Mučno je gledati poniženje koje je ovih dana doživeo. Mučno, kažem, ne zato što gajim saosećanje prema diktatoru koji uništava milione života; ne, već zato što, ma koliko njegova vlast bila uzurpatorska i lažna, taj čovek ipak nastupa pod našim imenom. Svako njegovo šepurenje, skrušavanje, blamiranje i neumesno laganje, širi sliku i o nama i našoj prvobitnoj sramoti – o onoj nultoj tački kad mu je dopušteno i da pomisli da svoje kriminalce i polusvet uvede u naše institucije, a njihovim prisustvom zagadi naše nade i naše ulice. Međutim, verovatno mi je najmučnija činjenica da, kad god bi protivustavni predsednik doživeo poniženje, ishod je bivala kompenzacija iživljavanjem.
Novosadski politički zatvorenici nisu tek tako, nasumično, odabrani. Naravno, našao ih je kao pogodne za narativ trenutka – ali isto tako, dugo vremena su mu baš ti ljudi boli oči. Žustri, mladi i nepokolebljivi, neki od njih su još od pre odbrane Šodroša gazili petu brzinu aktivističkog života ovde „na dnu mora“. Kad god se nešto dešavalo – Rektorat, Filozofski, GUP, garaže, Telepski park, antifašistički skupovi ili Rio Tinto – bili su tu i bili su značajni. Bili su, isto tako, kreativni i, za naprednjačku pravolinijsku svest, nepredvidljivi. Pravili su i greške, naravno, ali su uvek ustajali, učili i nastavljali.
Svoje saborce i saborkinje ovde hvaliti neću – neka drugi o aktivistima i borcima PSG NS kažu šta žele i imaju – ali o „stavovcima“ koji doleću sa traktorima, podižu ulice, sad su ’vamo sad su tamo, guraju glavu u torbu i bivaju napadani, satanizovani, pljuvani, nakon čega sve jovo nanovo – moram i hoću. Moram, jer zaista nisam siguran u kojoj meri neaktivistički građanin može da pojmi žrtvu i nenormalnost života ovih ljudi, svakodnevno praćenog facama sa pucama (TBF) i sveprisutnim portalima koji ih predstavljaju moralnim nakazama. Ne pristajem na neizbežnost onoga da „revolucija jede svoju decu“. Poješće ih samo ako joj ih mi poslužimo na zlatnom tanjiru, što je put kojim zamalo da smo pre mesec-dva dana pošli.
Možda nisu svi oni bili svima simpatični. I to je u redu. Ali, posmatrajući ih kao političku pojavu, moram da istaknem da su najmanje simpatični bili upravo režimu. A režimu, njemu su se tog 13. marta složile, kako je pomislio, sve kockice. Zadesila se i mogućnost da udesi svoj narativ pred predstojeći veliki beogradski skup, i prilika da demonstrira tobožnju državničku čvrstinu, a na sve to da ispuni zlobni osvetnički hir i odvrne izduvni ventil „svojima“ koji su tako dugo čekali zglajzavanje ovih mladih – da se osveti onima koji mu stalno titraju oko glave kao osice (svaka aluzija na Omladinsku studentsku akciju – OSA, koja je bila jedan od najvažnijih rasadnika novosadskog aktivizma, je potpuno namerna). A opet, ti mladi stavovci i psgovci, kako se ispostavlja, i ne radeći ništa, postaće mu nova glavobolja.
Jedni su mu van domašaja. Drugi su, uprkos dirigovanom serviranju loših i lažnih vesti u pritvorske ćelije (tek su to priče za memoare), ostali odlučni da ne izdaju ni sebe ni drugove, i ne potpišu nekakvo lažno priznanje. I do čega smo 50 dana kasnije došli?
Nenadležni je jednim sramnim i protivzakonitim manevrom uspeo da sablazni čak i sablaznog Trampa (Ovalni kabinet će, verujem, godinama odjekivati od smeha na pomen Alex-a Vuči-a), kod koga vidno nije u milosti jer mu prosto ni po čemu nije dovoljno važan. Put Istoka je mračan i pun užasa (kod Putina bi najradije otišao ne otišavši), dok je sednica Evropskog parlamenta već tu, i neki levi, zeleni i liberalni poslanici – ali ne više samo ni oni – drmaju mu kavez i postavljaju pitanje: „Da li je to Srbija jedina zemlja Evrope koja ima političke zatvorenike?“.
Pri tom, neki od tih što postavljaju ta pitanja (primera radi, Helmut Brandšteter, izvestilac Renew Europe grupe EP za Srbiju upravo će podneti amandman na izveštaj o Srbiji, u kom ističe slučaj političkih zatvorenika i zahteva njihovo oslobađanje) su bili na sastancima u Srbiji upravo onih dana kad su interventni pendreci tukli po glavama studenata. O tempora, o mores, izraz na licima tih ljudi video sam uživo; nisu mogli da veruju u glupost Aleksandra Vučića, nekada prvog evropskog stabilokrate.
Dakle, koliko mu sada politički zatvorenici, samim svojim postojanjem i statusom, mogu nauditi? Moglo bi se ispostaviti – mnogo.
Ako ih velikosrbijanski vožd ne pusti uskoro, ispostaviće se da ima dovoljno evropskih zvaničnika koji će podizati buku, buku koja pada na štetu nekih još viših zvaničnika, koji, pak, imaju i svojoj javnosti da polažu račune, kao i da odgovaraju na neugodna pitanja u vezi sa trgovinom političkim uticajem (EU možda deluje kao dosadna birokratska hidra, ali gle čuda, to znači da ima i neke institucije). Ako ih ne pusti, Vučić će sve više biti doživljavan kao balkanski Lukašenko, dok je pri tom već dokazan i kao neko ko sve teže može da „isporučuje“ (jedna od najvažnijih pobeda svih naših protesta).
Takođe, i studenti trkači, mladost Srbije, dolaze u Brisel sa spiskom tema, kao još jedna velika nelagodnost za cara koji nema više čime da pokriva svoju sramotu. Moglo bi se lako desiti da, kao što se dotični dobro seća Balkanskog kasapina devedesetih, i on uskoro dobije sebi svojstven nelaskav panevropski nadimak. On zna da je „Mir, stabilnost, Vučić“ u stanju aorista, samo se boji da to neko spolja i glasno kaže. Jer ono što već trinaest godina ljude drži pasivnim jeste onaj čuveni politički hloroform sadržan u frazi: „Ne možeš ti tu ništa, oni ga ’drže’“. Dovoljno je da mu u ovom trenutku, gde je destabilizacija opšta, „oni“ samo malo „zaprete“, pa da se slika moćnika uruši od bespomoćnosti.
Javnost i sve zdravo u ovom društvu stali su u odbranu pritvorenika. Ako Vučić želi još suludiju situaciju nego ova u kojoj je, samo neka nastavi. Politički zatvorenici vremenom su postali tema nad temama – od zborova do studentskih plenuma, i zasigurno će sve više-jače-bolje boleti naprednjački režim. Na nama je, pak, da se potrudimo da svaki sugrađanin, svaki komšija, svaki zaseok, saznaju da neki nevini ljudi trunu u ćelijama jer je Vučić odlučio da konačno izgubi razum. Ima nas koji to radimo danonoćno, i sve nas je više.
Vreme je da se zagrcne vlastitim lažima. Vreme je da mu očitamo lekciju da se ne može igrati sa ljudima i da je vreme represije prošlo; da tu podvučemo crtu – jer danas su oni, sutra bilo ko. Možda ti što čitaš ovo. Možda neko tvoj. Vreme je.
