Sara* je iz Italije, ima 43 godine i radi kao frilens novinarka. Poput mnogih svojih kolega, redovno učestvuje na evropskim konkursima za podršku novinarstvu, kao što su Journalism Fund Europe i Investigative Journalism for EU.
Sedeći za stolom u parku na severu Pariza, priča mi o događaju koji dobro ilustruje situaciju: dok je pripremala budžet za istraživanje sa koleginicom iz druge evropske zemlje, potonja joj je skrenula pažnju na to da je možda zaboravila jednu nulu u računici potrebnih sredstava.
Za njenu koleginicu naknada za reportažu u nekom francuskom mediju bila bi 500 evra. Za Saru bi iznosila 50 evra. „Moj slučaj nije izolovan“, kaže mi. „Dobijam između 50 i 120 evra po tekstu“, bilo da je reč o reportaži ili dužem tekstu. „Posao plaćen 50 evra može uključivati putne troškove, četiri intervjua i fotografije“, objašnjava Sara. „Praktično radim besplatno“.
Sara se, kao i mnoge koleginice i kolege, u velikoj meri oslanja na novinarske grantove. Osim ekonomskog aspekta, koji je središnji, otvara se još jedno pitanje: kvalitet, relevantnost i oblik proizvedenih informacija.
„Ovaj mehanizam prilično ograničava izbor teme. Da biste mogli da učestvujete u ovim konkursima, ako želite da istražite neku temu vezanu za Italiju, morate je učiniti prekograničnom“. Šta to znači? Morate je učiniti delom šireg evropskog pitanja. To daje širu perspektivu tekstovima, ali ponekad umanjuje uticaj onoga što biste mogli postići fokusiranjem na jednu zemlju. „Ne možete razmišljati o kvalitetu i značenju, jer morate juriti za stipendijama“, objašnjava Sara.
Razlog ove situacije leži u činjenici da u Italiji frilens novinari praktično ne mogu dobiti adekvatnu naknadu za svoja istraživanja, da ne spominjemo pravne rizike. Novinari u Italiji su „veoma su zabrinuti“, kaže mi Sara.
„Problem je zapravo u tome što, da biste prodali članak, često morate zanemariti važna pitanja i neugodna istraživanja jer ih italijanska štampa ne želi ili ih se boji, tako da morate učiniti svoje predloge privlačnim za dnevne listove… To je ono što najviše utiče na život frilens novinara i, generalno, na italijanski medijski pejzaž“. Ponekad, dodaje Sara, „imam utisak da je moj posao neka vrsta misije“.
Prema podacima Eurostata, u Evropi je 2023. godine bilo 868.700 autora, novinara i lingvista (svi spadaju u istu statističku kategoriju): Nemačka prednjači (237.600), slede Francuska (92.800), Španija (74.200), Italija (72.300) i Poljska (69.600).
Italija, Francuska i Španija su zanimljive zemlje za početak uporedne analize, i o ovim zemljama su novinari projekta Pulse uspeli da prikupe svedočanstva i podatke.
U Francuskoj, prema podacima Komisije za profesionalne novinarske legitimacije (CCIJP), koja svake godine izdaje novinarske legitimacije, 2023. godine registrovana su 34.444 profesionalna novinara: ovaj broj odgovara broju izdatih i/ili obnovljenih novinarskih legitimacija.
U Italiji je u januaru 2024. godine bilo 94.086 registrovanih novinara pri Nacionalnom savezu novinara (među kojima je 26.086 takozvanih „profesionalaca“, odnosno onih koji se novinarstvom bave kontinuirano, i 68.000 „publicista“, koji ovaj posao obavljaju povremeno).
U Španiji ne postoji zvanični spisak novinara. Prema podacima Eurostata (koji, međutim, obuhvataju nekoliko profesija), u 2023. godini u ovom sektoru je bilo zaposleno 74.200 ljudi. Zemlja ima oko 49 miliona stanovnika.
Francuska danas ima oko 68 miliona stanovnika, a Italija oko 58 miliona. U Italiji ima tri puta više novinara nego u Francuskoj.
„Budimo jasni: novinarska komora ima nešto manje od 100.000 članova, ali u Italiji nema 100.000 radnih mesta za novinare. Ova situacija, zbog zakona ponude i potražnje, osiromašuje sektor“, kaže Alesandra Kostante iz Nacionalne federacije italijanske štampe (FNSI), najvećeg sindikata novinara u Italiji, koji je 2023. imao 16.000 članova.
U Italiji, 50 evra za članak
„Novinarstvo u Italiji nije samo sve siromašnije i starije, već je i sve nesigurniji posao. Upravo ova nesigurnost najviše ograničava slobodu i nezavisnost štampe i član 21. Ustava, koji ih garantuje“, kaže Alesandra Kostante.
Novinarstvo u Italiji je ugroženo zbog stresa, nesigurnosti i, posledično, trpi kvalitet. Najopsežnije istraživanje o ovom pitanju (558 učesnika) autorke Aliče Fakini objavio je IrpiMedia 2023. godine. „Faktori koji su izdvojeni kao oni koji najviše utiču na psihološko blagostanje su, pre svega, nestabilnost i nesigurnost, zatim niske plate, činjenica da su [novinari] stalno onlajn i dostupni, kao i frenetični ritam posla“, objašnjava Fakini.
Ko su ovi ljudi? „Četrdeset šest posto ima između 18 i 35 godina, 31 posto je u starosnoj grupi od 35 do 45 godina, 14 posto ima između 45 i 55 godina, 6 posto između 55 i 65 godina, a samo 2 posto ima preko 65 godina“. Više od polovine ispitanika (65 posto) definišu se kao „frilens novinari“. Istraživanje IrpiMedia ističe problem koji se čini trivijalnim: „isuviše niska plata se smatra faktorom koji ima najveći uticaj na psihološku dobrobit ove kategorije“.
U Italiji, „šest od deset novinara zarađuje manje od 35.000 evra bruto godišnje“, piše La Via Libera (podaci Ingp, Izveštaj o dinamici zapošljavanja u novinarskom sektoru,) i „skoro polovina frilens novinara – koji su često radnici s neizvesnim radnim statusom ili slobodni profesionalci – zarađuje manje od 5.000 evra godišnje, a 80 posto ne zarađuje više od 20.000 evra“.
Alesandra Kostante (FNSI) objašnjava da je „ranije postojao cenovnik, koji je izdavala Komora, sa preporukama za minimalnu platu za one koji rade kao slobodnjaci. Komisija za konkurenciju i tržište 2007. godine tražila je ukidanje cenovnika. Obnovom nacionalnog kolektivnog ugovora koji su 2014. potpisali FNSI i Fieg (Italijanska federacija izdavača novina) uvedena je posebna odredba o samozapošljavanju, kojom su uspostavljene određene minimalne garancije, kako u pogledu ekonomskih uslova tako i zaštite i prava za novinare sa ugovorima o koordiniranoj i kontinuiranoj saradnji“.
U suštini, u Italiji visinu naknade određuju pojedinačne medijske kuće.
Lo spioncino del Freelance (Špijunka frilensera) je web stranica osmišljena po ugledu na francuski Paye ta Pige (Plati svoje obaveze), projekat pokrenut sa idejom da unese transparentnost u svet štampe. Lo spioncino del Freelance nastoji preispitati koliko se honorarni novinari plaćaju u Italiji.
Frančesko Gvidoti, jedan od osnivača, kaže da je „pomalo komplikovano utvrditi prosek koji bi na osnovu dostupnih podataka efektivno predstavljao celokupni sektor, jer prikupljamo podatke o širokom spektru aktivnosti, od kojih su neke međusobno veoma različite. Iznos koji se često navodi je 50 evra bruto, što može biti naknada za detaljne članke koji ponekad zahtevaju više sati rada. Postoje i kratke vesti plaćene između 2 i 10 evra bruto. Naknade od 200 ili 600 evra bruto retko se spominju, a uglavnom su u pitanju reportaže ili duži članci za koje novinari moraju putovati, istraživati i raditi nekoliko dana.“
Lo spioncione del Freelance, objašnjava Gvidoti, jednostavno „čini naknade transparentnim“.
„Mislimo da je sindikat taj koji bi trebalo da interveniše, što delimično i čini, ali sigurno bi pomogle i inicijative odozdo, koje bi zahtevale dostojanstvenu zaradu. Hteli bismo da pokušamo da organizujemo nešto u tom pravcu, ali to zahteva vreme i energiju, koje frilens novinari retko imaju. Takođe, verujemo da bi i sami frilemseri trebalo da pregovaraju, da odbiju ponižavajuće naknade itd., i nadamo se da će transparentnost naknada pružiti dodatni alat za podizanje svesti. Možda će neko reći da mladi ne žele da rade, ali barem će biti jasno da postoji razlog“, ističe Gvidoti.
„Nisam našla nijedan španski medij koji plaća više od 100 evra za reportažu“
Čini se da u Španiji situacija nije ništa bolja nego u Italiji, a honorari frilens novinara su slični: postoje novine sa nacionalnom pokrivenošću koje plaćaju između 35 i 40 evra po članku, o čemu svedoči ova diskusija na platformi X.
Esperanca* ima 36 godina i radi kao novinarka 11 godina. „Nisam našla nijedan španski medij koji plaća više od 100 evra za reportažu, bez obzira na vreme koje u nju uložite. Većina plaća između 50 i 70 evra. Na primer, 2016. godine pratila sam migrantsku rutu na Balkanu i jedna velika medijska kuća platila mi je 70 evra za reportažu“.
Esperanca je, kako objašnjava, sedam godina radila za privatnu televizijsku stanicu Cadena SER. „Poslednje dve godine tražila sam od svojih nadređenih da promenim redakciju zbog neprimerenog ponašanja šefa (vikanje, komentari, ismejavanje). Sve se to događalo u okruženju u kojem sam zarađivala samo 600 evra mesečno navodno kao samozaposlena radnica. Tamo je bilo normalno provesti 10 ili više godina kao fiktivni frilens novinar čekajući stalni ugovor. Budući da nisam mogla dobiti premeštaj unutar kompanije niti naći vremena da tražim drugi posao na kraju sam otišla bez ikakve perspektive“.
Prosečna novinarska plata u Španiji iznosi 22.000 evra godišnje. Podatke je objavio Španski zavod za statistiku rada. Dodatni problem leži u tome što mnogi novinari spadaju u kategoriju „lažnih samozaposlenih“, koja se koristi za pokrivanje pozicija koje bi inače bile stalne. Ovaj status omogućava mnogim medijskim kućama da zapošljavaju, a da zapravo ne zaposle. Prema podacima Javne službe za zapošljavanje (SEPE), između septembra 2022. i 2023. godine, broj fiktivnih frilens novinara porastao je sa 6 na 14 posto u poređenju sa 2022. godinom.
U stručnom časopisu Cuadernos de Periodistas, Kristina Puerta je 2022. godine napisala da u Španiji ima preko 73.500 osoba koje su registrovane kao samozaposlene i koje rade kao slobodnjaci. Puerta navodi izvještaj Madridske novinske asocijacije (APM) prema kojem je 69 posto samozaposlenih novinara odabralo ovu opciju iz nužde.
„U Španiji zaštita njihovih prava i radnih uslova i pristup socijalnim beneficijama unutar pravnog okvira praktično ne postoje, odnosno znatno zaostaju za regulatornim merama drugih evropskih zemalja, kao što je Francuska“, napisala je Puerta.
Prema rečima Ane Martinez iz sindikata Comisiones Obreras (CCOO), „nesigurnost zaposlenja je glavna karakteristika medijskih radnika u Španiji. Od ekonomske krize 2008. godine, novinari, kamermani, fotografi i tehničko osoblje vezano za informativne servise izgubili su između 25 i 30 posto svoje kupovne moći: plate nisu rasle istom stopom kao inflacija“.
Analiza objavljena 2016. godine pod naslovom La precariedad en el periodismo: una historia de largo recorrido (Neizvesnost u novinarstvu: duga priča), navodi da je „neizvesnost profesije, od koje potiče termin precariodismo, dovela do sve većeg interesa akademske zajednice za radne uslove novinara“.
Francuska, poseban slučaj?
U Francuskoj, Observatoire des métiers de la presse, (Opservatorija za štampu), koji analizira razvoj profesije, objavljuje izveštaj o prihodima novinara na osnovu podataka CCIJP-a, tela koje izdaje novinarske legitimacije. Ovi podaci se odnose samo na novinare koji poseduju legitimaciju.
U 2023. godini, 69,8 posto novinara u Francuskoj radilo je na neodređeno vreme s medijalnom bruto platom od 3.650 evra, 23 posto su bili frilenseri (tzv. pige) sa bruto zaradom od 1.951 evra, a 2,2 posto je radilo sa ugovorima na određeno vreme sa bruto zaradom od 2.958 evra.
Utvrđena naknada za francuske frilensere iznosi 60 evra po stranici (1.500 znakova). Međutim, svaka medijska kuća primenjuje svoje tarife.
Paulin, iz udruženja Profession:Pigiste (Profesija: slobodni novinar), objašnjava da se u Francuskoj „tarife znatno razlikuju“.
„Postoje minimalne, ali se one ne poštuju uvek. Ponekad se članci plaćaju po komadu, ali u poređenju sa tarifom po stranici, na kraju se plaćuju 20 ili 25 evra. Na web stranici Paye Ta Pige videla sam cenu od 18 evra po stranici, isplaćenu preko fakture, a ne kao zarada, kako predviđa francuski zakon (dakle, ne samo da je cena vrlo niska, već novinar nema ni doprinose za zdravstveno osiguranje, nezaposlenost, penziono osiguranje itd.). Koliko ja znam, maksimalna tarifa je oko 150 bruto evra po stranici. Možda drugi nude i više. Ali ova maksimalna tarifa se retko primenjuje. Generalno, slučajevi izuzetno niskih tarifa, iako postoje, retki su“.
Pige je sistem rezervisan za slobodne novinare u Francuskoj. To je u suštini „mini plata“ sa statusom zaposlenika, jer klijent takođe plaća doprinose za socijalno osiguranje. Definisan je Kresarovim zakonom (1974).
Evropska situacija?
Jana Rik je doktorantkinja i istraživačica na Odeljenju za medije i komunikacije na Univerzitetu Ludvig Maksimilijan u Minhenu. Radila je na istraživačkom projektu koji je finansirala Nemačka istraživačka fondacija (DFG), pod nazivom Prekarizacija u novinarstvu (Prekarisierung im Journalismus). Projekat je realizovan od 2019. do 2024. godine uz učešće hiljadu novinara iz Nemačke.
Prema studiji izrađenoj u sklopu projekta, 43 posto novinara smatra da je njihova radna situacija neizvesna, tri od pet navode da su im se radni uslovi pogoršali nakon pandemije koronavirusa, a više od polovine (58 posto) veruje da neizvesni uslovi ugrožavaju kvalitet novinarstva. Ipak, više od dve trećine (69 posto) ispitanika je uglavnom zadovoljno svojom profesijom. Dve trećine članova Nemačkog sindikata novinara (Deutsche Journalistinnen und Journalisten Union, Dju), prema tvrdnjama samog sindikata, definišu se kao frilens novinari.
Neki od njih priznaju da nesigurni radni uslovi utiču na njihov rad: egzistencijalne pretnje mogu imati negativne posledice po kreativnost, a zbog nedostatka vremena ređe se rade temeljna istraživanja. „Nesigurni radni uslovi takođe mogu imati negativan uticaj na teme koje biraju novinari, koji obično preferiraju teme koje zahevaju manje vremena”, objašnjava Rik.
Svetska asocijacija izdavača novina (WAN-IFRA organizacija prisutna u stotinak zemalja koja predstavlja više od 18.000 medijskih kuća) objavila je u aprilu 2025. godine istraživanje koje je pokazalo da je 60 posto anketiranih novinara iskusilo sagorevanje, dok je 62 posto bilo primorano da dopunjuje svoj prihod drugim poslovima kako bi sastavilo kraj s krajem. Anketa je zasnovana na otprilike 400 intervjua u 33 zemlje EU, na 13 jezika, koje je provela kompanija Taktak Media/Display Europe.
„Ako medijska industrija nastavi tranziciju ka modelu u kojem dominiraju frilenseri, moraćemo da uložimo mnogo više sredstava kako bismo zaštitili ove radnike“, komentariše Džef Izraeli, direktor Taktaka. „Porast frilens novinarstva u Evropi odražava strukturnu promenu u medijskom sektoru: smanjeni urednički budžeti primorali su medije da se u većoj meri oslanjaju na nezavisne novinare“.
Prevod s engleskog: Ivana Draganić
Autorka zahvaljuje sledećim kolegama koji su svojim radom (i strpljenjem) doprineli izradi teksta: Lola Garcia-Ajofrin, Ana Somavila (El Confidencial, Španija), Harald Fidler (DER STANDARD, Austrija), Dina Daskalopulu (Efysn, Grčka), Krasen Nikolov (Mediapool, Bugarska) i Petra Dvorakova (Deník Referendum, Češka Republika).
Ovaj članak nastao je u sklopu projekta PULSE, evropske inicijative koja podržava prekogranične novinarske saradnje.
Izvorna verzija teksta: https://voxeurop.eu/it/giornalismo-freelance-precarieta-europa/
