Društveni okviri utiču na menjanje uloge očeva. Da li savremene društveno-ekonomske okolnosti dovode do podjednake uključenosti očeva u roditeljstvo ili do produbljivanja asimetrije u rodnim ulogama između muškaraca i žena?
Tema očinstva je tek odnedavno postala veoma aktuelna, s obzirom da su se dosadašnja istraživanja „privatnog“ domena fokusirala uglavnom na perspektivu žena. Sve češće imamo prilike da na ulici vidimo očeve kako guraju kolica, šetaju decu, igraju se sa njima u parku, ali i kompetentno razgovaraju o razvojnim potrebama, pravilnoj ishrani ili najboljim proizvodima za decu. Ove promene nam postavljaju pitanje: da li se uloga muškarca kao oca menja?
Savremena istraživanja očinstva se uglavnom fokusiraju na stil roditeljstva koji muškarci praktikuju, a rezultati i u domaćem heteronormativnom kontekstu ukazuju da možemo razlikovati najmanje tri modela očinstva: tradicionalni, moderni i savremeni.
Tradicionalno očinstvo podrazumeva očevu figuru kao figuru moralnog autoriteta, zaštitnika porodice, predstavnika pred zajednicom i njegovo potpuno isključivanje iz svakodnevne nege dece i brige o njima. Unutar tradicionalnih porodica je autoritet muškaraca i starijih neupitan, a rodne uloge jasno odvojene. Majke su u ovom kontekstu zadužene za svakodnevnu negu i brigu o deci, a otac se aktivno uključuje tek oko muške odrasle dece, kada treba da im prenese neophodna znanja za reprodukciju domaćinstva/gazdinstva. Ovakav obrazac roditeljstva je u Srbiji još ponegde prisutan među ruralnom populacijom.
Podjednako uključeni očevi
Moderno očinstvo, razvijano među građanskim slojevima do Drugog svetskog rata, šire prisutno među urbanom populacijom tokom socijalizma, i dominantni model i danas, podrazumeva očeve čija je ključna uloga, uloga hranioca porodice, koji sa svojom decom razvijaju i emocionalne i bliske odnose najčešće kroz igru, a minimalno kroz svakodnevnu negu i brigu.
Tokom socijalizma je građen model pune zaposlenosti žena sa punim radnim vremenom, ali iako su oba roditelja zarađivala (ženin prihod se najčešće smatrao sekundarnim) unutar porodice je sav posao oko odgajanja dece bio smatran primarno obavezom majke. Ovaj period je obeležen i intenzivnom izgradnjom institucija koje pružaju podršku porodici (u vidu predškolskih ustanova, socijalnih službi, savetovališta). Bez obzira na to, promene u javnoj sferi nisu pratile tako brze promene u rodnim ulogama u privatnoj sferi, pa je dominantan model roditeljskih praksi podrazumevao oca koji materijalno opskrbljuje porodicu i majke koja je dvostruko opterećena (na poslu i u prvatnoj sferi: oko kućnih poslova i oko dece).
Savremeno očinstvo je poznato još i kao „novo očinstvo“ i podrazumeva potpunu uključenost oca, na isti ili sličan način kao i majke, u sve aspekte života deteta (to podrazumeva dnevnu negu: kupanje, presvlačenje, spremanje obroka, emocinalnu razmenu i sl). Novo očinstvo nastaje, između ostalog, kao svojevrsni odgovor na dvostruku nesigurnost s kojom se suočavaju muškarci u savremenom svetu – nesigurnost dominantne uloge na tržištu rada i nesigurnost partnerstva.
Usled smanjenja rodne asimetrije na tržištu rada, sve je verovatnije da će (neke) žene zauzimati bolje plaćene pozicije od muškaraca, što dovodi u pitanje ključnu ulogu muškarca kao oca i supruga – hraniteljsku. Ova uloga je dodatno uzdrmana sve nestabilnijim tržištem rada, gde je sve više ugovora koji su privremeni, na određeno vreme i koji u domaćem kontekstu ne garantuju radnička prava (na plaćeni odmor, bolovanje i dr). S druge strane, demokratizacija partnerstva, pored svoje emancipatorske snage, neretko rezultira partnerskim disolucijama i razvodom braka, te svest o toj verovatnoći dovodi do toga da se brak/partnerstvo sve ređe percipira kao nužno trajni odnos. I prva i druga neizvesnost mogu voditi ka otkrivanju sfere privatnosti kao novog polja unutar kog i muškarci mogu potražiti oslonac svog identiteta, unutar kog će raditi na izgradnji odnosa sa detetom kao potencijalno najstabilnijeg odnosa u životu. Nosioci ovog obrasca u domaćem kontekstu su najčešće mlađi, urbani i visokoobrazovani očevi.
Ekonomija uloge oca
Koji će stil roditeljstva očevi razviti i kakve su mogućnosti da ostvare očekivanja koja imaju od sebe kao roditelja (i/ili koja okolina ima od njih) zavisi od više stvari – od slojnog položaja i položaja na tržištu rada, od vrednosti koje očevi imaju, koji se primarno odnose na obrasce podele rodnih uloga, kao i od odnosa sa suprugom/partnerkom, širom porodicom i decom. I bez obzira na pomake na tržištu rada tokom socijalizma, javna sfera i tržište rada u Srbiji su i dalje značajno patrijarhalni.
Stope zaposlenosti muškaraca su više, jaz u platama je u korist muškaraca, a to ima svoje posledice na dešavanja u okviru porodičnog domena. Domaća istraživanja pokazuju da kada mladi muškarci postanu očevi, oni se intenzivnije uključuju u svet rada ne bi li ispunili ulogu hranioca porodice, dok se žene češće privremeno ili trajno isključuju sa tržišta rada kada postanu majke.
Ukoliko je ova asimetrija na tržištu rada izraženija (u zaposlenju ili prihodima), veća je verovatnoća da će opstajati i asimetrična podela kućnih i roditeljskih obaveza. Podaci pokazuju da je hraniteljska uloga osnov identiteta svih očeva, čak i kod onih koji pripadaju tipu novog očinstva, šanse da ovu ulogu ostvare u skladu sa svojim očekivanjima i očekivanja zajednice zavise, s jedne strane, od prirode tržišta rada, a sa druge od kapitala koje poseduju (obrazovanja, materijalnog bogatstva i društvenih veza).
Na primer, oni očevi koji obavljaju radnička zanimanja će morati češće pored osnovnog posla da obavljaju i dodatne poslove, radiće češće sa ugovorima na određeno vreme, kao i na privremenim i povremenim poslovima, te će tako morati mnogo energije da ulože da bi materijalno opskrbili porodicu. Oni će usled nemogućnosti da obezbede materijalni optimum za svoju porodicu, u domaćem kontekstu, neretko imati osećaj roditeljske neadekvatnosti, i imati manje vremena da se direktno posvete svojoj deci.
Očevi iz srednje klase će češće obavljati poslove koji su sigurniji, nešto bolje plaćeni, ali će usled viših očekivanja, i oni neretko raditi više poslova, raditi prekovremeno, da bi porodici i deci obezbedili materijalni optimum. Unutar prilično nestabilnog, fleksibilnog i u poslednjoj dekadi dodatno deregulisanog tržišta rada (obeleženog nedovoljnim stepenom zaštite prava radnika) mogućnost da se očevi ostvare u ključnoj ulozi je dodatno otežana.
Patrijarhalna kultura baštini jasne podele rodnih uloga. Identiteti muškaraca su u značajnoj meri vezani za porodicu kao grupu (te otud izraz „porodični čovek“) koju opskrbljuju i koju predstavljaju. Period socijalizma je značajno promenio ulogu žene u javnoj sferi, ali je privatna sfera ostala pod uticajem tradicionalne podele rodnih uloga koja podrazumeva da je kupanje, oblačenje deteta, spremanje obroka primarno stvar majke. U periodu postsocijalističke transformacije veoma sporo dolazi do promena vrednosnih obrazaca, tako da s jedne strane svedočimo prilično žilavom opstajanju privatnog patrijarhata, a s druge, izvesnim promenama u pravcu rodne i roditeljske ravnopravnosti.
U prvom slučaju muškarci smatraju da je jasna podela na privatnu i javnu sferu, pa je i „prirodno“ da prva pripada ženama, a druga muškarcima. Ova razlika se najčešće esencijalizuje kroz narativ o biološkoj predodređonosti žena da rađaju i da su nežniji i emotivniji pol, koji može bolje da razume dečije potrebe. S druge strane, muškarci koji smatraju da između muškarca i žena ne postoje (ili ne bi trebale da postoje) razlike na tržištu rada, u politici, unutar porodice, češće će se uključivati u one aktivnosti koje su tradicionalno bile sfera žena, te će smatrati da mogu da budu podjednako dobri roditelji kao i majke.
Treća dimenzija koja utiče na to kakav će stil roditeljstva muškarci razviti zavisi od odnosa s drugima u neposrednoj okolini. Ukoliko žive unutar nuklearnih porodica, verovatnije je da će sa svojom suprugom/partnerkom imati intenzivniju dogovore/pregovore oko kućnih i roditeljskih obaveza nego kada žive unutar proširene porodice. U drugom slučaju, najveći deo poslova se deli između snaje i svekrve, dok muškarac može mirno da ubira maskulinu dividendu.
Dalje, ukoliko su odnosi između supružnika/partnera skladniji, ukoliko su intimniji, veća je verovatnoća da će se on češće uključivati u dnevne roditeljske obaveze (iako se sklad može tumačiti upravo njegovim većim angažmanom oko kuće i dece). Onda kada su odnosi u porodici u dovoljnoj meri kohezivni i fleksibilni, kada se članovi porodice jedni drugima obraćaju za pomoć i podršku, kada uloge nisu fiksne, a svaki glas ima pravo na izraz, onda je verovatnije i da će muškarci osećati obavezu, ali imati i veći stepen zadovoljstva u obavljanju svakodnevnih poslova oko svoje dece.
Savremeno doba donosi nove zahteve i pred pojedince koji žele da budu roditelji postavlja nove dileme. Model braka i ljubavi koja traje večno su duboko uzdrmani savremenim procesima detradicionalizacije. Dok je moderni brak bio uobličen kroz pravni normativ „dok nas smrt ne rastavi“ i popularnu kulturu o ljubavi koja traje večno, savremeno doba traži nove odgovore na aporiju između lične slobode i postojanosti primarnih relacija. Da bi veza opstala na duži rok sve je neophodnija refleksija o potrebama drugih i fleksibilnost u odnosu na situacije.
U domaćem kontekstu za „novo očinstvo“ još uvek ne postoje modeli u popularnoj kulturi, a muškarci koji žele drugačiji stil roditeljstva od većine oko sebe (i/ili svojih očeva) najčešće nemaju na koga da se ugledaju ili nemaju s kim da podele sopstveno iskustvo. Tome treba dodati i za roditeljske obaveze nesenzibilisano tržište rada i radnu kulturu.
Tekst je nastao u okviru projekta pod nazivom „Roditeljstvo u neoliberalizmu“ koji se realizuje uz podršku Rekonstrukcije Ženski fond.