Prvi put od početka rata u Ukrajini, Aleksandar Vučić posetio je zvanični Kijev, te učestvovao na samitu Ukrajina – Jugoistočna Evropa, koji je održan u Odesi, a na samim marginama samita, predsednik Srbije se sastao sa predsednikom Ukrajine Volodimirom Zelenskim. Zelenski je objavio da je razgovarao sa Vučićem u četiri oka i da mu je zahvalio na finansijskoj i humanitarnoj pomoći, uključujući podršku energetskom sektoru, i na inicijativi da preuzme pokroviteljstvo nad obnovom nekoliko ukrajinskih naselja. S druge strane, Vučić je poručio da je sa Zelenskim imao „značajan i otvoren razgovor o ključnim pitanjima savremenih geopolitičkih izazova sa kojima se suočavaju Evropa i ceo svet“.
Na tom istom samitu je usvojena deklaracija kojom su zemlje učesnice pozvale međunarodnu zajednicu da intenzivira podršku Ukrajini i da pojača sankcije uvedene Rusiji u bankarskom i energetskom sektoru. Međutim, od jedanaest učesnika, Vučić jedini nije potpisao istu, te je poručio da „nije izdao Rusiju“. Deklaraciju nije potpisao jer se, kako je pojasnio, njom poziva na uvođenje sankcija Rusiji zbog rata. Srbija je ostala uzdržana, dodao je Vučić, rekavši i da ga niko nije „preterano pritiskao“ da potpiše, te da nije mogao protiv sebe, svoje zemlje i politike koju vodi.
Ovakvo, uslovno rečeno, pravdanje nije iznenađujuće. Predsednik Srbije je, nakon brojnih spekulacija, te „savetodavnih“ poruka iz Brisela, pre mesec dana ipak posetio Moskvu kako bi 9. maja prisustvovao paradi Dana pobede nad fašizmom. Međutim, možda još i bitnije, poseta Ukrajini dolazi svega petnaestak dana nakon optužbi Spoljne obaveštajne službe Ruske Federacije (SVR) da Srbija, uprkos zvanično proklamovanoj neutralnosti Beograda, isporučuje municiju Ukrajini i time „puca Rusiji u leđa“.
Time se i postavlja pitanje: Gde li na spoljnopolitičkom kompasu, tačno, sedi Vučić, odnosno Srbija?
Diplomatski rečnik je jedno, stanje na terenu sasvim drugo
Istraživač Novog trećeg puta Dragoslav Rašeta u razgovoru za Mašinu objašnjava da Vučićeva poseta Kijevu predstavlja pokušaj vlasti da izvrši korekciju kursa nakon njegovog odlaska u Moskvu, na šta su ga prisilili pre svega unutrašnji faktori, poput protesta i pada rejtinga, a ne toliko spoljnopolitički pritisak.
„Iako je predsednik pokušao da predstavi odlazak u Moskvu kao neophodnost radi potpisivanja novog gasnog sporazuma, u Evropi se na njega gledalo drugačije. Zbog toga verujem da se tek nakon 3,5 godine od početka ruske invazije, AV opredelio da poseti Ukrajinu“, smatra Rašeta.
Upitan o činjenici da je Vučić jedini učesnik samita koji nije potpisao usvojenu deklaraciju, Rašeta ukazuje da ne treba potceniti značaj izjava i deklaracija kojima se solidariše sa Ukrajinom, a Rusija nedvosmisleno okarakteriše kao agresor i neprijatelj demokratije.
„Ali za Ukrajinu, pa samim tim i EU, daleko je bitnije naoružanje, a Srbija je do sada poslala 1 milijardu dolara vredno naoružanje i municiju Ukrajini, gde smo uz Bugarsku, gotovo jedine države u Evropi koje mogu da proizvode sovjetsku municiju u nešto značajnijem broju“, napominje Rašeta.
Za kraj, komentarišući politiku balansiranja kojoj je Srbija bila verna tokom Vučićeve vladavine, istraživač Novog trećeg puta ipak smatra da dolazi do promena. Kako kaže, Srbija se nedvosmisleno udaljava od Rusije, i pokušava da zameni njen „stub“ saradnjom sa drugim državama, poput Turske i Azerbejdžana.
„Ali politički rejting vlasti dosta zavisi od odnosa sa Rusijom zbog čega i dalje opstaje ta makar nominalna i retorička bliskost. Sa druge strane, vlast se uspešno predstavila kao jedini kredibilni partner EU, te Evropa ne vidi alternativu niti može da pritiska Vučića na neke ustupke, s obzirom da je javno mnjenje u Srbiji postalo većinski anti-evropsko, ili u najmanju ruku, evroskeptično. To se može videti i na primeru trenutnog političkog diskursa u zemlji, ali i na činjenici ni da parlamentarna opozicija za tri i po godine nije poslala delegaciju u Kijev“, zaključuje Rašeta za Mašinu.
M.B.
