U proteklih nekoliko dana dosta je polemika u javnosti izazvala izjava jedne od pristalica SNS-a na predizbornom skupu vladajuće partije. Na kvaziparticipativnom skupu u Novoj Varoši, gde su svi okupljeni imali priliku da nešto pitaju predsednika Republike, jedna žena se požalila kako je pošteno skupljala kapilarne glasove za vladajuću stranku, a da zauzvrat nije dobila obećano radno mesto.
Iako nije do kraja jasno koje je tačno radno mesto u pitanju, spomenuto je kako su u akciju bili uključeni predsednik opštine Nova Varoš, kao i v.d. direktora Srbijašuma. Skupovi koje organizuje SNS dobro ilustruju kakva je priroda aktuelne vlasti – s obzirom na to da je u pitanju lična vlast, ne čudi da, i u bukvalnom smislu, probleme građana rešava predsednik lično. Bilo da je u pitanju smanjenje zakupa poslovnog prostora, obezbeđivanje lekova za konkretne ljude, asfaltiranje ulica ili nešto treće, potrebno je da se zahtev uputi pravom čoveku.
Nevolja je u tome što jedna ličnost ne može istovremeno biti na više mesta, te verovatno zbog toga mnogi problemi građana ostaju nerešeni. Makar dok ne počne predizborna kampanja.
Pored toga što je pokazala sve nevolje otvaranja prostora za participaciju ljudi, koju vladajuća partija pokušava da prekopira od Studentskog pokreta, ova situacija ponovo je otvorila raspravu o karakteru aktuelnog režima. Partijsko zapošljavanje i dobijanje radnog mesta na osnovu ispunjavanja stranačkih zadataka nisu nova stvar u Srbiji. Ipak, u prethodnih četrnaest godina su postali važan mehanizam na osnovu kojeg je SNS učvrstio svoju vladavinu. Izgradnjom velike i čvrste klijentelističke mreže režim je veliki broj ljudi interesno vezao za sebe.
Iako je formalno važila zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, faktički su mnogi članovi i pristalice vladajuće partije angažovani preko privremeno-povremenih ugovora čime im je garantovano da će ispunjavati partijske zadatke. Ovako jasni primeri koruptivnog ponašanja bili su prilika da se ponovo otvori pitanje kako se obračunati sa klijentelizmom. Predloga je bilo mnogo, a mahom su se fokusirali na pooštravanje zakonskih kazni ili ukazivanje učesnicima da su u pitanju ozbiljni zakonski prestupi, te da mogu krivično odgovarati za svoje postupke.
Naravno, kažnjavanje je u ovakvim situacijama opravdano, ali najpre onih koji su politički organizovali i ucenjivali ljude da skupljaju kapilarne glasove.
Proizvodnja zavisnosti
Nećemo otkriti toplu vodu ako se vratimo dvadesetak godina unazad i potcrtamo kako su proces privatizacije, svetska ekonomska kriza, a potom i ekonomski model koji je uspostavio SNS uticali na širenje koruptivnog ponašanja u Srbiji.
Privatizacija i masovna zatvaranja fabrika, pa onda i svetska ekonomska kriza doveli su do velike nezaposlenosti. U takvim okolnostima, očekivano je da se ljudi okreću snalaženju i potezanju veza kako bi sebi osigurali egzistenciju. SNS je, po dolasku na vlast, takve okolnosti iskoristio kako bi učvrstio svoju vladavinu kroz uspostavljanje klijentelističke mreže. Kada nema mnogo prilike za zapošljavanje, poslovi u javnom sektoru ili kompanijama vezanim za državu predstavljaju veliku šansu, posebno ako je reč o manjim mestima širom Srbije.
Osim što je efekat ovakvog ponašanja koristan za vladajuću partiju, jer time učvršćuje svoju vlast, na taj način se stvara zamena ne samo za sistemsko jačanje državnih kapaciteta u raznim oblastima, kao što su socijalna zaštita, politika zapošljavanja i razvoja, već se i strukturno degradiraju sve ustanove, uključujući i lokalne samouprave.
Ukoliko je garant dobrog života članstvo u stranci, a ne način na koji su organizovani država i privredni sistem, onda nema ni potrebe da se jačaju državne institucije, samo je potrebno poznavati čoveka koji može da završi šta treba. Na makro nivou, ovakva rešenja se preslikavaju i na ekonomski model fokusiran na dovođenje stranih kompanija – one direktno dogovaraju dolazak i uslove u vidu subvencija i poreskih olakšica sa pravim čovekom.
Ljudi, ali zaista
Uprkos tome što vladajuća partija često u prvi plan ističe vrednost porodice i brige o ljudima, primer iz Nove Varoši pokazuje da su ljudi za njih najčešće sredstvo kojim se učvršćuje moć partije pri čemu najveću korist ima partijska oligarhija koja istovremeno upravlja i državom. Stvarna briga o ljudima bi podrazumevala temeljnu reformu domaće privrede, značajne izmene radnog zakonodavstva i jačanje sistema socijalne zaštite. Naravno, u poluperifernoj državi je gotovo nemoguće otarasiti se korupcije i klijentelizma, ali se mogu stvoriti okolnosti u kojima se takvo ponašanje ne bi podsticalo.
Utoliko je važno insistiranje Studentskog pokreta na temama jačanja radnih prava, sindikalne zaštite i povećanja minimalne zarade. Uprkos tome što se u javnosti pokret prikazuje kao desničarski, posle dužeg vremena se pojavio politički akter koji ima mogućnost da sprovede nedvosmisleno levi socio-ekonomski program. To se ne odnosi samo na radna i sindikalna prava, već i na polje zdravstva i ekonomije.
Sistem koji zaista štiti prava radnika, brine o ljudima i usmeren je ka javnom dobru je daleko bolji od sistema u kojem je bitno da se zna čovek. Potonji otvara prostor za korupciju, ucene i instrumentalizaciju najsiromašnijih članova našeg društva. Tome svedočimo proteklih četrnaest godina, koliko god vlast pokušavala da aktuelnu pobunu predstavi kao pobunu bogatih. Upravo su najbogatiji svoje bogatstvo stekli zahvaljujući partijskim privilegijama. Sa druge strane je izazivač koji potencira sistemska rešenja za ključne životne probleme, i to uliva nadu većini građana.
Luka Petrović je asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Njegove primarne oblasti interesovanja su istorija političkih ideja i teorija demokratije. Pored akademskog rada, piše za portal Mašina i aktivno se bavi vaterpolom.
