Zakon o lobiranju je jedna od onih (mnogih) zakona koji će se skoro izvesno doneti bez obzira na kritike i bez da se vodi računa o interesu običnih ljudi. Međutim, samo lobiranje otvara mnoga pitanja. Nije li ono zapravo legalizacija koruptivnih odnosa i nedemokratskog uticaja na zakonodavstvo?
Korupcija je pojam specifičnih političkih performansi: u određenim istorijskim okolnostima „korupcija” može da zauzme čitavo političko polje te da na kraju zapreti da zauzme gotovo kompletno političko polje. U potrazi za žrtvenim jarcima poprilično neuspelog projekta kapitalizma-na-periferiji, u istočnoj je Evropi figura korumpiranog političara omiljena i privilegovana meta, a sezona lova se nikad ne završava.1 Nema političke kampanje koja iskorenjivanje korupcije ne predstavlja kao prioritet, nema deklaracije niti potpisanog sporazuma koji ju ne pominje. U Rumuniji se, primerice, zbog korupcijske prakse vladajuće koalicije svakih par meseci desi narod: masovni protesti, praćeni sukobima sa policijom i snimcima koji se – usled političke pogodnosti i pomodnosti pojma – odveć lako zavrte po globalnim medijima.
A uskoro će se u skupštini Srbije naći jedan od onih zakonskih predloga koji se predstavlja kao jedan od najefikasnijih mehanizama borbe protiv korupcije, ali o čijim unutrašnjim kontradikcijama relativno retko čujemo, o kojima mediji izveštavaju tek kao o marginalnom zakonskom aktu, od interesa tek ponekom pojedincu, ekspertu ili pravnom stručnjaku. Reč je, naravno, o Zakonu o lobiranju koji je u skupštinskoj proceduri trebalo da se nađe još tokom leta ali se usled administrativnih zavrzlama (najverovatnije je u pitanju okasneli amin venecijanske komisije) njegovo donošenje odložilo za jesen −poslednja informacija je pominjala oktobar i jesenji ciklus sednica narodne skupštine. No, i sama informacija da je vladajuća koalicija htela predlog Zakona progurati usred leta, u jeku svetskog fudbalskog prvenstva, maltene „ispod žita”, govori o specifičnoj težini ovog zakona.
Bilo kako bilo, Zakon će uskoro biti usvojen − nema gotovo nikakve sumnje. Motivacija je, kako navode udarni komentatori, spoljašnja: pristupno poglavlje 23 nalaže usvajanje ovakvog zakona. Ali u isto vreme ne bismo smeli zaboraviti ni banalnu fascinaciju buzzwords-ima globalnih političkih trendova, a posebno ne ni internu motivaciju, te inherentnu potrebu za ovakvim tipom regulacije.
Izdvojmo najvažnije momente ovog Zakona, koje su, uostalom, mediji i izbacivali u prvi plan: lobisti će moći da budu samo oni koji imaju licencu za obavljanje ovog posla; obavezan će biti ugovor između lobiste i onog koji njegove/njene usluge koristi u kojem su navedeni detalji – na primer: zarad čega se vrši lobiranje kao i konkretan vremenski okvir; svaka aktivnost će morati da se prijavi Agenciji za borbu protiv korupcije; a za nepoštovanje ovih procedura predviđene su novčane kazne. Mediji su, međutim, propustili da ukažu na činjenicu da su kazne razočaravajuće bedne − predložene kazne za pojedince ordiniraju u rasponu od 30 do 200 hiljada dinara, a u prvi plan nisu izbacili ni preslatko nevine rastegljive zakonske odredbe („Lobirano lice je dužno da spreči nastanak štetnih posledica po javni interes koje mogu nastati usled lobiranja”; „Lobista i pravno lice koje obavlja delatnost lobiranja dužni su da prilikom lobiranja vode računa o postojanju sukoba interesa”).
Politički inžinjering
No, izvesna doza cinizma se nalazi u centru samog koncepta lobiranja. Bacimo stoga pogled u istoriju prakse lobiranja: etimologija „lobiranja” ukazuje na ključnu karakteristiku. Praksa pojedinaca specijalizovanih za uticaj na političku elitu, te angažovanih od strane interesnih grupa, korporacija i kompanija bila je da američke zakonodavce juri i presreće po holovima (Lobby) institucija, da im tu predlažu zakonska i administrativna rešenja za koja su te interesne grupe bile zainteresovane, te da im u ruke guraju nacrte, pa čak i gotove zakonske predloge.
Međutim, javnim mnjenjima – osetljivim na „korupciju” − nije promaklo da je to retko kada bilo naivno i nevino „predstavljanje perspektiva”, a daleko češće paralegalni mehanizam zaobilaženja procedura i nametanja interesa neretko praćen i „finansijskim podmazivanjem”. Stoga je odgovor političkih elita bilo administrativno „uvođenje reda i procedura” u ovaj proces donošenjem zakona koji regulišu ovaj vid uticaja na zakonodavca.
Ali podaci o efektima lobiranja koji dolaze iz onih društava u kojima je ova praksa normalizovana pojava govore o nesumnjivo „klasno obojenim rezultatima”. Tako se, prema jednom istraživanju, u bliskoj orbiti evropskih institucija nalazi oko 15 hiljada lobista a njihove usluge koristile su uglavnom trgovinske organizacije, konsultantske kuće i kompanije – zajedno. Oko 65% svih lobističkih aktivnosti vezano je za ove tri delatnosti. U isto vreme, tek oko 11% lobističkih aktivnosti je vezano za, na primer, nevladin sektor. Imajući međutim u vidu da se na ove ili one načine korporativni interesi često maskiraju kao organizacije civilnog društva, da i te kako postoje „privilegovane” organizacije civilnog društva te da one vrlo često znaju stajati na i te kako neprogresivnim političkim pozicijama − verovatno je i da bi rezultati bili i gori kada bi se eventualno analiziralo i kakvog su karaktera regulacije koje su donošene pod uticajem lobističkih grupa. Jer lobiranje je jedna od najisplativijih investicija, što potvrđuje i studija iz 2011. Zbog lobiranja je svakako ozloglašena kompanija „Lokid-Martinˮ, koja je, prema istom tekstu, u periodu 2002/03. potrošila oko 15 miliona dolara na lobiranja, a u istom periodu obezbedila ugovore sa državom u vrednosti od skoro 40 milijardi dolara: odnos od 2,5 hiljade zarađenih dolara prema jednom uloženom. O bliskom odnosu (geo)politike i poslovanja ove kompanije koja je većinski proizvođač tehnološki napredne opreme za vojsku SAD govori i podatak koji je zapanjujuć ali ne i začuđujuć: ista firma − inače ozloglašena zbog svoje bliskosti sa „dubokom državomˮ−udvostručila je profite od kako je predsednik Tramp „pritisnuo saveznikeˮ SAD da „malo više trošeˮ (Tramp izgleda, nije samo klovn). Ruku na srce, nije jasno da li je bilo lobiranja administracije iza ovog političkog poteza ali gotovo je sigurno da jeste bilo neke vrste „političkog inžinjeringaˮ, u čemu je kompanija Lokid nesumnjivo dominantniji lider no što je u proizvodnji lovačkih aviona.
Kada je skriven iza „lobiranjaˮ, političko-ekonomski inžinjering postaje sasvim legalna i legitimna delatnost. Stoga se s pravom postavlja pitanje: nije li se iza lobiranja, iza „redaˮ i „proceduraˮ sakrila (manje ili više iznuđena) legalizacija koruptivnih odnosa i legalizacija parademokratskih mehanizama uticaja na zakonodavce. Nije li lobiranje intrigantna i sofisticirana strategija skrivanja mehanizma uticaja na državu?
Domaći svinjac
Stoga se vratimo u domaći svinjac. Gorepomenutim zahtevom za „redomˮ i „proceduramaˮ bili su obloženi i komentari legije eksperata na konstantnoj stajanci: ono što se do sada dešavalo po kuloarima i budžacima, sada će postati transparentno. Transparentnost, međutim, neće nužno promeniti koruptivnu prirodu samog koncepta lobiranja. Jer ni priroda se uticaja na političke elite, uprkos transparentnosti, nije promenila ni za jotu. Kao što vidimo, senatore i kongresmene interesne grupe i dalje presreću po hodnicima i u ruke im guraju predloge zakona (a neretko i još ponešto).2 Upravo se primer izdavačke kuće Klet pokazuje kao paradigmatičan: Nije jasno kako i zašto bi „transparentnostˮu datom slučaju situaciju načinila išta boljom, s obzirom da ni otkrivanje potpuno protivzakonitog uticaja na državu nije rezultovalo niti jednom jedinom osetnom reakcijom niti države niti mejnstrim medija.
Naravno, uvek treba imati na umu poslovičnu traljavost i ciničnost domaćeg pravosuđa, pa na kraju i trezveno pretpostaviti od ovakvog predloga ne treba očekivati ni minimalno smanjenje nivoa korupcije. Jer predlog je, iako je i sam koncipiran kao rupa u zakonu, i sam pun rupa: tako Transparentnost Srbija navodi da je najspornija stvar u vezi sa predlogom Zakona to što on predviđa da se podaci o lobi aktivnostima dostavljaju agenciji za borbu protiv korupcije, ali navodi se i da ne postoji nijedna odredba koja bi regulisala šta se s tim podacima dalje dešava. I najvažnije, da li će do njih moći da dođe javnost, novinari ili koja druga zainteresovana grupa. Od transparentnosti − glavnog (i možda jedinog) aduta koji se izvlači iz rukava kada se ovaj predlog zakona predstavlja kao nužan − izgleda da nema ništa.
Nova radna mesta
No, sam je predlog zakona diskurzivno uobličen ne samo jezikom kojim su mediji govorili već i galerijom slika koju su nam mejnstrim mediji ponudili: uobičajeno je, naime, da se većina zakonskih regulativa koje prate popularne buzzwords političkog fashion-a3 ukrase i zavodljivim propratnim slikama. Tako mizanscene vesti o ovom zakonskom predlogu čine uglavnom slike napetih lica japija u pregovorima, zaogrnutih u preskupa odela. Čudni miks obećanja boljeg života na pozadini regulative koja će ga sigurno onemogućiti izgleda da je skockan za rešavanje public relations problema delegitimizovanog političkog sistema: u kapitalizmu ćemo svi biti lepi, biznismeni i nosićemo skupa odela. I tek u diskurzivnoj pozadini ušuškana se nalazi suptilna i primamljiva ponuda novih i isplativih radnih mesta: svi ćemo uz to biti i lobisti. Nažalost, podaci govore da se lobiranjem najviše bave upravo vladini službenici pošto završe političke karijere. Dakle: druga strana medalje lobiranja je – ne stidimo se da reapropriramo termin – uhlebljivanje izakanih i odsluženih političkih kadrova (znamo, dakle, šta su sledeći poslovi Siniše Malog i ambasadora Nemačke). Eventualni trickle-down će, ako mu se nadate, ostati minimalan, a poslove političko-ekonomskog inžinjeringa beskrajno će obavljati pripadnici jedne iste klase.
Ali od ekonomskog daleko je važnije jedno političko pitanje. Uistinu, sasvim je moguće da upravo zakoni o lobiranju predstavljaju paradigmu Zakona u kapitalističkim društvima: administrativnu arhitekturu iza mehanizama proizvodnje klasnih razlika i mogućnosti kolektivnog i koordinisanog političkog delanja, te arhitekturu koja treba da obezbedi de facto različite razine pristupa mehanizmima uticaja na državu. Činjenica da je ta arhitektura postala legalna i „uređenaˮne znači da je ona uspela da otkloni onu najproblematičniju komponentu: klasnu razliku koja se ogleda u (ne)mogućnosti korišćenja ovog mehanizma. Proces lobiranja, iako najčešće rezultuje osetnim benefitima za zainteresovanu stranu4, skup je, jer zahteva ozbiljna ulaganja i investiranje ili u sopstvene kapacitete ili, češće, plaćanje usluga lobiranja. Stoga možda i ne treba da začudi onaj podatak o tome da su korporacije, kompanije i trgovinske organizacije pretežni korisnici ovih usluga. Paradoksalno, lobiranje je mehanizam koji privileguje one koji već imaju finansijska i druga sredstva, a pristup uskraćuje onima koji su socijalno i ekonomski ugroženi.
S tim u vezi, valja podsetiti i na lajtmotiv koji se javlja i kod našeg zakonodavca i u međunarodnim aktima koji tretiraju datu problematiku: učešće javnosti.
Kao i uvek u kapitalističkim društvima, regulacija prostora političkog delovanja za cilj ima stvaranje privilegovanih kanala delovanja za vlasnike kapitala i uskraćivanje mogućnosti korišćenja tih kanala onima koji su deprivilegovani. Ukratko, u pitanju je svojevrsna taktika redefinisanja same demokratije, te i komercijalizacija učešća u političkom životu: tradicionalne lokacije demokratije – ulice, trgove, otvorene javne prostore – zameniće holovi i lobby-i. A kao veoma zgodan nusproizvod Zakona o lobiranju valja očekivati dalji proces delegitimizacije političkih pokreta odozdo i njihovih (uglavnom iznuđenih) metoda (najčešće – uličnog) delovanja. Od sada će vam na svakom protestu politička elita zapušiti usta pitanjem: a zašto niste lobirali?
- Mada valja primetiti da se intenzitet ovog lova na veštice nalazi u obrnutoj srazmeri prema njegovoj efikasnosti: zastara ili slična administrativna kerefeka najčešći je konačni rezulat većine afera.
- Našem predsedniku, izgleda, radije šalju pisma
- Oni know how, jer imaju lobiranje, a mi don’t know how jer imamo socijalistički mentalitet.
- Ali ne samo za konkretnu zainteresovanu stranu: određene forme reregulacije i deregulacije (primerice: smanjenje poreza na kapitalne dobiti) najčešće su interesi ne samo neke konkretne kompanije već svih vlasnika kapitala.
