Zadnjih šest meseci je višegodišnji teret nad zdravstvenim radnicima u Pančevu konačno prekipio. Podrška studentima koji su pešačili do grada, kao i odavanje pošte nastradalima u Novom Sadu, izazvali su odmazdu od stranačke uprave Doma zdravlja. Tijana nam opisuje kako je lično doživela ove pritiske i otkriva atmosferu straha koja vlada među kolegama. Poziva zaposlene da se ujedine u solidarnosti jer, kako ističe, „Ne mogu nas sve otpustiti“.
Možete li nam opisati šta se tačno desilo i kada ste prvi put primetili da se vrši pritisak na vas i vaše kolege?
Pritisci su postojali godinama – zaposleni su morali da idu na mitinge vladajuće stranke, da po završetku radnog vremena učestvuju u kampanji od vrata do vrata, sakupljaju sigurne glasove i daju novac stranci. Oni koji nisu pristajali, kažnjavani su – premeštajem, ukidanjem prekovremenog rada ili smanjenjem plate.
Jedna koleginica, samohrana majka i udovica, kažnjena je jer nije imala kome da ostavi decu i nije otišla na miting. Poslata je u seosku ambulantu, izbačena iz programa pedijatrije i ginekologije, i uskraćena za svaki vid dodatne zarade.
Nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, spontano smo odavali 15 minuta pošte stradalima, kao i kolege iz drugih gradova. Zbog toga su mnogi kažnjeni – radnicima na određeno su prekinuti ugovori, a drugima su namerno davani premeštaji u udaljene ambulante, bez obzira na lične okolnosti.
Ja sam, recimo, poslata da putujem iz Omoljice u Dolovo, skoro 100 km dnevno, uz skidanje sa pozicije šefa Socijalne medicine. Navodno da unapredim rad ambulante koja već funkcioniše dobro – očigledan izgovor.
Kako je izgledalo vaše učešće u podršci studentima? Šta ste konkretno radili kada su studenti dolazili u Pančevo?
Kada su studenti pešice dolazili iz Vršca u Pančevo, organizovali smo im doček na više lokacija. Ja sam bila raspoređena u školi „Đura Jakšić”, gde sam previjala žuljeve i pomagala zajedno s kolegama – lekarima, sestrama i fizioterapeutima. Sve je bilo van radnog vremena, niko nije izostao s posla, a svi smo delovali iz profesionalne i ljudske dužnosti. Ipak, to nam se uzelo za zlo.
Doček je bio uveče, niko od nas nije izostao sa posla zbog toga, niti prekršio zakon, naprotiv mi smo obavljali svoj poziv i ispunjavali Hipokratovu zakletvu na koju smo se zakleli da ćemo pružati pomoć svakome bez obzira na rasnu, nacionalnu i političku pripadnost. Naša podrška njima bila je ljudska, a ne politička. Previjali smo im žuljeve, masirali smo im noge i stopala, davali vitamine, po potrebi lekove, hranu, osmeh i toplu ljudsku reč.
Pored toga, podržala sam i smenjenog direktora osnovne škole „Dositej Obradović” u Omoljici, Vladimira Ristića, koji je sklonjen jer je upozoravao na bezbednosne propuste u školi – neispravan hidrant, mogućnost požara. Zbog te podrške i zbog pomoći studentima, obeležena sam kao „problematična“, iako nikada nisam imala nijedan dan bolovanja u 20 godina rada, bila sam posvećena poslu, kolegama i upravi.
Tri meseca se, prema mojim saznanjima, planiralo moje uklanjanje. Na poslu je zavladala neprijateljska atmosfera, svaka moja inicijativa tumačena je zlonamerno. Upozorena sam da mi se sprema premeštaj jer je neko bacio oko na moje mesto šefa Socijalne medicine. Iako sam prethodno dobijala pohvale i ponude da vodim razne službe, odjednom sam bila označena kao višak – i poslata u udaljenu seosku ambulantu.
Ova kazna nema veze sa stručnim greškama. Reč je o političkoj odmazdi zbog toga što nisam ćutala i što sam pomogla tamo gde je pomoć bila potrebna – i deci, i studentima, i kolegama.
Ko je doneo odluku o vašem premeštaju i da li ste dobili bilo kakvo zvanično obrazloženje?
Odluku o mom premeštaju donela je direktorka Doma zdravlja Pančevo, dr Zorica Sokić, uz prisustvo pravnika. Rečeno mi je da je u pitanju stranačka direktiva, iako nisam napravila nikakvu profesionalnu grešku – naprotiv, uvek sam savesno obavljala posao. Verujem da sam kažnjena isključivo zbog podrške studentima i smenjenom direktoru škole u Omoljici.
Premestili su me protiv moje volje, sa nižom platom i bez rukovodeće funkcije, u najudaljeniju seosku ambulantu. To nije unapređenje, već kazna. Posle 20 godina predanog rada, ovakav tretman je duboko ponižavajuć – ne samo za mene, već i za moju porodicu, koja je čitav radni vek provela u ovoj ustanovi.
Zdravstveni sistem nikada nije bio u gorem stanju – kvalitetni radnici odlaze, a atmosfera straha guši svakog ko se usudi da misli drugačije. Nadam se da ćemo uz podršku studenata vratiti dostojanstvo zdravstvu.
Da li ima i drugih zdravstvenih radnika koji su prošli nešto slično, koji su dobili premeštanja, smene, otkaze?
U Domu zdravlja Pančevo i Opštoj bolnici do sada je kažnjeno oko 30 do 40 radnika, najčešće premeštajem na druga, često udaljena i lošije plaćena radna mesta. Kazne su sprovođene u više navrata, a novi talas premeštaja je najavljen. Zaposleni retko istupaju javno iz straha, jer im je otvoreno prećeno – ne samo njima, već i članovima njihovih porodica.
Odmazda je, prema svedočenjima, sprovođena nad svima koji su odbijali partijske naloge – od neodlaska na mitinge i odbijanja učešća u „Ćacilendu“, do odavanja pošte žrtvama i prikupljanja sigurnih glasova. Neposlušnost se kažnjavala otkazima, degradacijom i premještajem. Iako su mnogi negodovali, većina je u strahu ćutala i povinovala se pritiscima.
Možete li opisati kako izgleda vaš novi radni dan – koliko putujete, kakvi su uslovi u seoskoj ambulanti, i kako sve to utiče na vaš život?
Na novo radno mesto u Dolovu nisam otišla – otvorila sam bolovanje. Ne zato što izbegavam rad s pacijentima na terenu, već jer ne pristajem na poniženje. Kazna je imala jasan cilj: da me degradira uprkos tome što sam godinama bila posvećen i cenjen radnik, uključena u sve ključne procese, od akreditacije do organizacije rada tokom pandemije.
Kao glavna sestra ambulante vodila sam kolektiv kao porodicu, uvek radila rame uz rame sa kolegama, bez nadmenosti, s poštovanjem prema svakome. Posle 20 godina bez ijednog bolovanja, sada sam prvi put primorana da uzmem bolovanje zbog stresa i narušenog zdravlja. Pokrenula sam tužbe po svim osnovama i čekam povratak na svoje radno mesto.
Da li imate podršku kolega koji možda nisu direktno kažnjeni, ili je većina u strahu da se oglasi?
Nemam javnu podršku kolega – svi su u strahu za svoje pozicije i porodice. Pretnje su bile direktne: ko me podrži, rizikuje otkaz, premeštaj, pa čak i posledice po članove porodice. Neki su mi se izvinili, rekli da me podržavaju, ali da ne smeju da se oglase.
Kazne su posebno pogađale najstručnije i najposvećenije radnike, dok su privilegovani oni s lošijim kvalifikacijama, ali političkim vezama. Kažnjavanjem mene ućutkani su i svi ostali.
Razumem strah, ali ne opravdavam ćutanje. Kada bi bar deo zaposlenih javno pokazao neslaganje, poruka bi bila snažna. Ovako, ostaje gorak osećaj da su funkcije i partijska pripadnost važniji od ljudi, rada i pacijenata.
Kako se osećate nakon svega – lično i profesionalno?
Nakon svega osećam se poniženo i razočarano. Uvek sam davala maksimum, borila se za druge i bila tu za svakoga – nikad za sebe, uvek za kolege i ljude oko sebe. Trudila sam se da pomognem, da saslušam, da nađem rešenje.
Pitam se gde su sad ti moji ljudi za mene. Ne mogu, a da me ne preplavi osećaj razočarenja, što me svi kao podržavaju iz senke i navijaju za moju pobedu, ali ipak je sigurnije posmatrati moju borbu sa prozora i preko društvenih mreža i očekivati da ću ja sve da ih spasem. E pa ne ide tako kolege, ja ne mogu sama. Ja ću se izboriti za sebe, moji advokati će se pobrinutiza to, ali ako svi ne podignete svoj glas, onda ćutite i trpite, a znam da su svi nezadovoljni i da smatraju da nikad gore rukovodstvo nismo imali. Ja razumem da je svaki pojedinac uplašen za sebe zbog pretnji i da gleda da sačuva svoju poziciju da ne prođe kao ja, ali samo solidarnost, jedinstvo i sloga donose pobedu!
Danas je snašlo mene, sutra će možda vas. Ko će biti na vašoj strani? Ja bih za svakog izašla i uz svakog stala rame uz rame pa makar i stajala sama pored njega, ali ja ne mogu da ćutim pred nepravdom! Vi ako možete, vama na obraz.
Novinari Mašine su kontaktirali Dom zdravlja Pančevo za komentar o ovim navodima ali odgovori nisu stigli do zaključivanja teksta.
