Glasanje uz poverenje
„Kao potpuno slepa osoba, apsolutno sam kompetentna da govorim na ovakav način, mogu da kažem da je trenutni položaj slepih načisto ubog. Kada kažem ubog, ne bih želela da upotrebim goru reč. Položaj je takav da, osim što nemamo pravo na pristupačnost po gradu, jer je razrovaren na mnogim mestima, nemamo pravo ni da samostalno izađemo na glasanje koje se bliži. Niti nam je pristupačan grad za kretanje, niti su nam pristupačna mesta na kojima se glasa“, govori Nevena Jovanović iz FIBI fondacije.
Ona govori da je glasanje neprilagođeno za mnoge osobe, nezavisno od toga da li je osoba sa nekim drugim oblikom invaliditeta ili je slepa – Jovanović naglašava da nema razlike u pristupačnosti za njih.
„Sve je u potpunosti nepristupačno jer slepa osoba nema pravo na tajno glasanje, nego joj to čine majka, otac ili neko blizak tako što će zaokružiti ono što ona bude rekla. Sramota je da se prave roboti koji samo što ne čitaju misli, a slepi ljudi koji žele da budu samostalni i ravnopravni to ne mogu, već se na njih gleda kao da su bebe“, ističe.
Jovanović smatra da iako su oni koji pomažu i zaokružuju na glasačkom listiću umesto slepe osobe, jedino što ostaje slepoj osobi jeste da veruje da je zaokruženo kako je htela.
Foto: Mašina
„Tako da ću sada kad budem izlazila na glasanje, tražiti naravno, pošto nemam pravo da glasam tajno, onda ću imati pravo da glasam javno. Nema potrebe, ja ću samo tražiti da mi se javno zaokruži da ja budem sigurna pred više njih da hoću da mi se zaokruži broj koji želim“, govori ona i dodaje da dok ne bude mogla da glasa samostalno, nikad ne može biti poptuno sigurna šta će u njeno ime biti zaokruženo, čak iako je osoba koja ide sa njom bliska.
Psihološkinja i komunikološkinja Marija Milanović, koja je takođe slepa osoba, govori da je jedini način da slepa ili slabovida osoba glasa jeste da na biralište povede osobu od poverenja i da joj veruju da je zaokružila ono što je je ona rekla.
Ona objašnjava da u nekim zemljama postoji prilagođeno glasanje za osobe koje ne vide.
„Jedno od najjeftinijih i, čini mi se, najprimenljivijih rešenja u ovom momentu za našu zemlju bili bi takozvani šabloni na glasačkom listiću. To je kao neki reljefni otisak na listu kojim slepa osoba prati šta piše i koja je ponuda. Tačno je izrezbareno gde treba zaokružiti. To se oseti pod rukom, te na osnovu šablona, slepa osoba bi znala gde se zaokružuje za koji broj. Znači nije potrebno izmišljati nešto novo, samo primeniti nešto što već postoji“, pojašnjava Milanović.
Dodaje da tako oni koji ne vide mogu samostalno da glasaju tajno.
„Inače morate da verujete tom nekom kog ste poveli, ako imate nekog da povedete s obzirom da mnogi žive sami pa i nemaju nekoga koga uvek mogu da povedu na glasačko mesto, pa onda i ne ne učestvuju u tom izbornom procesu“
Čekanje za posao
Na pitanje kako izgleda zapošljavanje osoba koje ne vide, Jovanović odgovara da se one ne zapošljavaju.
„Postoje javni radovi. To podrazumeva da radiš negde, a da se da na kraju nigde apsolutno ne vidi gde si bio ili šta si radio. Apsolutno ništa nije evidentirano. Javni radovi ne postoje kao nešto što stvara staž i ono što bi moglo da te dovede do neke penziju. Znači, jednostavno se slepi ljudi se više ne zapošljavaju“, ocenjuje ona.
Milanović se govori da kada je reč o društveno-materijalnom položaju slepih i slabovidih osoba u Srbiji, postoji mnogo izazova.
„Jedan od najvećih izazova je svakako zapošljavanje – i kada slepe i slabovede osobe završe fakultet, teško dolaze do posla. Mogu da kažem da sam jedna od retkih koja ima sreće da ima posao, ali mnogi moji prijatelji su još uvek nezaposleni. Jako dugo se čeka na zaposlenje. Najbolje godine života često slepim i slabovinim osobama prođu u traženju posla. Neki prosek u mojoj generaciji jeste nekih 13-14 godina nakon završetka fakulteta da su dobili, odnosno našli posao, pošto se on baš i ne dobija“, navodi.
Dodaje da se i pored toga, slepe osobe susreću sa svakodnevnim izazovima u kretanju po gradu.
„Recimo, kad uzmemo u obzir Niš, jako je mali broj zvučnih semafora. Postoji ih nekoliko u samom centru grada. Kod tvrđave i u tom potezu ih ima, ali dalje ne. Jedan od velikih problema je kada se nešto napravi, to se ne održava. Nekad je više zvučnih semafora radilo. Međutim, oni više ne rade“
Njen stav je da kada bi održavali ono što postoji i kada bi se napravilo nešto novo svake godine, situacija bi bila dobra. Ipak, kako kaže, njen utisak je kao da se uvek kreće iz početka.
L.M.
