Na početku razgovora, sagovornica Mašine se osvrnula na nedavni događaj ispred Narodne skupštine, gde je došlo do pucnjave i paljenja šatora u kampu. Međutim, fokus je stavila na sve ono što se dogodilo nakon tog nemilog događaja – odnosno na konferenciju za medije predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Kako je ocenila Gligorijević, a sa aspekta kreiranja medijskih narativa, ceo medijski spin – što Vučićev, što prorežimskih glasila – otišao je u smeru terorizma.
„Od predsednika države, preko ministra zdravlja do tabloida, svi su gurali narativ o terorističkom napadu, odnosno o teroristima blokaderima. Mi kao novinari moramo da se fokusiramo na one izvore koji su u ovakvim situacijama relevantni, a to je tužilaštvo, koje je reklo da se radi o pokušaju ubistva. Predsednik države nije nadležan, odnosno nema ovlašćenja da izdaje kvalifikacije o terorizmu. I tu bi trebalo da prestane svaka priča“, objašnjava Gligorijević.
Kako dodaje, kada se pogleda širi kontekst, jasno je da i pomenuta konferencija za medija, kao i sve što vlast radi u poslednje vreme, služi kako bi se na bilo koji način onemogućio i kompromitovao komemorativni skup u Novom Sadu 1. novembra.
„Pa smo tako imali i incident sa studentkinjom Poljoprivrednog fakulteta, pa onda da je pad nadstrešnice u stvari plod terorističkog napada, a sada i ovo ispred Skupštine Srbije. I tu se onda postavlja pitanje šta je ovde normalno, da li je ovo sve što se događa nenormalno ili novo normalno? Jako je teško doneti konačni sud, a ja već duže vreme imam utisak da ovo što se u Srbiji dešava funkcioniše po principu jedne svoje unutrašnje logike i nekih pravilnosti koje smo do sada, nadam se, makar delimično utvrdili. I onda kada se postavi pitanje da li je normalno, pa u normalnim okolnostima apsolutno nije“, ukazuje Gligorijević.
Dva univerzuma
Kada se sa narativa prešlo na temu medijske pismenosti, odnosno na pitanje razlikovanja istine od laži, sagovornica Mašine je objasnila da ona počinje na mnogo bazičnijem nivou od onog na koji smo navikli.
„Kada pričamo o medijskoj pismenosti, jako mnogo napora ulažemo u to da građane i publiku obezbedimo sa tehnikama kako da razlikuju dezinformacije od istine. Međutim, medijska pismenost počinje na mnogo banalnijem nivou, jer je to nešto što je namenjeno deci predškolskog uzrasta i ranih razreda osnovne škole. A glavno pitanje jeste šta je zapravo medijska poruka. Dakle, svaka medijska poruka je konstrukt, te ona ne može da bude jednaka činjenici. I u tom smislu, u Srbiji postoje dva paralelna univerzume. Jedan koji je u potpunosti u raljama prorežimskih glasila koja spinuju, a drugi onaj profesionalnih medija koji pokušavaju da dopru do građana činjenicama, istinom i istraživačkim pričama. I ja zaista mislim da je onaj prvi deo društva, koji konzumira prorežimska glasila, u manjini. I ti ljudi upijaju jednu enormnu produkciju teorija zavere, a što njima pokušavaju da nametnu kao alternativnu istinu“, smatra Gligorijević.
Međutim, kako dodaje, propagandna mašinerija kod tih ljudi nema za cilj da ih natera da poveruju u spin – poput onog da je Miša Bačulov terorista – već im je cilj da se stovir atmosfera u kojoj više niko nikome ne veruje.
„I to je ono što je opasno i što nas sad vraća na pitanje medijske pismenosti. Jednostavno, u ovom sadašnjem potpuno nenormalnom kontekstu, pre nego što bilo ko počne da konzumira medijske sadržaje, on prvo mora da odluči kojem mediju će verovati. I mi sada kao profesija imamo priliku da dopremo do ljudi, da ih medijski edukujemo i medijski opismenjavamo. Jer, medijska pismenost je preduslov medijske slobode na mnogo frontova“, rekla je Gligorijević.
Bezbednost novinarki i novinara u Srbiji
Upitana o sve gorućoj temi među medijskim radnicima – bezbednost novinarki i novinara u Srbiji – Gligorijević napominje da je situacija u poslednjih godinu dana gora i opasnija nego što je bila. Međutim, kako dodaje, „mi jesmo to normalizovali, a ja ne osuđujem nikoga od nas koji je to uradio, jer je to jedan sasvim normalan mehanizam odbrane“.
„Prosto moraš da normalizuješ to da bi mogao da nastaviš da radiš svoj posao. I ta normalizacija je opasna i kada se kao društvo ne nalazimo u krizi. U smislu kada počnemo da mislimo da je ta nebezbednost u opisu posla. Nije, ne može i ne sme da bude. Kao profesija se trenutno nalazimo u nekoj vrsti prinudne normalizacije, jer u suprotnom bi paralisali i oslabili ionako izmučen deo nezavisne medijske scene u Srbiji. Ta normalizacija koja je na delu nije zdrava, ali nam je neophodna kako bi pregurali ovaj period“, kazala je sagovornica Mašine.
S druge strane, ona ukazuje i na jedan drugi problem, onaj institucionalni. Kako podseća, ona je član stalne radne grupe za bezbednost novinara, te napominje da ista doživljava svojevrsan osećaj poraza.
„Ne zato što nismo uradili dovoljno ili zato što nismo uradili sve što smo mogli, jer ja to iskreno ne znam. Ali znam da bez institucija, bez nezavisnog tužilaštva, bez funkcionalne stalne radne grupe za bezbednost novinara, pitanje bezbednosti novinara i svi naši problemi ne mogu da se sistemski reše. Naša stalna radna grupa za bezbednost novinara ima dva dela. Jedan se sastoji od medijskih profesionalaca, odnosno ljudi iz medijskih udruženja, a drugi se sastoji od ljudi iz tužilaštva i policije. Pogodite koji deo dobro radi svoj posao, a koji deo ne radi. I to ne samo da ne rade, već koče određene procese. I čini mi se da upravo zbog takve situacije sve više koleginica i kolega dolazi u situaciju da ni ne želi da prijavljuje napade, pritiske i pretnje. Naposletku, jedan tužioc je na jednom javnom događaju rekao da nije njegov posao da štiti novinarke i novinare“, smatra sagovornica Mašine.
Gligorijević takođe stavlja akcenat na to da su žene u profesiji, odnosno novinarke, dvostruko podložne napadima. Jer, kako kaže, one su napadane kao novinarke, ali i kao žene.
„Koga god zanima, neka ode na društvene mreže bilo kog medija, pa neka vidi komentare ispod rila gde izveštava muškarac, a gde izveštava žena. Tu se može uočiti koliko su žene napadane na seksualnoj osnovi, na osnovu izgleda. Jednostavno, ženama može da se preti na mnogo više načina, ne samo pretnjama po život i fizičkim nasiljem, nego i pretnjama seksualnim nasiljem“, zaključuje Gligorijević.
Za kraj, sagovornica Mašine je dodala, osvrćući se na prethodnih godina dana društveno-političke krize u zemlji, da je sigurna u to da je ovom „represivnom režimu došao kraj, samo on ne prihvata tu činjenicu“.
„Ali sam takođe sigurna i da je pred nama jedan dug proces rešavanja naših problema, te da isti ne ide uvek uzlaznom putanjom. Moramo biti pripremljeni na to da ćemo imati dva koraka napred, pa jedan korak nazad. Ali se zaista nadam počeo proces koji vodi ka izlečenju našeg društva, pre svega od sklonosti ka autokratskim liderima. Ali pred nama je dug put, i možda to ne uspemo mi, ali sam sigurna da će uspeti buduće generacije“, zaključuje Gligorijević.
M.B.
