Telekom: između realnosti i mita o privatizaciji

foto: Mašina

foto: Mašina

Telekom Srbije, jedna od najvećih regionalnih telekomunikacionih kompanija nalazi se u središtu aktuelnog talasa privatizacije. Predstavnici MMF-a, vlada Srbije i domaći „privrednici“ ulažu velike napore kako bi privatizaciju predstavili kao neophodnu u cilju očuvanja konkuretnosti preduzeća. Međutim, nikako im ne uspeva da objasne kako Telekom, sa velikim udelom javnog vlasništva, uspeva da konstantno uvećava profit i bude daleko ispred svojih konkurenata na tržištu.

Slučaj Telekoma je po mnogo čemu jedinstven. Naime, dok vlast nastoji da većinu javnih preduzeća, već prodatih ili koja su u procesu privatizacije, u javnosti predstavi kao „gubitaše“ koji su teret za državni budžet, te je stoga najbolje predati ih u ruke privatnika koji će „znati kako da rukovodi njima“, Telekom Srbija predstavlja uspešnu kompaniju koja znatno doprinosi prilivu sredstava u državnu kasu. Ovo je svakako jedan od glavnih razloga što se i u struci i u javnosti pokrenula velika rasprava o (ne)opravdanosti privatizacije ovog preduzeća. Čini se da se gotovo svi akteri (ukoliko izuzmemo predstavnike vlasti i njihove glasnogovornike) slažu oko toga da bi prodaja Telekoma, pogotovo na duže staze, nanela ogromnu štetu privredi i društvu Srbije. Značaj ove kompanije za čitavo društvo prevazilazi pojednostavljenu ekonomsku računicu.

Šta nam kažu brojke?

Telekom Srbije je najveća domaća telekomunikaciona kompanija koja pokriva oblasti fiksne i mobilne telefonije, interneta i multimedija. Najočigledniji dokaz uspešnosti i značaja ovog preduzeća svakako je profitabilnost. Prema podacima Agencije za privredne registre, Telekom je tokom 2013. godine ostvario neto dobit u iznosu od 15,3 milijarde dinara, što ga stavlja na drugo mesto privrednih društava u Srbiji i daleko ispred konkurenata u istom sektoru. Očekuje se da će u narednom periodu prihodi ove kompanije nastaviti da rastu, pa se tako predviđa da će dobit 2015. iznositi oko 37 milijardi dinara. Pored toga, prihod Telekom grupe, koju pored Telekoma Srbija čini još osam kompanija u kojima ovo preduzeće ima minimum 50% vlasništva, iznosi oko 12% prihoda u državnom budžetu.

Međutim, Telekom nije jedna od najuspešnijih kompanija samo u Srbiji. Ovo preduzeće našlo se na šestom mestu po neto dobiti u oblasti tehnologije, medija i telekomunikacija u konkurenciji kompanija iz sedamnaest zemalja Centralne Evrope. Telekom u svom vlasništvu ima kompletnu telekomunikacionu infrastrukturu, koja obuhvata sve telekomunikacione tehnologije. Štaviše, ostale telekomunikacione kompanije na domaćem tržištu iznajmljuju infrastrukturu Telekoma za sopstveni saobraćaj.

Dalje, ovo preduzeće je na Dunavskom biznis forumu 2014. godine proglašeno za najvećeg regionalnog investitora u oblasti telekomunikacija. Investicije Telekoma u ovom sektoru u Srbiji više su nego četvorostruko veće od investicija Telenora i VIP-a, a 2,5 puta veća nego investicije SBB-a. Na osnovu ovoga se može zaključiti da je Telekom u situaciji koja mu omogućava da dodatno popravi svoju poziciju na tržištu, poveća prihode i još doprinese državnom budžetu. Ako imamo u vidu i da je sektor telekomunikacija jedan od najbrže rastućih i najprofitabilnijih, značaj Telekoma za privredu i društvo još je očigledniji.

Iz ovoga se može zaključiti da bi privatizacija Telekoma imala ogromne posledice po budžetski priliv Republike Srbije. Prihodi koji se sada ulivaju u državnu kasu odlazili bi u ruke privatnog vlasnika. U situaciji postojećih budžetskih deficita, ova činjenica je dovoljna da se postavi pitanje opravdanosti ideje privatizacije ove kompanije.

Očekivane posledice privatizacije

Potencijalne posledice prodaje Telekoma za privredu i društvo Srbije nisu samo smanjenje direktnih budžetskih prihoda koji potiču od profita kompanije. Veliki problem predstavlja i potencijalni gubitak radnih mesta. U matičnoj kompaniji radi oko 9.000 zaposlenih, dok je u preduzećima koja se nalaze u vlasništvu Telekoma zaposleno još 4.000 ljudi. Prema očekivanjima, veliki broj ovih radnika ostaće bez posla, dok će proporcionalno biti smanjen i broj radnika koji će se primati u budućnosti. Ovo potvrđuje i iskustvo privatizacije Hrvatskog Telekoma, u kojoj je više od 50% radnih mesta ukinuto, što je dodatno povećalo opterećenje za preostale radnike. U želji da smanje troškove proizvodnje, novi vlasnici uvode mere autsorsovanja i dekvalifikacije, koje im omogućavaju da smanje izdatke za zarade zaposlenih ukidanjem radnih mesta ili snižavanjem cene rada.

Ovim brojkama je važno pridodati i veliki broj zaposlenih koji rade za dobavljače i podizvođače Telekoma, a čiji će poslovi takođe biti ugroženi prodajom ovog giganta. Ako znamo da su plate u oblasti telekomunikacija relativno visoke u poređenju s drugim primanjima u privredi, jasno je da će smanjenje broja zaposlenih u ovom sektoru značiti nove gubitke za državni budžet zbog smanjenja izdvajanja za poreze i doprinose za zaposlene, potencijalno povećanje socijalnih izdataka za nezaposlene, smanjenje plata i penzija, kao i opšti pad potražnje za dobrima i uslugama na osnovu rasta nezaposlenosti.

Prodaju Telekoma ozbiljno će osetiti i korisnici usluga. Iskustva zemalja u okruženju, kao što su Crna Gora, Hrvatska ili Makedonija, pokazuju da su nakon privatizacije računi u fiksnoj telefoniji povećani čak nekoliko desetina puta. Ovakav očekivani rast cena predstavlja ozbiljan problem u situaciji u kojoj čak 10% neto primanja stanovništva odlazi na telekomunikacione usluge. Dodatno, privatni vlasnik, vođen maksimiziranjem profita, ne bi imao interesa da obezbedi uvođenje brojnih usluga u siromašnijim delovima Srbije, kao što je brži internet, što dodatno obespravljuje ionako ugrožene kategorije stanovništva.

Širi društveni značaj

Značaj Telekoma za celokupno društvo ne može se izraziti samo u čisto ekonomskim pokazateljima. Oblast telekomunikacija svakako jeste jedan od ključnih segmenata za funkcionisanje modernog društva. Neometana komunikacija i protok informacija predstavljaju osnovu funkcionisanja privrede, a dostupnost adekvatnih informacija za svakog je pojedinca jedan od preduslova učešća u društvenom životu. Stoga bi prodajom jedinog nacionalnog telekomunikacionog servisa država i njeni građani ostali bez ikakvog uticaja i mogućnosti kontrole u jednom od ključnih sektora.

Primeri iz drugih zemalja pokazuju da prodaja ima velike posledice i na bezbednost komunikacije, jer osim velikog profita, potencijalni kupac Telekoma dobija mogućnost da kontroliše kompletan komunikacioni saobraćaj u zemlji. Kroz infrastrukturu Telekoma prenose se gotovo sve informacije u Srbiji, uključujući i one vezane za vojsku i policiju. U vremenu kada zaštita informacija, kako privatnih tako i onih od opšteg društvenog značaja, predstavlja jedan od gorućih problema, prepuštanje potpune kontrole onima koji se vode ličnim interesom svakako nije u opštem društvenom interesu – cilj bi moralo biti uvođenje mera koje bi doprinele povećanju transparentnosti i demokratizacije kontrole, što je svakako lakše ostvariti uz pomoć resursa u javnom vlasništvu.

Pored toga, ne treba zaboraviti da Telekom znatno ulaže i u mnoge oblasti koja su od primarnog društvenog značaja, kao što su zdravstvo, kultura i umetnost, nauka, obrazovanje, pomoć učenicima i studentima, sport itd. Stoga bi se prodaja ovog javnog preduzeća odrazila i na šire oblasti i slojeve društva.

Iz navedenog se može videti kakav značaj jedno javno preduzeće može imati za celokupno društvo i za potrebe šire zajednice. Prihodi ostvareni od profitabilnih javnih preduzeća mogu se koristiti za investiranje u različite privredne sektore koji možda nisu profitabilni, ali jesu važni za funkcionisanje jednog društva. Za razliku od toga, privatni biznis se rukovodi jedino interesom uvećanja profita – potrebe društva nikako mu nisu primarni cilj, već se javljaju samo kao nusproizvod poslovanja datog preduzeća. Ovo je poseban problem kada su u pitanju kompanije i sektori od strateškog značaja, kao što je oblast telekomunikacija.

Zašto onda privatizacija?

Imajući u vidu gore navedene podatke možemo zaključiti da prodaja Telekoma Srbija nikako nije u opštem društvenom interesu, i stoga se postavlja pitanje zbog čega aktuelna vlast (ali i ona pre nje) insistira na tome da je privatizacija Telekoma neophodna. Jedan od osnovnih argumenata jeste dogmatično pozivanje na ideju da je privatna svojina nužno uspešnija od državne. Međutim, upravo je Telekom primer toga da državna preduzeća mogu da posluju više nego efikasno – što je dokazano u direktnoj konkurenciji s kompanijama u privatnom vlasništvu.

Mnogo je verovatnije da vlada nastoji prodajom uspešne kompanije da popuni budžetske rupe. Ministar privrede Željko Sertić izjavio je da država računa na oko 2,5 milijarde evra od prodaje Telekoma. Međutim, upitno je da li će se ova procena zaista ostvariti – u prethodnom pokušaju prodaje Telekoma 2010. ponuđena suma nije bila ni blizu navedene. Takođe, iz brojnih primera prethodnih privatizacija, može se videti da su firme prodavane po cenama daleko ispod početnih procena, često kao rezultat direktnog dogovora kupca s predstavnicima vlasti, pa čak i u situacijama kada je nominalno postojao raspisan tender. U situaciji s Telekomom još ostaje da se vidi kako će se privatizacija tačno sprovesti. Angažovana je privatna kompanija u funkciji privatizacionog savetnika, koja bi do leta trebalo da uradi analize i ponudi preporuku Vladi Srbije kako obaviti proces privatizacije. Ipak, čak i da uspe, ovakva kratkoročna finansijska injekcija nikako nije dovoljna da pokrije sve one društvene gubitke i posledice koje će prodaja Telekoma imati.

Čini se da i u ovom slučaju vlada pristaje na spoljašnje pritiske, pre svega MMF-a, koji u svojim „preporukama“ svakako nema na umu interes građana Srbije. „Ozdravljenje ekonomije“, koje ovim merama pokušava da se postigne, ne ide u pravcu poboljšanja životnog standarda većine stanovništva, već cilj predstavlja osiguranje što boljih uslova za akumulaciju privatnog kapitala – a prodaja Telekoma će za rezultat imati uklanjanje glavnog konkurenta privatnom kapitalu u izuzetno profitabilnom sektoru.

Jasno je da ekonomska politika zasnovana na privatizaciji nije u opštem društvenom interesu. Kad jednom rasproda javna preduzeća, država smanjuje mogućnost da aktivno utiče na vlastitu razvojnu i industrijsku politiku, što joj u situaciji krize umanjuje šanse da podstakne ekonomsku aktivnost neophodnu za oporavak. Jedino što u takvoj situaciji preostaje jeste radikalno suzbijanje radničkih prava, nametanje jačih mera štednje i dalje uništavanje javnog sektora – a jedina komparativna prednost koja se u toj situaciji nudi jeste jeftina i poslušna radna snaga. Rasprodaja strateških preduzeća tako se pokazuje kao jedna od ključnih taktika u preraspodeli bogatstva od siromašnih ka bogatima.

Stoga je nužno, ukoliko nam je cilj poboljšanje životnih uslova celokupnog društva, raskinuti s ovakvom ekonomskom politikom. Cilj mora biti politika koja će biti usmerena ka zadovoljenju potreba širokih društvenih slojeva. Kako bi se stvorili uslovi za to neophodno je izvršiti reformu postojećeg javnog sektora, što između ostalog podrazumeva i redefinisanje kriterijuma efikasnosti – prelazak sa maksimiziranja profita na povećanje zadovoljavanja potreba svih članova zajednice. Jedan od osnovnih elemenata u tom procesu mora biti i povećanje demokratske kontrole nad preduzećima u državnom vlasništvu.

Međutim, prvi korak mora biti zaustavljanje, pa čak i preokretanje procesa privatizacije, ne samo Telekoma, već i ostalih javnih preduzeća. Ključ je podstaknuti razvoj privrede investiranjem u proizvodnju, a ne stvaranjem uslova za privlačenje privatnog kapitala i prodajom javne imovine. Državna ekonomska politika u tom pogledu mora biti mnogo proaktivnija, a uspešna preduzeća poput Telekoma od ključnog su značaja u takvoj situaciji.

Print

Preporučujemo