sa mnom. Đaci su me odbacili jer sam bila tamnoputa, samo je jedan dečak, Slobodan, zamolio učiteljicu da sedne pored mene. U to vreme morao je da traži odobrenje, jer su devojčice sedele sa devojčicama, a dečaci sa dečacima. Učiteljica nas je stavila u prvu klupu, i posle prvog časa šapnula sam mu: ’Mnogo ti blagodarim što ne se plašiš od mene’.“
Zahvaljujući svom talentu za pevanje, sa četrnaest godina je dobila prvu nagradu na takmičenju koje je organizovao Radio Skoplje. To je podrazumevalo i svotu od tadašnjih 11.000 dinara, koju je Esma iskoristila da kupi poklone za celu familiju, dok za sebe nije ništa ostavila. Kasnije je upoznala i svog budućeg supruga Stevu Teodosievskog, pa su zajedno otišli u Beograd i nastanili se na Dedinju.
Nastupali su širom Jugoslavije, a 1961. godine im je objavljen i prvi album „Abre babi sokerdžan“ u izdanju Jugotona, na kojem se nalazi verovatno najpoznatija numera „Čaje šukarije“. Sa Ansamblom Teodosievski, Esma je nastupala na brojnim turnejama, od kojih su mnoge imale humanitarni karakter. Svirali su na radnim akcijama i održavali su koncerte za izgradnju zemlje posle zemljotresa.
Esma Redžepova je čak pevala i na Prvom samitu nesvrstanih 1961. godine u Beogradu: „Bio je pozvan hor ’Branko Krsmanović’ i naš Ansambl Teodosievski. Prvo su nastupili oni, a kad sam izašla na binu, noge su mi se tresle kao prut. Dva minuta nisam mogla da dođem sebi od straha. Kad sam, stegnutog grla, otpevala prvu pesmu, prevazišla sam strah.“ Sa suprugom Stevom Teodosievskim, Esma je posetila Indiju tri puta – 1969, 1976. i 1983. godine. Tokom druge posete, Esmi je dodeljena titula kraljice romske muzike na prvom muzičkom festivalu Roma u indijskom gradu Čandigaru. Godine 1983. Esma je pevala Indiri Gandi.
Uveseljavala je publiku u nekoliko zemalja kao što su SAD, Sovjetski Savez, Meksiko, Australija i Kanada. Zanimljiv je podatak i da je Esma 1962. godine bila prva jugoslovenska umetnica koja je nastupila u koncertnoj dvorani Olimpija u Parizu. Esma Redžepova je imala veoma bogatu karijeru, objavivši preko 100 singlova i dvadesetak albuma, a pojavila se i u nekoliko filmova. Preminula je u Skoplju 11. decembra 2016. godine.
Kada je reč o Usniji Redžepovoj, ona je rođena 4. februara 1946. godine, takođe u siromašnoj porodici. Njen otac Jašar je bio Rom i radio je kao vodoinstalater, a majka Sabrina bila je etnička Turkinja. Iako je u detinjstvu bila stidljiva, Usnija Redžepova je 1963. godine učestvovala na takmičenju mladih pevača koje je organizovao Radio Skoplje. Tada je izvela pop pesmu Radmile Karaklajić „Ajde da igramo tvist“ i osvojila je drugu nagradu.
Već 1966. godine Usnija se probija na muzičku scenu sa prvom singlicom u izdanju Jugotona, a nastupala je kao Usnija Jašarova, kako je ne bi mešali sa Esmom Redžepovom. Upisala je arabistiku na Filološkom fakultetu 1969. godine, ali je nije završila.
U jednom intervjuu je opisala svoje studentske dane: „Živela sam u studentskom domu. U sobi nas je bilo ukupno devetoro: nas šest sa legalnim pravom i tri ilegalke. Moja koleginica Eva iz Đenovića bila je padobranac i spavala je u mom krevetu. Bila mi je kao sestra. Kada bih smrznuta došla odnekud u sobu, ona mi je grejala noge. Kao svi studenti, bili smo gladni i žedni, a ono što smo nosili na sebi, delili smo među sobom. Tako je uvek ona koja se prva spremala za izlazak, bila i najlepše obučena. Bio je to jedan od najdivnijih perioda mog života. Žao mi je zbog roditelja što nisam završila fakultet.“
Usnija Redžepova je pokazala i talenat za glumu i ples, što je primetio pozorišni reditelj Radomir Raša Plaović, pa joj je dodelio ulogu Koštane u predstavi po motivima istoimene drame Bore Stankovića. U stvari, Usnija je pukom slučajnošću dobila tu ulogu, o čemu je i sama govorila: „Dobila sam poziv iz Narodnog pozorišta u Beogradu da umesto Gordane Jevtović, koja je čekala dete, zaigram Koštanu. Zakasnila sam na prvu probu i umalo mi nisu zahvalili na saradnji. Na probama samo sam fingirala jer bez gledalaca nisam mogla da rasplamsam strast u sebi. Publika me je izazivala. Posle nekoliko odigranih predstava, Raša Plaović mi je rekao: ’Konačno smo dobili najautentičniju Koštanu. Tebe je Bora Stanković zamislio kad je pisao ovo delo.’“ Ona je tu ulogu igrala 25 godina u Narodnom pozorištu. Pored toga, Usnija je igrala i ulogu pevačice u filmu Zdravka Velimirovića „Derviš i smrt“ iz 1974. godine, snimljenom po istoimenom romanu Meše Selimovića.
Muzička karijera Usnije Redžepove je bila plodna, za šta je dobrim delom zaslužan i ansambl koji je predvodio njen suprug Svetomir Šešić Šele. Usniju je takođe voleo da sluša Tito, o čemu postoje i anegdote. Učestvovala je na različitim festivalima kao što su Ilidža, Hit parada i Međunarodni sajam muzike (MESAM) i iza sebe je ostavila hitove kao što su „O pesmo, o igro moja“, „Dajte mi daire“, „Rasule se kose moje“ i „Kazuj, krčmo, Džerimo“. Preminula je 1. oktobra 2015. godine u Kliničkom centru u Beogradu od karcinoma pluća.
I naravno Džej
Na pitanje u jednom intervjuu šta novcem nikada ne može da se kupi, Džej Ramadanovski odgovorio je: „Iskrena ljubavna priča između dvoje ljudi.“ Zaista, Džej je pevao o iskrenoj i čistoj ljubavi, zbog čega je bio izuzetno voljen kod publike. Rođen 29. maja 1964. godine u Beogradu, Džej je bio jedan od najpoznatijih stanovnika Dorćola. Potekao je iz višečlane porodice obućara Mazlama i radnice Gradskog zelenila Barije Ramadanovski kao jedino muško dete.
Nakon razvoda roditelja, počeo je da beži iz škole zbog čega je odveden u vaspitno-popravni dom „Stanoje Glavaš“ (kasnije preimenovan u „Vasa Stajić“) na Voždovcu. Tamo je svirao bubanj i pevao. Sveukupno je proveo devet godina u toj ustanovi, a i sam je govorio o tom iskustvu: „Uveče kad legnem kroz glavu mi prolaze razne slike iz prošlosti. Često sanjam popravni dom. Za sve vreme mog boravka tamo. Majka me nijednom nije posetila, dolazio je samo otac.“ U toku boravka u domu izučavao je autolakirerski zanat, a nakon odsluženja vojnog roka zaposlio se u Industriji poljoprivrednih mašina „Zmaj“, gde se nije dugo zadržao.
Uz bavljenje sitnim kriminalom, Džej je bio i amaterski pevač. Međutim, prekretnica u njegovom životu dogodila se 1987. godine kada je upoznao Marinu Tucaković i njenog supruga Aleksandra Radulovića Futu. Oni su bili oduševljeni emocijom koju je prenosio Džejev peskovit glas, pa je Tucakovićeva napisala tekst za pesmu „Zar ja da ti brišem suze“. Sa tom pesmom, Džej je osvojio treću nagradu na festivalu MESAM 1987. godine.
Dvojac Tucaković-Radulović je bio zaslužan za strelovit uspon Džejeve muzičke karijere. Prvu ploču „Zar ja da ti brišem suze“ objavio je Diskos iz Aleksandrovca 1988. godine i od tog trenutka su se nizale numere (koje su žanrovski bile raznolike) kao što su „Slažeš li se ti“ (tu pesmu je Džej izveo u drugom delu filma „Hajde da se volimo“ iz 1989. godine), „Jedan, dva“, „Nikom nije žao kao meni“, „Lubenica“ i verovatno njegov najveći hit – potresna balada „Nedelja“.
Džej je postao zvezda u vreme kada je Jugoslavija odbrojavala svoje poslednje dane. Vrhunac tog perioda bio je prvi solistički koncert koji je Džej održao na Tašmajdanu 13. septembra 1991. godine, gde je svojim karakterističnim plesom i vrhunskim izvođenjem oduševio publiku. Za 33 godine karijere objavio je 13 studijskih albuma.
Džej je preminuo od posledica srčanog udara 6. decembra 2020. godine. Slava ga nikako nije promenila, što je jednom prilikom prokomentarisao: „Bio sam jedno vreme, recimo, najveća zvezda u Jugoslaviji. Niko nije mogao da mi priđe, imao sam solistički koncert pred 30.000 ljudi na Sajmu. Bio sam kao Majkl Džekson! Ali ja nikad moje prijatelje i drugove nisam promenio: ovo je moj ćošak, ovde sam rođen, ovde sam odrastao. Šta mi znači sad što sam postao zvezda ili što sam postao neko i nešto? Nemam ništa protiv novih prijateljstava, druženja itd., ali smatram da je moja duša ovde pa bio ja pevač ili ne bio. Ja moram da dođem ovde – ovo sam, jebi ga, ja.“
