Komentarišući presudu, Džamonja Ignjatović ističe da ona potvrđuje roditeljsku odgovornost, ali upozorava da se tragedija ne može objasniti samo jednim uzrokom.
„Roditelji su generalno odgovorni za ponašanje i probleme svoje dece. Međutim, roditeljska odgovornost nikada nije isključiva. Moramo da se suočimo i sa svim drugim faktorima koji su doprineli da se ova tragedija dogodi“, navodi ona.
Kako objašnjava, među tim faktorima su dostupnost oružja, nasilje u društvu, školska klima, vršnjačko nasilje, ali i širi društveni kontekst u kojem deca odrastaju.
„Da nije bilo oružja, ne bi se ni dogodilo ono što se dogodilo. Ali ni sama dostupnost oružja nije dovoljna da objasni tragediju. Uvek je reč o složenom spletu različitih okolnosti“, kaže profesorka.
Pozitivno roditeljstvo kao važna lekcija
Sagovornica naglašava da ovaj slučaj treba da posluži kao podsetnik na značaj pozitivnog roditeljstva i razumevanja potreba dece.
„Svi želimo najbolje za svoju decu, ali previsoki zahtevi i vrednovanje deteta isključivo kroz postignuća predstavljaju veliko opterećenje. Ključno je da u roditeljstvu postoje pažnja, toplina, ali i jasne granice“, objašnjava ona.
Prema njenim rečima, deca ne smeju da budu vrednovana samo kroz rezultate koje postižu, jer takav pristup može da ostavi ozbiljne posledice po njihov razvoj i mentalno zdravlje.
Presuda zadovoljava potrebu za pravdom, ali ne rešava sve
Govoreći o značaju sudskog epiloga za porodice žrtava, Džamonja Ignjatović ističe da je potreba za pravdom jedna od ključnih potreba nakon tragedije, ali da nije i jedina.
„Presuda jeste odgovor na potrebu žrtava za pravdom. Međutim, postoje i druge potrebe koje ostaju u senci sudskog postupka – psihološka podrška, kultura sećanja, institucionalna briga i mnogi drugi aspekti koji su važni za oporavak“, navodi ona.
Dodaje da nijedna presuda ne može da nadoknadi izgubljene živote, ali da može da doprinese tome da društvo iz tragedije izvuče važne pouke.
„Gubitak ne može da se nadoknadi. Ali ako zbog onoga što se dogodilo postanemo makar malo bolje društvo i uradimo nešto da smanjimo rizik od sličnih tragedija, onda taj događaj dobija makar neki sekundarni smisao.“
Kolektivna trauma ne nestaje završetkom sudskog procesa
Na pitanje da li je moguće „zatvoriti poglavlje“ nakon tragedije poput one u Ribnikaru, profesorka odgovara da sudski proces može da označi kraj jednog važnog segmenta, ali ne i kraj posledica koje tragedija ostavlja.
„To jeste zatvaranje jednog poglavlja, ali nije zatvaranje cele knjige. Kao i posle svake traume, ostaju ožiljci. Pitanje je kako ćemo živeti sa tim ožiljcima i kakav proces zaceljivanja ćemo omogućiti“, kaže ona.
Posebno ističe značaj kulture sećanja i očuvanja uspomene na žrtve, kao i stvaranja uslova koji će smanjiti mogućnost ponavljanja sličnih događaja.
Društvo nosi i teret prethodnih neobrađenih trauma
Džamonja Ignjatović smatra da tragedija u Ribnikaru ne može da se posmatra izolovano od šireg društvenog iskustva.
„Mi govorimo o kolektivnoj traumatizaciji, ali to nije jedina kolektivna trauma kroz koju je društvo prošlo. Imamo čitav niz prethodnih traumatizacija koje nikada nisu do kraja obrađene“, upozorava ona.
Prema njenim rečima, brojna nerešena pitanja iz prošlosti dodatno otežavaju suočavanje sa novim tragedijama.
„Jedan od načina da se bolje nosimo sa traumom jeste da razumemo šta se dogodilo. A to možemo samo ako saznamo istinu, ili joj se makar približimo u najvećoj mogućoj meri. Mi smo mnoge stvari godinama gurali pod tepih i zato svaki novi tragični događaj dodatno retraumatizuje društvo.“
Džamonja Ignjatović ističe da je najvažniji zadatak društva da ozbiljno pristupi prevenciji i smanjenju rizika od budućih tragedija.
„Ne možemo da promenimo ono što se već dogodilo. Možemo da radimo na tome kako ćemo se sa tim nositi, kako ćemo čuvati sećanje na žrtve i kako ćemo zadovoljiti potrebu za pravdom. Ali najvažnije je da gradimo budućnost u kojoj će rizici biti manji“, naglašava ona.
Kako zaključuje, društvo često nakon velikih tragedija veruje da se slični događaji neće ponoviti, ali upravo takav stav predstavlja opasnost.
„Vrlo često kažemo: ‘To se retko dešava, neće valjda opet.’ Međutim, upravo zato prevenciju moramo da shvatimo ozbiljno i da na njoj radimo kontinuirano, a ne tek nakon što se dogodi nova tragedija.“
A.Đ.
