U subotu se u Beogradu odigrao protest u organizaciji Društvenog fronta, te je sa skupa poslata jasna poruka: Ne sme biti privatizacije ključnih državnih sistema i resursa!
Ista se odnosi na poteze aktuelnog režima, odnosno otvaranju puta ka potpunoj privatizaciji Elektroprivrede Srbije (EPS), Železnice srbije, Pošta Srbije, Srbija šume, vode i druga javna preduzeća od vitalnog značaja za građane.
Među ova preduzeća spada i Nuklearni objekti Srbije. I dok samo preduzeće možda nije toliko prepoznatljivo u javnosti – kao EPS – pitanje nuklearne energije, barem u svetu, itekako jeste.
Kako objašnjava Aleksić, nuklearna energija je u ovom trenutku itekako značajno pitanje na svetskom nivou, prvenstveno zato što znači energetsku nezavisnost i energetski suverenitet. Kako kaže, upravo je to razlog zbog kojeg se mnoge zemlje danas odlučuju da prave nuklearne elektrane, te da se čak i članice Evropske unije vraćaju tom modalitetu.
„Pokazalo se da obnovljivi izvori energije zapravo imaju ogromnu manu, a to je nepredvidljivost, odnosno povremenost. Jednostavno, sunce ne sija noću. Samim tim, potrebna su ogromna finansijska ulaganja kako bi se nadomestili gubici“, smatra sagovornik Mašine.
Forma bez suštine: Šta je, uopšte, preduzeće Nuklearni objekti Srbije?
Bubnjević podseća da je javno preduzeće Nukularni objekti Srbije nastalo odlukom Vlade Srbije pre više od decenije, unutar Instituta Vinče, u trenutku kada se sam institut našao u krizi. I cilj preduzeća je, dodaje Bubnjević, bio zapravo da završi posao dekomisije postojećeg reaktora te da se postara o nuklearnom otpadu.
„Tri stvari karakterišu to preduzeće. Prva je ona koja karakteriše sve institucije koje imaju neki dodir sa nuklearnom energijom u Srbiji, a to je da im je stručni kapacitet opao. Drugo su određene koruptivne afere. Treće je sudbina samog projekata, odnosno nisam siguran da je javnost u Srbiji uopšte percipirala Nuklearne objekte Srbije kao javno preduzeće. To je prosto bio organ države koji je trebao da obavi određene poslove“, objašnjava Bubnjević.
Kako kaže sagovornik Mašine, da li zbog lakših finansijskih transakcija ili možda i korupcije, Nuklearni objekti Srbije su tada postali preduzeće, ali i se i dan danas može postaviti pitanje: Zašto?
„Svakako je takva forma omogućavala lakše upravljanje, ali nije vidljiv neki drugi, suštinski razlog zašto je u tom formatu. Moga je, na primer, biti direktorat ili agencija koju bi država prosto formirala da obavlja određene poslove. Kasnije je sa donošenjem novih zakona o nuklearnoj bezbednosti to preduzeće dobilo neke dodatne uloge, ali je ostalo po strani od nečega što je zaista stvarno pitanje nuklearnu bezbednost“, rekao je Bubnjević.
Bubnjević ocenjuje da samim tim, u smislu najavljene promene forme, to evidentno neće mnogo uticati, jer se čini da ni do sada to javno preduzeće nije imalo veći uticaj na nuklearnu bezbednost u Srbiji.
„Nije bilo jasno zbog čega je to uopšte javno preduzeće, a tek sad nije jasno zašto to treba da postane komercijalno preduzeće. Drugim rečima, ko bi imao finansijski interes da to održava? Meni se čini da je u pitanju slepa ruka novodonetog zakona, koja je prosto zakačila i tu instituciju, te da tu ne postoji neki smislen plan“, smatra Bubnjević.
Privatna energija
Planirana transformacija državnih preduzeća u privatne se pravda, od strane ekonomista i političara, kao način kako bi ista poslovala efikasnije, smanjila gubitke, povećala odgovornost i obezbedila profesionalno, a ne partijsko upravljanje. Međutim, ako se uzmu u obzir dosadašnje promene vlasničkih struktura javnih preduzeća – ništa nije postalo efikasnije, sa građane je sve postalo skuplje, a za stranke na vlasti je mnogo toga ostalo „plen“ i izvor „prihoda“.
Upravo na kontu pitanja privatizacije, Aleksić smatra sistemi poput energetskog, a među kojima spada i pitanje nuklearne energije, su funkcionalni ukoliko jesu u velikoj meri socijalizovani. Jer, kako kaže, takvi sistemi moraju u svom funkcionisanju da analiziraju društvene potrebe, a ne da se baziraju na individualne.
„Jednostavno, takvi sistemi imaju velike kapacitete za proizvodnju, drugim rečima nužno su bili socijalizovani iz nekoliko razloga. Prvo, za nuklearnu energiju je neophodno da jedno društvo ima stručan kadar, a tako nešto se ne može kupiti na pijaci. Država mora da napravi katedre za nuklearnu fiziku i nuklearnu hemiju na univerzitetima, odnosno mora da ulaže u proizvodnju stručnog kadra. S jedne strane, ta industrija je u isto vreme i mehanizam emancipacije, zbog svih svojim unutrašnjih karatkeristika. Drugo, ta industrija je užasno skupa, potrebni su enormni resursi, kao i vreme, da bi se takav sistem razvio. Zato je privatni kapital jako dugo bežao od te industrije i ostavljao je državama. Gotovo nigde u svetu nuklearna industrija nije privatizovana“, rekao je Aleksić.
Međutim, kako dodaje sagovornik Mašine, poslednjih nekoliko godina dolazi do izvesne promene unutar te industrije, odnosno na mala vrata se uvodi privatizacija. Aleksić objašnjava da je razlog privatizacije nuklearnih postrojenja zapravo olakšana trgovina energijom, odnosno stvaranja tržišta.
„Finansijski veliki igrači, poput tehnoloških kompanija Majkrosoft, Amazon i Gugl se uključuju u tu igru. Zašto? Zato što tehnološka industrija veštačke inteligencije i data centara raste, te su njihove potrebe za električnom energijom i energijom generalno praktično neograničene. Drugim rečima, one mogu da potroše svu struju koju možemo i ne možemo da napravimo. Naći ćemo se u bizarnoj situaciji, gde će se na svetskom nivou proizvoditi ogromna količina energije koja će se trošiti na nešto za šta zapravo nismo sigurni da li nam je neophodno. Da li je društvu neophodna veštačka inteligencija? Nisam baš siguran“, ukazuje Aleksić.
S druge strane, Bubnjević smatra da nije pitanje pravne forme tog preduzeća, već jakog regulatora, koji neće zavisiti ni od politike ni od tržišta.
„Ne vidim ništa sporno u tome da kapitalisti budu vlasnici izvora električne energije, pa i kada je reč o nuklearne energije, te da oni na tržištu posluju pod nekim regulisanim pravilima. Problem je kada regulatori postanu privatni i kad oni imaju prevliku kontrolu nad tim šta države rade. Suštinski, kada privatnici počnu da se bave regulacijom, e tada se stvari potpuno okrenu naopačke. Ne možete dozvoliti i u kapitalizmu, koliko god bi on liberalan, da neko u isto vremeno bude i proizvođač i potrošač. I to je strateški problem čak i za najveće države na svetu“, rekao je Bubnjević.
Istorija, kako za kraj dodaje Bubnjević, pokazuje da kada regulatori padnu pod uticaj, neminovno je uvek dolazilo smanjenju bezbednosti unutar samih tih sistema.
„Černobilj govori u prilog toj tezi, gde se zapravo vidi da je to zaostavština državnog upravljanja koje je bilo pod ogromnim uticajem vojne industrije i vojnih ministarstava. Drugim rečima, nekomercijalno rezonovanje je dovelo do nesreća. Nije problem kada imate uređen sistem regulatora i privatnika koji slušaju ta pravila, jer se onda smanjuje rizik. S druge strane, kad je država bila i regulator i kontrolor i sve moguće, tada su se nesreće i dešavale“, zaključuje Bubnjević.
Aleksić pak smatra da je sama privatizacija energetskog sistema, pa tako i nuklearnog, u mnogo čemu problematična. Kako kaže, ako preduzeće nije javno, tu više ne funkcioniše logika i potrebe stanovništva jedne države. I to je, po njemu, glavni problem.
„Uzmimo u obzir položaj Srbije na evropskoj mapi, odnosno činjenicu da smo mali, nije daleko od nerealnog situacija da mi na ovaj ili na onaj način proizvodimo struju za potrebe drugih, poput Nemačke, umesto za nas. S druge strane, zamislimo to manje-više globalno tržište energijom gde se nalazi i jedan Majkrosoft, mi kao društvo nikada nećemo moći da se takmičimo sa takvim igračima. Jednostavno, ako se bilo šta iz tog elektroenergetskog sistema privatizuje, odnosno ako se pretvori u pravne entitete koji su prilagođeni tržišnom takmičenjem, društvo i država zapravo izgube kapacitet da razmišljaju koje su njihove potrebe“, zaključuje Aleksić.
M.B.
