Ne samo zbog rata u Ukrajini i/ili onog na Bliskom istoku koji na gore guraju cene nafte i gasa – energija će u budućnosti svakako biti jedna od najvrednijih i najskupljih stvari. Naravno, već je počelo da se oseća, cene energije su pod konstantnim pritiskom da se povećavaju, države neuspešno pokušavaju da reše energetsku kvadraturu kruga a kao rešenje se građanima najčešće nudi neki vid štednje.
I tako stoje stvari već neko vreme, a pre nekoliko dana jedna vest se proširila među medijima manje i više zainteresovanima za nuklearnu tehnologiju: kompanija Majkrosof – jedan od najbogatijih entiteta na svetu – potpisala je ugovor sa kompanijom Constelation koja upravlja procesom dekomisije zatvorene nuklearne elektrane Three Mile Island (TMI) prema kojem će Majkrosoft finansirati rekonstrukciju i ponovo puštanje u rad jedine preostale reaktorske jedinice TMI – da bi energijom iz ove elektrane pokretao svoje data centre. Celi posao će – takođe se spekuliše u medijima – koštati oko 1,6 milijardi dolara za samo restartovanje a ova će tehnološka kompanija u budućnosti plaćati i uvećanu cenu električne energije koju bude dobio iz TMI – spekuliše se, opet, o nekih sto dolata po megavatčasu.
Ali Majkrosoft novca ne žali: električna energija mu je očajnički potrebna za napajanje informatičkih i data centara koji obrađuju one terebajte podataka ne bi li omogućili funkcionisanje algoritamskih modela koje – pomalo neadekvatno – zovemo i „veštačka inteligencija“. A i tog novca koji će sada sipati u jedan od, na koncu, najisplativijih i najčistijih izvora električne energije, ima u izobilju: vrednost ove kompanije se procenjuje na 3,13 triliona dolara.
I pritom nije usamljen u pokušaju da eksploatiše najizdašniji izvor energije koji smo kao vrsta tehnološki savladali. Samo koji dan kasnije – kompanija Gugl je saopštila da planira da u budućnosti koristi energiju iz nuklearnih postrojenja ne bi li obezbedila električnu energiju za neki od svojih centara za obradu podataka. Kompanija Oracle je pre nekoliko nedelja takođe najavila da će u budućnosti koristiti energiju iz nuklearnih reaktora a za njima, jelte, ne zaostaje ni kompanija Nvidia koja takođe najavljuje da će za pokretanje svojih servisa koristiti energiju dobijenu iz fisionog materijala. A Amazon se još pre nekoliko meseci upustio u sličan projekat kada je kupio jedan data centar koji se električnom energijom snabdeva direktno iz nuklearne elekttrane Suskvehana.
U isto vreme, osnivač Majkrosofta i jedan od najbogatijih ljudi trenutno – baš onaj kojeg se često uzima kao primer odgovornog poslovanja i skromnog bogataša – imidž istaknut veštim marketinškim kampanjama (mada, u poređenju sa ekipom iz sličnog miljea i sličnog kapitalnog ranga, možda to pomalo i zaslužuje) – bacio se u finansiranje projekta modularnog i izuzetno naprednog reaktora budućnosti: Gejts finansira kompaniju Terrapower koja razvija brzi opolodni reaktor „Natrium“: reaktor izuzetno naprednog dizajna, hlađen tečnim natrijumom, visoke efikasnosti, koji inkorporira brojne napredne tehnologije uključujući tu i takozvanu „traweling vawe“ tehnologiju.
Ali, iako se bilo kakvo delovanje Gejtsa gotovo po automatizmu karakteriše kao neka vrsta humanizma moramo da primetimo koincidenciju: kako se Gejts takao nuklearnih tehnologija (naravno svojim kapitalom, nadam se da nije počeo da kopira najvećeg čudaka iz tog miljea Ilona Maska i da se ne bavi samim dizajniranjem), tako su i njegova bivša kompanija (jer Gejts se u međuvremenu iz Majkrosofta povukao) i ostale tehnološke kompanije krenule da kupuju reaktore kao na pijaci. Baš je, dakle, indikativno, pa možda sa rezervom valja uzimati gorepomenute humanističke motive Bila Gejtsa.
Podsećamo i da je samo zatvaranje TMI elektrane prošlo pomalo čudno – te 2019. godine se tražila formula da se ovoj elektrani omogući da produži resurs i cena tog produženja se tada procenjivala na oko par stotina miliona dolara. Međutim TMI je zatvoren iz „ekonomskih razloga“ – odnosno zbog previsoke cene električne energije dobijene u ovoj elektrani jer je nuklearna energija imala opasnu konkurenciju u vidu veoma jeftinog zemnog gasa dobijenog frakovanjem. Veliki tehnološki giganti su tada bili gluvi i slepi, nisu se isprsili za tih par stotina miliona i TMI je pre pet godina zatvoren i predviđen za dekomisiju.
U međuvremenu su energetske potrebe velikih kompanija naglo i radikalno porasle, pa sada one mogu da progutaju praktično svu energiju koja se prizvede, daleko više nego pre nekoliko godina kad je ludilo za majnovanjem bitkoina – dakle jednog ničega – trošilo električne energije koliko i jedna pozamašnija nacionalna država, koja zauzima trećinu celog jednog kontinenta: dakle kao jedna cela Argentina. Bitkoin je – nek je hvaljen alah – nestao sa sve kriptobro ekipom ali se pojavilo nešto novo, veće i gladnije: data centri i gigantski serveri koji opslužuju AI modele velikih tehnoloških kompanija.
Fenomenu kojem danas svedočimo, dakle, kumuje i kratkovidost, ali možda i jedan ekonomski babl, holandske lale 21. veka, (možda) ponovo jedno ništa koje ljudi kupuju kao sumanuti zato što veruju da sutra može biti samo skuplje.
Kontradikcije
A sad moramo da primetimo gomilu kontradikcija: regulativna tela (u SAD to je Nuclear Regulatory Commission) nisu do sada previše žestoko reagovala na ovu informaciju. Naravno, treba imati u vidu da ovo regulatorno telo ne može samo po sebi da arbitrarno zabrani nekome da napravi ugovor sa bilo kim drugim a Constelation je kompanija koja ima višedecenijska iskustva u operisanju nuklearnim elektranama i ima licencu da se time bavi – pa problem ne bi trebalo da bude eventualni mismenadžment – problem je nešto drugo.
Jer NRC može da postavi pitanje bezbednosti i posebno implikacija ovoga u budućnosti: ako je nešto prednost nuklearne industrije, to su njena robusnost, integrisanost lanaca snabdevanja i njena transparentnost. Uvek i po difoltu predmet interesovanja javnosti (ne mora to uvek da bude loše) retko koja instalacija postrojenja je prošla ispod radara javnosti a industrija je pod pritiskom javnosti i lošeg imidža morala da razvije izuzetno sigurne i bezbedne tehnologije i procedure te da ionako malu opasnost od eventualnih incidenata uspešno svede gotovo na nulu.
Ali ukoliko se ove tehnologije magijom privatizacije sada budu preselile u privatnu sferu i ukoliko suverenitet nad ovim tehnologijama bude delegiran privatnim kompanijama – ko će se i (još važnije) kako baviti budućom regulacijom? Jer privatne kompanije a posebno veliki tehnološki giganti vole tanke lance snabdevanja, vole „off the shelf“ rešenja – a kako se to može završiti, pitaćemo posadu podmornice koja se prošle godine motala oko Titanika navođena uz pomoć jednog „off the shelf“ rešenja (džojstika za video igrice) – vole da stvari rade tako što niko ne gura nos u njihove poslove a posebno ukoliko tim poslovima prave neke probleme; vole da posluju izvan suvereniteta država i tako da javnost nema niti pravo niti mogućnost da zagleda u njihove projekte koji se poprilično često ispostavljaju kao brljotine. A kompanije, univerziteti i naučne institucije već neko vreme tehnologiju prilagođavaju budućim finansijskim preferencama ne bi li se na tržištu pojavile upravo kao off the shelf rešenja – pa pretpostavljamo da delimično odatle i dolazi intenzivan razvoj malih i modularnih reaktora.
Sa svoje strane vlada SAD može da postavi pitanje svrsishodnosti: instalirana snaga TMI reaktora koji će biti restartovan je 820 megavata, godišnje proizvede više od 7 teravatčasova i njegova se gigantska snaga može sasvim komotno iskoristiti ne bi li se zakrpile rupe u američkom elektroenergetskom sistemu – a ovako će pokretati server jedne kompanije koja naše podatke prodaje reklamnim agencijama. Kad smo kod virtuelne stvarnosti – izgleda da ne može virtuelnije: možda će u budućnosti stvarni ljudi gasiti sijalice i grejalice da bi se u životu održala mašina za precizno navođenje reklamnih kampanja.
Od ekoloških organizacija glavnog toka, u isto vreme, ne čuje se previše pa moramo da primetimo još nešto (što smo definitivno očekivali): grupa aktivista Grinpisa se pre nekoliko nedelja skupila ne bi li blokirali konferenciju o nuklearnoj energiji u Piranu u Sloveniji, u zemlji gde nuklearna elektrana bez mnogo problema funkcioniše četrdeset i kusur godina i obezbeđuje četvrtinu električne energije za Sloveniju i 15% energetskih potreba Hrvatske. Ali evo gledamo njihov sajt i nikako da naletimo na neko saopštenje ili eventualno najavu nekog protesta oko TMI elektrane – čak i pored toga što im, na prvi pogled, ovaj slučaj dođe kao poručen: TMI poznat upravo po tome što je u ovoj elektrani došlo do prvog velikog nuklearnog industrijskog incidenta (od ukupno tri) – delimičnog topljenja reaktora 1979 godine, pa je kao stvoren za potrebe Grinpisa za zastrašivanjem javnosti i odbijanjem od nuklearne energije.
Tako da ukoliko mislimo da će pomoć u otporu privatizaciji nuklearne energije doći od ekoloških organizacija – čisto sumnjamo da će doći od onih profilisanijih organizacija.
Povratak nuklearne energije je (barem što se autora ovog teksta tiče) svakako dobrodošao, u pitanju je pomalo i povratak zaboravljene moderne; obećanje obilja energije je bilo pomalo i obećanje emancipacije od ograničenosti ostalih izvora energije; i na kraju krajeva to je verovatno najnaprednija tehnologija kojom smo uspeli kao vrsta da ovladamo. Pa zato ovo ne bi trebalo shvatiti kao poziv na odustajanje od nuklearne energije – upravo naprotiv: ovo je poziv da se kao društvo/društva angažujemo oko socijalizacije nuklearne energije.
Jer ako postoji najgori mogući način da se ona vrati – evo ga: to bi bila privatizacija ove tehnologije, privatizaciija tehnologija i tehnika za dobijanje energije iz fisionog materijala. Jer, hajdemo spekulisati malo i potegnimo tešku artiljeriju koja dolazi sa granice teorije zavera: da li možda tehnološke kompanije boli uvo i za data centre, možda gledaju malo dalje u budućnost i možda je ovo manevar koji će im omogućiti da za nekoliko godina budu The proizvođači energije (nije kao da nemaju novca da sutra kupe ceo energetski sistem planete), dok ćemo mi svi biti kupci, cenu će određivati tržište, ali tržište u kojem će i nož i pogača – dakle monopol nad proizvodnjom – biti u rukama velikih tehnoloških kompanija, i svi autkami će biti – fer.
I zaista deluje čudno: nuklearna energija decenijama ima problem sa imidžom (i otprilike sa malo čim drugim), na Zapadu retko koja elektrana prođe bez ozbiljne antikapmanje i protesta koji znaju da uzrokuju ogromne i skupe pauze u konstrukciji. A sada kada su je se dohvatile privatne kompanije – odjednom sve ide kao po loju uz oduševljene medijske ditirambe. Kao da je antinuklearna kampanja potkovana nečim drugim a ne samo strahom ili podozrevanjem od nuklearne energije i kao da se javlja samo kad se na kraju konca nalazi neki opšti društveni interes (jeftina i dostupna električna energija). I možda je vreme da suverenitet nad ovim tehnologijama uzmemo nazad i možda je vreme za jednu novu vrstu moderne.
