Koje to politike stoje u pozadini sistemskog uništavanja gradskog zelenila i uporednog cementiranja svakog mogućeg kvadratnog metra, a koje se ovog puta paradigmatski ogledaju u skoro pa filmskom slučaju – u žanru tragikomedije – sadnje šest palmi na Kalemegdanu?
Dva su se glavna podžanra izdvojila unutar krovnog distopijskog: jedan koji distopičnu budućnost opisuje kao beskrajnu apokaliptičnu pustoš sa jedne i sa druge, onaj koji ju opisuje kao beskonačnu autoritarnu državnu kontrolu. No, ipak je treći onaj koji je zastrašujuć na jednom sasvim višem nivou: onaj u kojem i jedna i druga krajnost uspevaju da opstaju zajedno – beskrajna državna regulacija u pratnji apokalipse.
Pa tako – dok se globalna klima klìma, sasvim je sada sigurno da se ništa više ne može učiniti da se globalno zagrevanje uspori pa postaje jasno da će veoma brzo i klimatske zone proći kroz ozbiljne transformacije i redefinisanje. A nama prete prosečne godišnje temperature danas tipične za severnu Afriku.
Beogradska administracija je problem rešila tako što je došla na ideju kako da problemu globalnog otopljavanja doskoči konačnim rešenjem: oko paviljona na Kalemegdanu posadila je nekoliko palmi (po tri, u dva reda, dakle šest). Ako je verovati medijima, bliska suptropska budućnost Beograda je bila u fokusu gradskih vlasti. Prioritet proaktivnosti je naložio da se grad ima odmah početi spremati za taj scenario a dalekovidost je naložila da se predvidi da će u budućnosti beogradska klima biti dovoljno blaga pa će palme zaista i moći da opstanu. Iz oduševljenih medijskih oda koje smo imali prilike da pregledamo, međutim, ne može se baš najpreciznije zaključiti da li je činjenica da su čak tri medija napisala od reči do reči isti tekst samo sticaj čudesnih okolnosti, ili je pak svedočanstvo o tome da vesti u mejnstrim medijima pišu PR službe gradonačelnika ili njegovog zamenika.
Stoga će najpre biti da je u pitanju svedočanstvo o visokoj integraciji ideološko-poslovnog kompleksa, pa bi možda valjalo da stavimo znak pitanja iznad onih obećanja da će globalne klimatske promene Beograd pretvoriti u tropski raj. Jer ako se išta iz nedostatka i trunke kritičkog osvrta može zaključiti je da – pored toga što je na delu komandno oduševljavanje poboljšavanjem tropskih performansi grada te da je u pitanju i deo ozbiljne tradicije zaslepljenosti drangulijama kojima gradska vlast kiti glavni grad – odnos gradskih vlasti odiše jednom lagodnom buržoaskom nemarnošću ta da im i ne treba previše verovati.
Jer naravno da treba čitati između redova, gde ćemo identifikovati da je naznačeno nešto sasvim drugo: izgleda da se od bilo kakvih organizovanih politika u smeru zaustavljanja ili usporavanja klimatskih promena odustalo. Jedina mogućnost koja je za globalnu ekonomiju danas dostupna je nabavka šminke kojom će se leš koji se očekuje namazati te proizvodnja jedne više ili manje efikasne dimne zavese kojom će se predstojeća apokalipsa zamaskirati. Zemlja se, dakle, polako ali sigurno pretvara u pakao pa je vreme da se stanovništvo pripremi za uslove kotla, između ostalog i jednom zgodnom plohom kojom će se prekriti neugodni apokaliptični prizor. Ali, ploha je rezervisana za urbane centre i njegove autohtone vrste (nacionalne i međunarodne buržoazije, prve u formi stanovnika centra, druge u formi hordi turista) pa je još jedna posredna poruka koja je poslata da će politike pripreme grada za nadolazeću apokalipsu biti relativno ograničene a da je za većinu ipak rezervisano ono nešto ružnije i neposrednije suočavanje sa stvarnošću.
A, da se radi o jednom višedecenijskom kontinuitetu vređanja sirotinje govori i činjenica da je u pitanju trend koji su gurale sve gradske vlasti poslednjih nekoliko decenija. Jer, podsetimo čitaoce: naravno da nije prvi put da se desilo da je ova politička elita kritikovala poteze prethodne pa ih onda uspešno (i još uspešnije) inkorporirala, te da su se prethodni i ovaj gradonačelnik oko nekog političko-ekonomsko-regulatornog modela prvo posvađali pa onda ostvarili zavidni nivo kontinuiteta. Jedan od ključnih je naravno busplus sistem naplate i kontrole karata u javnom prevozu. Ali se čini da jeste prvi put da su se te regulacijske politike okrenule direktno protiv jednog od pripadnika bivše elite. Tek o konačnim kontradikcijama govori jedan drugi primer: Dragan Đilas platio kaznu za busplus pa onda to tvitovao upakovano u valjda duhovitu opasku o tome te na kraju dodao „ko to, bre, uvede ovaj BusPlus?“.
Ako je hteo da se zavitlava, nije smešno – busplus je uveo on a SNS samo brže, jače i bolje nastavio tamo gde je on stao. Incident bivšeg političkog faktora može biti duhovita zgoda samo ako se pogleda iz rakursa ugodne malograđanske i/ili ekonomski dobrostojeće pozicije. Pogleda li se, međutim, iz bilo kog drugog rakursa, posebno nekoga ko o upotrebi javnog prevoza zavisi egzistencijalno a egzistencija bi mu/joj bila ozbiljno ugrožena kada bi četvrtinu mesečnih prihoda izdvajao za javni prevoz ili bi mu bila još ugroženija kada bi morao da plati mandatnu kaznu koja iznosi polovinu mesečnih primanja ili čak porodičnog budžeta – situacija nije ni najmanje smešna.
A Đilasu koji se u isto vreme uspeo obresti u ulozi i žrtve i dželata – i dodajemo: bio daleko manje uspešan u sprovođenju temeljne deforestacije i parkingizacije grada od svojih naslednika – imamo da poručimo da se nadamo da ovo nije niti jedini niti poslednji slučaj da se nađe u poziciji onih koje gradske vlasti – pa među njima i on sam – u višedecenijskom kontinuitetu preziru: možda će tako nešto naučiti o politici.
No, strukturnim uslovima autoritarnih i distopijskih tendencija vlasti – a bogami i tendencija transformacije medija u automatske diseminatore poruka vlasti i ostalih centara moći – govori i poslednji primer koji ćemo danas umešati. Jer o integrisanosti sistema govori i pozadinska ideološka institucija za legitimaciju svih antiemancipatorskih politika – lokalni libertarijanski klub.
Ova je organizacija na fejsbuk strani na kojoj reklamira jedan od svojih obrazovnih („obrazovnih”) programa postavila jedan neupadljivi citat: „snaga autoritarne države leži u tome što su oni koji je se užasavaju prinuđeni da je oponašaju“. Na prvi pogled nešto sasvim očekivano od Libeka – intelektualno sasvim plitko i politički blisko besmislenom – da nije jedne stvari: u pitanju je citat Adolfa Hitlera.
A najbolje se stvari pročitaju između nespretno citiranih redova: ne samo zbog činjenice da jedan Libek citira nacističkog lidera – ništa novo: dobar je deo neoliberala aktivno podržavao totalitarni režim nacističke nemačke a solidan je deo nacističkih šrafova završio kao neki od njegovih glavnih teoretičara – sam je izbor citata krajnje zanimljiv. Ponajpre zbog kontradikcije u centru centra: libertarijanci – koji se po prirodi libertarijanizma užasavaju države uzimaju citat koji ukratko kaže da su oni koji se užasavaju autoritarne države osuđeni da je oponašaju.
E pa bolje nismo ni mi mogli: uprkos svemu zbog čega ih u suštini možemo beskrajno zafrkavati, Libek je – najverovatnije usled potpune somnabulnosti administratora stranice (i ostatka ekipe) – pogodio u sred srede i najpreciznije opisao problematičnu političku poziciju: u pitanju je politika koja će pod plaštom borbe protiv državne kontrole legitimisati stvaranje države beskrajne kontrole i nadzora.
A eto, to je izgleda sasvim tačno: pre nekoliko meseci portal „Talas“ je sa oduševljenjem dočekao pobedu protofašističkog Bolsonara. Dakle, ispada da se za slobodu medija ima izvesti njihovom disciplinacijom i transformacijom u robove tržišnih zahteva. Pa ko zna: kao što se eto borba protiv „države“ ima voditi metodama autoritarne države, sasvim je moguće da će se u perspektivi i borba za oslobađanja pojedinaca voditi njihovim zatvaranjem, prevaspitavanjem i/ili praksom koju je izvežbao južnoamerički diktator: njihovim bacanjem iz helihoptera.
Dakle uzmite te tri palme i imaćete celu mapu politika i postsocijalizma i kapitalizma u poodmaklim stadijumima dekompozicije: državne institucije će problem globalnog zagrevanja rešavati tako što će slike pakla ublažiti dodavanjem zgodnih asesoara, dubinska sinhronizacija političkih elita će obezbediti dugotrajni kontinuitet a klubovi sa ruba pameti i paranormalne obrazovne – pa čak i ako su institucije koje se u svom prvom redu bore protiv autoritarne države – će u ime borbe protiv socijalnije države legitimisati sve metode autoritarne države.
