Srbija nije zemlja bez šuma. Prema proceni koju iznosi diplomirani inženjer šumarstva Dragić Tomić, šume danas pokrivaju približno 30 odsto teritorije zemlje. Međutim, sam procenat ne govori dovoljno o stvarnom stanju šumskog fonda.
„Na prvi pogled, taj procenat možda ne deluje loše, ali kada se pogledaju raspored šuma, njihov kvalitet i stanje pojedinih područja, jasno je da prostora za unapređenje ima mnogo“, kaže Tomić.
Poseban problem, prema njegovim rečima, predstavljaju privatne šume, koje čine više od polovine ukupne šumske površine. One su često bez dovoljnog stručnog nadzora, izložene bespravnoj seči i neadekvatnom gazdovanju. Istovremeno, klimatske promene dodatno opterećuju šumske ekosisteme: suše, visoke temperature, požari i degradacija zemljišta otežavaju i očuvanje postojećih i podizanje novih šuma.
Zbog toga Tomić pitanje pošumljavanja ne postavlja samo kao pitanje sadnje novih stabala. Prema njegovom tumačenju, prvi zadatak mora biti očuvanje postojećih šuma.
„Pre svega, najvažnije je da sačuvamo ono što već imamo. Pošumljavanje novih površina jeste neophodno, ali ono ne može biti zamena za gubitak postojećih, zrelih i stabilnih šuma, čija se vrednost i funkcije ne mogu nadoknaditi preko noći“, ističe Tomić.
Posaditi drvo nije isto što i podići šumu
Tomić smatra da Srbija ima dovoljno stručnog znanja za ozbiljnu politiku pošumljavanja. Problem vidi u tome što se znanje šumarskih inženjera, istraživača i ljudi iz prakse ne koristi dovoljno u procesu donošenja odluka.
„Stručnog znanja u Srbiji svakako ima. Šumarski inženjeri, istraživači i ljudi iz prakse dobro znaju kako se planira i sprovodi održivo pošumljavanje. Međutim, ključno pitanje je koliko se njihovo znanje zaista koristi u donošenju odluka“, kaže on.
Umesto dugoročnog programa, pošumljavanje se, ocenjuje Tomić, prečesto svodi na pojedinačne akcije i kampanje.
„Prečesto se stiče utisak da pošumljavanje ostaje na nivou pojedinačnih akcija i kampanja koje dobro izgledaju u javnosti, ali nemaju dovoljno dugoročnu stručnu i finansijsku podršku. Posaditi drvo nije isto što i podići šumu. Da bi zasad uspeo, potrebno je obezbediti odgovarajući sadni materijal, pripremiti zemljište, negovati mlad zasad i godinama pratiti njegov razvoj.“
U toj jednačini važan problem predstavlja i proizvodnja sadnica. Kapaciteti rasadnika i struktura proizvodnje, smatra Tomić, moraju da odgovore budućim potrebama, naročito u uslovima klimatskih promena.
Potrebne su kvalitetne sadnice domaćih vrsta koje su prilagođene konkretnim stanišnim uslovima i otpornije na sušu i visoke temperature. Bez toga, sama brojka posađenih stabala ne govori mnogo o uspešnosti pošumljavanja.
„Imamo znanje i stručne ljude, ali nedostaje sistemski pristup. Bez ozbiljnog nacionalnog programa sa jasnim ciljevima, odgovornostima, kontrolom i obezbeđenim sadnim materijalom, pošumljavanje će teško izaći iz okvira povremenih kampanja“, ocenjuje Tomić.
Posle požara ne treba prvo uzeti sadnice
Sličan princip, prema njegovim rečima, mora da važi i za obnovu opožarenih površina. Prva reakcija nakon velikog požara ne bi trebalo da bude automatska sadnja novih stabala.
„Posle velikog požara prva reakcija ne bi smela automatski da bude – odmah posaditi nova stabla. Najpre je potrebno stručno proceniti stanje opožarene površine.“
Na pojedinim lokacijama prirodna obnova može biti najefikasnije rešenje, dok je na drugim potrebno sprovesti sanaciju i veštačko pošumljavanje. Pre svega je potrebno zaštititi zemljište i sprečiti eroziju, kao i proceniti rizik od spiranja zemljišta i daljeg propadanja terena.
Ni izbor vrsta ne može biti unapred određen za sve površine.
„Izbor vrsta takođe mora zavisiti od konkretnog staništa. Prednost treba dati domaćim, odnosno autohtonim vrstama koje su prirodno prilagođene tom području, a gde je potrebno, proces obnove može započeti vrstama koje pomažu stabilizaciji zemljišta i stvaranju uslova za razvoj složenijeg šumskog ekosistema.“
Obnova, međutim, nije posao koji se završava sadnjom. Prvih nekoliko godina ključni su opstanak mladih biljaka i stabilizacija terena. Za formiranje mlade šume potrebne su decenije, dok razvoj stabilnog šumskog ekosistema, sa njegovim funkcijama u zaštiti zemljišta, regulisanju mikroklime i očuvanju biodiverziteta, može trajati još duže.
„Zato posle požara ne treba saditi šumu samo radi fotografije i brzog utiska. Potrebna je stručna, planska i dugoročna obnova“, kaže Tomić.
Šume koje treba da prežive klimu koja se menja
Promena klimatskih uslova dodatno dovodi u pitanje dosadašnje modele upravljanja šumama. Sve češće suše, visoke temperature i ekstremni vremenski događaji povećavaju stres za drveće, ali istovremeno stvaraju povoljnije uslove za požare, bolesti i štetočine.
Posebno su ranjive šume sa malom vrstnom i strukturnom raznovrsnošću.
„Naše šume se već danas suočavaju sa posledicama klimatskih promena. Sve češće suše, visoke temperature i ekstremni vremenski događaji povećavaju stres za drveće i stvaraju povoljnije uslove za pojavu požara, bolesti i štetočina“, navodi Tomić.
Zbog toga će se, smatra on, morati menjati i način gazdovanja.
„Zato će način gazdovanja šumama morati da se prilagođava novim okolnostima. To podrazumeva veće oslanjanje na mešovite šume, pažljiv izbor vrsta prilagođenih konkretnom staništu, kvalitetan sadni materijal i mere koje povećavaju otpornost šuma na sušu i požare.“
Pored strukture samih šuma, važan deo prevencije čine infrastruktura i stalna priprema za požare. Održavanje šumskih puteva i protivpožarnih pruga, kao i planiranje strukture velikih šumskih kompleksa, deo su sistema koji bi trebalo da postoji pre nego što do požara dođe.
„To je proces koji se ne može završiti za godinu ili dve. Šuma se menja sporo, ali odluke koje donosimo danas određivaće kakve ćemo šume imati za 20 ili 30 godina“, upozorava Tomić.
Ko upravlja šumama – i gde je u svemu tome struka?
Pitanje odgovornosti za stanje šuma Tomić ne svodi na jednog aktera. Država, lokalne samouprave i privatni vlasnici imaju različite uloge, ali problem vidi i u tome što se odgovornost često razliva između različitih institucija i nivoa vlasti.
„Najveći problem je upravo to što se odgovornost često razliva između različitih institucija i nivoa vlasti. Država treba da postavi jasnu nacionalnu politiku i ciljeve, lokalne samouprave da aktivnije učestvuju u njenom sprovođenju, a privatnim vlasnicima treba obezbediti veću stručnu i finansijsku podršku.“
Novac jeste deo problema, ali, prema njegovoj oceni, nije jedini niti nužno najveći. Mnogo je važnije kako se postojeći resursi planiraju i koriste.
„Nedostatak novca jeste problem, ali možda još veći problem predstavlja način na koji se postojeći resursi planiraju i koriste. Stručnih ljudi u Srbiji ima – od fakulteta i naučnih instituta do inženjera i ljudi sa dugogodišnjim iskustvom u šumarstvu.“
Zato je za Tomića ključno da struka dobije stvarnu ulogu u planiranju i odlučivanju.
„Pošumljavanje ne sme biti prvenstveno politička ili marketinška aktivnost, već dugoročan stručni posao čiji se rezultati mere decenijama.“
Deset godina za početak, decenije za rezultat
Kada bi imao zadatak da napravi desetogodišnji plan pošumljavanja Srbije, Tomić bi kao prvi korak postavio povratak struke u centar odlučivanja.
„Prvi i najvažniji korak bio bi – vratiti struku u centar odlučivanja. Prvi korak bio bi formiranje stručnog tela sastavljenog od šumarskih inženjera, istraživača i ljudi iz prakse, koje ne bi bilo samo formalna komisija, već bi imalo stvarnu odgovornost za planiranje, sprovođenje i kontrolu programa.“
Drugi prioritet bili bi rasadnici i sadni materijal.
„Bez dovoljno kvalitetnih sadnica nema ozbiljnog pošumljavanja. Potrebno je povećati kapacitete i razvijati proizvodnju domaćih vrsta prilagođenih lokalnim uslovima i klimatskim promenama“, ističe on.
Treći bi bio plan po regionima, jer se problemi razlikuju od područja do područja.
„Nisu isti problemi u Vojvodini, brdsko-planinskim područjima, na erodiranim zemljištima ili na prostorima degradiranim rudarstvom. Svako područje zahteva posebno rešenje, uz aktivno uključivanje lokalnih zajednica i privatnih vlasnika.“
Takav program zahtevao bi ozbiljna sredstva, ali Tomić ulaganje u šume vidi kao ulaganje u mnogo širi sistem zaštite prirodnih resursa.
„Za ovakav posao potrebna su ozbiljna sredstva, ali ulaganje u šume treba posmatrati kao dugoročnu investiciju u vodu, zemljište, zaštitu od erozije, kvalitet vazduha i prilagođavanje klimatskim promenama. Cena takvog programa mogla bi biti manja od pojedinih velikih infrastrukturnih projekata, dok bi korist trajala generacijama.“
Promena, međutim, ne može biti trenutna. Građani bi prve rezultate mogli da vide nakon nekoliko godina, kada se novi zasadi prime i počnu da menjaju izgled prostora. Za stabilnije šumske ekosisteme potrebne su decenije.
„Srbija ima stručnjake i znanje. Ono što joj nedostaje jeste kontinuitet, ozbiljan sistem i spremnost da se odluke o šumama donose prvenstveno na osnovu struke, a ne političkih potreba i kratkoročnih kampanja.“
Deliblatska peščara kao pitanje sistema
U razgovoru o zaštiti šuma posebno mesto zauzima Deliblatska peščara. Tomić smatra da posledice velikog požara ne treba posmatrati samo kroz prizmu prirodne stihije, već i kroz pitanje preventive, upravljanja i odgovornosti.
„Kolaps u Deliblatskoj peščari verovatno ne bi poprimio ovakve razmere da je na čelu gazdinstva bio iskusan šumarski inženjer – čovek koji poznaje teren, protivpožarne puteve, stanje infrastrukture i planove zaštite od požara. Struka dobro zna da se požar ne ‘gasi’ tek kada se razbukta, već mnogo ranije – preventivnim merama, održavanjem protivpožarnih puteva i pruga i stalnom kontrolom terena“, ističe on.
Tomić pritom iznosi i tvrdnju o rukovođenju gazdinstvom, navodeći da su stručne kvalifikacije i diploma osobe kojoj je poverena odgovornost predmet ozbiljnih sumnji.
„Umesto da stručnost i iskustvo budu osnovni kriterijumi za rukovođenje, odgovornost je, kako se navodi, poverena osobi čije su stručne kvalifikacije i diploma predmet ozbiljnih sumnji, bez potrebnog iskustva za upravljanje jednim od najosetljivijih šumskih područja u Srbiji.“
U njegovoj interpretaciji, posledice takvog sistema ogledaju se u neprohodnim putevima, neispunjenim preventivnim obavezama i zakasneloj reakciji.
„Deliblatska peščara tako nije postala žrtva samo prirodne stihije, već i sistema u kojem političko kadrovanje može imati prednost nad strukom.“
Tomić dodaje da je važno i ko o tome odlučuje.
„Jer kada o šumi odlučuje politika, a ne šumarska struka, posledice se na kraju mere hektarima – i pepelom“, kaže Tomić.
Više sistema, više uprava, manje jedinstvene politike?
Tomić problem vidi i u načinu na koji je organizovano gazdovanje državnim šumama. Prema njegovim rečima, državnim šumama u Srbiji upravlja više različitih sistema – javna preduzeća „Srbijašume“ i „Vojvodinašume“, kao i četiri nacionalna parka koji samostalno gazduju šumama na svojim područjima.
U poređenju sa Austrijom, koje Tomić navodi kao primer drugačijeg modela, otvara se pitanje da li je ovakva organizacija nužna ili predstavlja posledicu političkog i institucionalnog uređenja.
„Zašto je sistem toliko usitnjen? Osnovni razlog je, čini se, politika. Više preduzeća, više uprava, više direktora, nadzornih odbora i rukovodećih funkcija – a samim tim i više prostora za političko kadrovanje i partijsku kontrolu“, priča on.
Tomić zato dovodi u pitanje opravdanost postojećeg modela.
„Da li Srbiji zaista treba toliko različitih sistema za gazdovanje državnim šumama ili je postojeća organizacija prvenstveno prilagođena potrebama politike, a ne potrebama šumarske struke?“
Za njega se suština problema na kraju vraća na isto pitanje: da li će se šumama upravljati kao dugoročnim prirodnim sistemom ili kao skupom institucija, funkcija i kratkoročnih interesa.
„Jer dok se šume dele na uprave, funkcije i političke interese, ono najvažnije često ostaje po strani – šuma i njena zaštita na terenu“, zaključuje Tomić u razgovoru za Mašinu.
A.Đ.
