Jedan segment Studentskog programa posvećen je reinvenciji kulturne politike u Srbiji koja će omogućiti obnovu i dalji razvoj kulturne scene.
Studentski program predviđa reformacije u načinu finansiranja i upravljanja kao i vraćanje ugleda umetnicima i ustanovama kulture.
Novo istraživanje Udruženja za radna prava žena ROZA o radnim pravima u oblasti kulture i umetnosti, pokazuje da su radnici u ovoj sferi često finansijski nesigurni, rade prekovremena i imaju loše uslove rada. Više o ovom istraživanju čitajte u posebnom tekstu.
Umetnost za politički podobne
Marijana Cvetković navodi kako je teško izdvojiti najveće probleme s kojima se kultura trenutno suočava „jer je trenutna vlast kulturu dovela do nivoa raspada i nestanka,“ ali ističe nestručno upravljanje javnim institucijama u kojima, kako kaže, dolazi do utišavanja svake kritike i pobune, a ne do razvijanja programa. Ovaj vid vođenja ustanova dovodi do selektivnog uključivanja umetnika u rad, prema političkoj podbonosti, smatra Cvetković, kao i ograničavanja međunarodne saradnje i smanjenja novih programa i produkcije.
Kada se govori o samostalnim umetnicima i stručnjacima, Cvetković skreće pažnju na činjenicu da oni više nemaju nikakve uslove za proizvodnju umetnosti: nema fondova za produkciju, konkursi su skoro nestali, nema ni prostora gde bi radili niti gde bi svoj rad prestavili.
„Kulturno nasleđe nam nestaje pod bagerima pred očima, sistem zaštite je potpuno razoren upravo da bi se uklonio kao poslednja brana pred investitorskim interesima. To su dramatične scene kada se ruše zgrade i zidovi koji nam brišu kolektivno sećanje. A šta je sve uništeno što nismo mogli da vidimo tek ćemo saznati.“
Kao kandidakinja na Studentskoj listi, Cvetković komentariše da sam program predviđa zaokret u načinu na koji se kulturom upravlja što pre svega podrazumeva vraćanje koncepta kulture kao društvenog dobra koje treba da bude dostupno svima kako bi se kroz taj direktan odnos i dodir sa umetnošću i kulturnim praksama vratila vrednost kulture u životu svih građana.
Glumac Bojan Dimitrijević, kandidat na Studentskoj listi, kao jedan od ključnih problema u kulturi navodi budžet koji ocenjuje kao minoran i znatno ispod evropskog i regionalnog standarda.
„Budžet za kulturu je 0,6% i kada se podeli podobnima njihov ogroman deo kolača za neke ogranke kulture poput nezavisne scene, samostalnih umetnika i mnogih drugih ugroženih grupa ne ostaje bukvalno ništa.“
Dimitrijević je mišljenja da je ključno podizanje budžeta, makar na minimanlih jedan odsto.
Povratak kulture u različite društvene sfere
Cvetković objašnjava kako kultura ne sme da ide u pravcu elitizacije i komercijalizacije i suprotno tome studentski program predviđa uvođenje mehanizama direktnodemokratskog upravljanja gde svi zainteresovani imaju glas i utiču na to kako rade institucije
Pored toga, Cvetković kaže kako će se posebno uložiti trud i rad da se kultura i mladi povežu na organski način, onako kako su studenti pokazali da se može oživeti Studentski kulturni centar.
„Svi ti centri biće vraćeni na upravljanje studentima i univerzitetima, a omladinski centri će biti revitalizovani ili osnovani širom zemlje da u njima program određuju mladi ljudi, tamo se okupljaju i uče kroz umetnost i kulturu kako da budu aktivni članovi društva. Umesto kladionica nići će mreža kulturnih prostora za mlade.“
Za problem nedostatka prostora za kulturu Studentski program predviđa promenu namena raznih prostora koji već postoje, od čega Cvetković nabraja ’otete’ domove kulture i kulturne centre, javne prostore koji su se neštedimice privatizovali u prethodnim godinama, ali i obavezom postojećih kulturnih institucija da svoje resurse dele sa umetnicima i organizacijama nezavisne kulture.
Program, dodaje Cvetković, predviđa i brojne mere povratka kulture u prostore obrazovanja: od umetničkih i samoobrazovnih programa na fakultetima (poput onih koje su studenti organizovali sami u vreme blokada), preko besplatnih umetničkih sekcija u školama (koje zamenjuju školice i komercijalne programe), do drugačije koncipiranih ekskurzija (umesto preskupih aranžmana sa agencijama predlažu se programi koje prave ustanove kulture, lokalne kulturne organizacije i omladinske organizacije gde su vodiči vršnjaci koji dele i uvide u lokalnu omladinsku, urbanu kulturu), umetničkih rezidencija u školama i jačanje predmeta iz umetnosti i istorije kutlure.
„U Studentskom programu sektori poput kulture, obrazovanja, univerziteta, nauke i medija smatraju se infrastrukturom za demokratiju. Te oblasti grade osnovu za jačanje građana kao slobodnomislećih aktera društvenog života koji su sposobni da razumeju zajednički interes i da reaguju kada je društveno dobro ugroženo. Umetnost i kultura posmatraju se kao ogledalo društva i prostor kritike društva koji služi da bismo se neprekidno korigovali u svojim društvenim ulogama,“ zaključuje Cvetković.
Na problem pristrasnoselekitivnog finansiranja projekata upućuje i Dimitrijević dajući primer srpske kinematografije i njenog stagniranja proteklih godina.
„Filmski centar Srbije nije raspisao konkurs dve godine, naša kinematografija je zaustavljena, a finansiranje je preusmereno na projekte od državnog značaja.“
Pored filma, Dimitrijević akcenat stavlja na pozorišnu scenu u Srbiji i nemogućnost velikog broja mladih i talentovanih glumaca da nađu angažovanje. Prema njegovom mišljenju, potrebno je da veći gradovi uspostave komunikaciju sa manjim opštinama i kako bi se omogućilo igranje predstava koje su izvan budžeta tih opština.
„Puno se priča o decentralizaciji kulture i o nephodnosti da se ono što se dešava u kulturi ne dešava u tri najveća grada. U Srbiji svako malo mesto ima svoje domove kulture koji su izgrađeni još za vreme Jugoslavije s tim što je ogromna većina njih ili zatvorena ili radi, ali su programi koji se tamo dešavaju prividi dešavanja a ne i sama dešavanja.“
Dimitrijević se osvrće na nemački princip funkcionisanja u kome se između nekoliko manjih mesta koja se nalaze u blizini jedni drugih otvori jedno pozorište u kome rade i igraju glumci iz tih gradova.
M.P.
