„Od 1961. godine, brojni lideri i prijatelji naše zemlje ostavili su ovde svoj trag, sadeći drveće kao jednostavan, ali trajan simbol prijateljstva. Mnoga od ovih stabala preživela su decenije, različita vremena i brojne promene u svetu, a i danas stoje ovde podsećajući nas na činjenicu da će sve ono što zajednički želimo da ostane trajno, i sve u šta ulažemo zajedničke napore, zaista i opstati“, istakao je Đurić.
Kada je u pitanju simbolika trajnosti i izdržljivosti, mreža aktivista „Beograd ostaje“ uočila je izvestan apsurd u sađenju drveća u parku koji će biti „posečen“. Odnosno, kako su predstavnici vlasti saopštili, drveće neće biti sečeno – već presađeno.
Groteskna repriza i kulisa za politički marketing
U Parku prijateljstva drveće su zasadili brojni zvaničnici i slavne ličnosti, među kojima su: Josip Broz Tito, Fransoa Miteran, Džavaharlal Nehru, Gamal Abdel Naser, kraljica Elizabeta II, Fidel Kastro, Muamer el Gadafi, car Hajle Selasije, Leonid Brežnjev, Mihail Gorbačov, Ričard Nikson i drugi.
„Pre više od šest decenija, svetski lideri i osnivači Pokreta nesvrstanih sadili su drveće na Ušću kao simbol mira, ravnopravnosti i prijateljstva među narodima. Park prijateljstva je upravo tako i zamišljen – kao trajni spomenik ideji da različiti ljudi i države mogu da grade zajedništvo, a ne podele“, podseća Đorđe Miketić iz „Beograd ostaje“.
Prema njegovim rečima, danas gledamo „gotovo grotesknu reprizu tog prizora“.
„Đurić i šefovi delegacija sade jedno drvo i fotografišu se, dok se istovremeno iza kulisa donose planovi koji ugrožavaju upravo ono što bi trebalo da čuvaju. Jedno posađeno stablo ne može da bude zeleni paravan za planove kojima se Ušće pretvara u građevinsku parcelu. To je najjeftiniji mogući ekološki PR: slikati se sa lopatom dok se planovima priprema prostor za bagere, beton i komercijalizaciju javnog zemljišta“, smatra Miketić.
Sagovornik Mašine kaže da, ako ako zaista žele da nastave tradiciju Pokreta nesvrstanih, „neka ne sade drveće samo pred kamerama – neka sačuvaju postojeće“.
„Park prijateljstva nije kulisa za politički marketing. To je deo istorije Beograda i javni prostor koji pripada svim građanima“, zaključuje Miketić.
Značaj parka danas
Građani se preko godinu dana protive širenju projekta Ekspo 2027 na park Ušće, o čemu smo pisali na Mašini, a požari koji su ovog leta zahvatili Srbiju ponovo su u fokus javnosti vratili značaj očuvanja prirodnih dobra.
„Štetni rudarski projekti, betoniranje parkova, uništavanje šuma, gradovi i sela bez pijaće vode i požari koji besne nisu slučajnost, oni su direktna posledica odluka ove vlasti da naša prirodna dobra rasprodaje stranim korporacijama zarad profita, uz njihovo trajno uništenje“, poručili su beogradski zborovi na društvenim mrežama krajem avgusta, kada je organizovan protest Eko buna.
Đorđe Miketić kaže da građanke i građani ne odustaju od Parka prijateljstva zato što on nije samo još jedna zelena površina u gradu. „To je prostor u kome se prepliću istorija, kultura, priroda i identitet Beograda“, ističe on.
„Park prijateljstva je nastao kao jedinstvena celina, sa jasnom idejom i urbanističko-arhitektonskim konceptom. Njegovi autori su za to rešenje dobili i nagradu – dakle, nije reč o slučajno ostavljenoj livadi pored reke, već o prostoru koji je projektovan kao park i kao spomenik jednoj univerzalnoj ideji“, navodi Miketić.
Kako naš sagovornik dodaje, u vremenu kada se Beograd sve više pregreva, kada zelene površine nestaju i kada je svaki kvadratni metar pod pritiskom investitorskog urbanizma, ovakvi prostori nisu luksuz, već javna infrastruktura neophodna za normalan život.
„Zato građani brane Park prijateljstva kao deo mnogo šire borbe: za pravo grada da ima javne, dostupne i zelene prostore, umesto da svaki vredan komad zemljišta postane predmet komercijalizacije. Park prijateljstva treba da ostane ono što je oduvek trebalo da bude – park za građane, memorijal mira i deo velikog zelenog sistema Ušća, a ne nova lokacija za betoniranje i profit“, zaključuje Miketić.
A.G.A.
