Jedna od upečatljivijih pojava tokom poslednje dve godine bila mi je to što se antirežimska javnost kontinuirano obraćala zamišljenoj grupi ljudi koju je nazivala neutralnima. I autorka ovog teksta priznaje da je često dolazila u isto iskušenje. Kome smo se zapravo obraćali, zašto smo to činili i kakve je efekte to imalo?
Ko su politički neutralni i koliko ih zapravo ima? Iako se političko identifikovanje na ovaj način i biračka odluka ne mogu izjednačiti, prema poslednjem ciklusu Evropskog društvenog istraživanja (ESS), sprovedenom 2023. godine, samo 24% građana iz reprezentativnog uzorka Srbije nije glasalo. Poslednje Crtino istraživanje, sprovedeno leta 2026, pokazuje da je oko 21% građana neopredeljeno ili kaže da neće glasati. Istraživanja ideološke sofisticiranosti i političkog znanja ukazuju na znatne procente ljudi koji politiku ne sagledavaju kroz elaborisanu ideološku prizmu, nisu motivisani da razmišljaju o političkim temama i za to nemaju dovoljno znanja ni relevantnih kapaciteta. Kao istraživačica ljudskih uverenja, mogu da potvrdim da ljudi mogu imati ambivalentne ili nejasne stavove o brojnim pitanjima. Takođe, verujem da je jedna od poluga vladavine naprednjačkog režima bila politička alijenacija građana: predstavljanje politike kao nečega amoralnog i uključivanje u politiku ljudi koji su potkapacitirani u pogledu ekspertize i morala. U takvom kontekstu, bežanje u status neutralnosti lako je dostupna strategija adaptacije.
Šta reći o našem kontinuiranom apelovanju na neutralne svaki put kada se sazna za novo nepočinstvo režima? Racionalna analiza društvene situacije polazi od činjenice da ljudi svojim nečinjenjem učestvuju u kreiranju različitih ishoda, u istoj meri kao i činjenjem. To vrlo dobro razume i socijalna psihologija, koja svoje studente upozorava na ulogu neutralnih posmatrača u različitim nepovoljnim socijalnim ishodima. Ali ista ova nauka upozorava i na pristrasnost ljudskog uma: na sklonost da veruje kako nečinjenjem ne menja ishode, niti ih kvari niti ih popravlja.
Ova obraćanja uvek su implicirala osudu i poziv na promenu, a ljudi, pa i ti neutralni kojima smo se obraćali, ne vole da ih kritikujemo. U takvoj poziciji se povlače, traže opravdanja za ono zbog čega ih kritikujemo i time se još više ukopavaju u početnu poziciju. U komunikaciji ljudi žele da očuvaju svoje dostojanstvo i slobodu volje, ne vole da ih drugi ubeđuju. Aktivira se pojava koja se naziva psihološka reaktanca, otpor čak i razumnim ubeđivanjima, kako bi se očuvala sloboda odlučivanja, a time i pozitivna slika o sebi i sopstvenoj kompetenciji.
Jedna od uspešnijih strategija ubeđivanja zato je, na primer, ona koja kombinuje argumente za i protiv. Tokom poslednja dva biračka ciklusa Vučić je koristi kada se obraća svojim biračima. Priznaje greške i propuste, ali ukazuje i na dostignuća, čime uliva više poverenja jer stvara utisak da publici ostavlja da odmeri snagu argumenata i protivargumenata. Takođe, ljudi su svesni da nijedna pojava u socijalnoj realnosti nije savršeno pozitivna niti negativna, pa naročito snažno ubeđivanje, praćeno mnoštvom afirmativnih argumenata, budi sumnju. Svesna ovih mehanizama, IT zajednica koja podržava studentsko-građanski pokret, formuliše i kampanju Plus jedan i daje instrukcije za efektivniju komunikaciju sa politički neopredeljenima.
Koje smo motive zadovoljavali p(r)ozivanjem neutralnih? Naš cilj je bio da utičemo na njihova uverenja i ponašanja, uz želju da se promene i pridruže grupi kojoj i sami pripadamo, čime bismo ojačali sopstvenu poziciju i verovatnoću ostvarenja cilja koji nam je važan. Nažalost, implicitno smo time poručivali i da naša pozicija nije dovoljno snažna i da nam nedostaje još saveznika, signalizirali smo sopstvenu slabost. Ono što je zasigurno uticalo na autentično neutralne jesu svi izrazi podrške studentsko-građanskom pokretu koji su bili dostupni javnosti, odnosno svako signaliziranje sopstvene snage: svako deljenje na društvenim mrežama, svaka slika sa protesta, trubljenje automobila koje ovih dana odjekuje ulicama gradova širom Srbije i tako dalje.
S druge strane, pored racionalne analize, ljudskih pristrasnosti, motiva i političkog opredeljivanja, postoje i snažne društvene norme o moralnoj neutralnosti. Čak i krivični zakoni predviđaju kazne za nečinjenje u određenim situacijama. Dodatno, građansko obrazovanje i politička efikasnost javnosti u Srbiji su na niskom nivou, te apeli da politička neutralnost nije poželjna mogu biti emancipatorni u kontekstu političkog znanja i kulture.
S tim u vidu, da li smo apelima na neutralne napravili više štete ili koristi? Verujem da većinu autentično politički neutralnih, alijeniranih i potkapacitiranih nismo uspeli da preobratimo. S druge strane, toliko učestalim, snažnim, a nekada i vrlo kreativnim i duhovitim apelima verujem da smo učinili da značajan broj ljudi počne da razmišlja o ovoj temi i da u javnom diskursu postane nešto manje poželjno identifikovati se na ovaj način. To je svakako čin političke emancipacije, odnosno promena važne norme u vezi sa političkom participacijom. I to je još jedan zalog za demokratsku budućnost ove zemlje, koji je delovanje studentsko-građanskog pokreta učinilo mogućim.
