GMO – profit kojim se oblikuje život

foto: Nemanja Panić / Kamerades

foto: Nemanja Panić / Kamerades

Sve agresivniji upliv principa tržišta u polje nauke je genetski modifikovane organizme, kao potencijalno korisne za društvo, pretvorio u esencijalni sastojak za stvaranje profita. Komercijalni zahtevi rapidno ugrožavaju nezavisnost ​naučno-istraživačkog postupka, dok rizici, posledice i troškovi njihovog otklanjanja idu na teret celog društva.

Sredinom 80-ih godina prošlog veka, genetski modifikovani organizmi (GMO) ušli su u komercijalnu upotrebu u Sjedinjenim Državama. Od tada su se raširili u globalnoj trgovini, izazivajući debate, negodovanja i strepnju akademske javnosti, za kojom su usledili i sukobi na političkoj razini između širih društvenih snaga i pokreta, na jednoj, i zainteresovanih monopolističkih korporativnih lobija, na drugoj strani.

Problematika GMO-a nije zaobišla ni Srbiju, u kojoj su se tokom 2012. i 2013. godine intenzivirale polemika i kampanja protiv menjanja aktuelnog Zakona o GMO, koji je na snazi od 2009. godine.1

Sledeći definiciju rizičnog društva nemačkog sociologa Ulriha Beka,2 možemo reći da se na primeru GMO-a pokazala sva drama modernog postindustrijskog doba, u kome je nauka pod najvećim pritiskom da definiše šta je opasno i koliko dopustivo, stalno se krećući na liniji spekulacija koje jesu samo verovatne, ali i uvek prete nesagledivim posledicama. Oni koji su „za“ i oni koji su „protiv“ postavljaju čitavo ovo pitanje pred „laboratoriju“, gurajući u pozadinu ograničenost kapitalizma s njegovim strukturnim pravilima materijalne proizvodnje i raspodele. Time se daje prilika liberalnim i desnim ideološkim tumačenjima koja odluku o upotrebi GMO stavljaju pred arbitrarni tehnokratski sud i izmeštaju je iz suvereniteta društva.

Splet društvenih procesa i odnosa koji se tiču ovog problema mora se posmatrati pre svega kroz nastupanje sve krupnijeg monopolističkog kapitalizma, koji je međunarodni institucionalni okvir svog delovanja odavno postavio u mnogobrojnim globalnim savezima i sporazumima među državama. Nekoliko glavnih tačaka izdvaja se u kritici tehnologije i komercijalizacije GMO-a, a koje treba iskristalisati u praktičnim političkim nastojanjima na kojima bi levica trebalo da insistira.

Pitanje GMO-a jeste pitanje privatnog raspolaganja života ljudi i biocenoze

U sam centar pažnje treba postaviti činjenicu da se genetički inženjering odvija pod okriljem krupnih multinacionalnih korporacija, koje uživaju zaštitu patentnih prava, čime kapital prvi put dolazi u poziciju da bukvalno može da kontroliše celokupan biodiverzitet, sáme izvore ishrane i lekova kroz razvoj terminskog semena i drugih oblika samouništavajućih organizama. I dosad su u kapitalizmu naučna otkrića i tehnološki pronalasci kapitalizovani kroz privatno vlasništvo, često izuzimajući šire kategorije stanovništva iz blagodeti novih roba i usluga, a sve kroz otuđujući mehanizam ponude i potražnje. Međutim, s pojavom GMO-a, nedopustivo je da se genomi menjaju i postanu bilo čije privatno korporativno vlasništvo, sve i da je čitava tehnologija genetičkog inženjeringa stoprocentno sigurna i bezbedna za ljude i živi svet. Time se otvaraju vrata geopolitičkoj kontroli ne samo nepodobnih država već celokupnog društva, bilo gde i bilo kada, što vodi u totalitarnu biopolitiku.

Problem GMO-a nije problem naučnog suda

U opštem galamatijasu potvrđivanja i opovrgavanja štetnosti ili korisnosti GMO-a, često se zaboravlja da nauka u postindustrijskom društvu gubi primat konačnog sudije u definisanju rizika koji nastaju s novim otkrićima i pronalascima. Sama nauka operiše paradigmama i teorijama koje su po svojoj prirodi promenljivog karaktera, a često obiluje protivrečnim rezultatima i hipotetičkim pretpostavkama s empirijskom osnovom koja se stalno nadopunjuje i interpretira u novom svetlu. Kako se to izrazio Ulrih Bek, nauka postaje hiperspecijalizovana i hiperkomplikovana sa zajednicom profesionalaca često podeljenom u pogledu svojih moralnih, političkih i vrednosnih opredeljenja, i ne može se fiksirati kao nepristrasni akter u definisanju društveno prihvaćenog rizika, prosto zato što je ona kroz prizmu kapitalizma njegov uzrok i medijum oblikovanja.

Sledeći odbranu demokratije američkog politikologa Roberta Dala,3 protiv tehnokratskih argumenata o navodnoj dovoljnosti ekspertskog znanja u rešavanju pitanja koja dotiču društvo u celini, treba uvek istaći da problem GMO-a nije u isključivoj nadležnosti nauke, niti to može biti, kada se uzmu u obzir ne samo etičke posledice i ugroženost bezbednosti ljudi i živog sveta već pre svega klasni položaji u samom kapitalizmu. O složenim fenomenima kao što je GMO trebalo bi se odlučivati na društveno-političkim forumima sa širim demokratskim legitimitetom od zatvorenih naučnih štabova. Društvo mora da odluči o tome, jer jedino ono i poseduje suverenitet da to učini.

S obzirom na to da se širok korpus naučnih istraživanja sprovodi u akademskoj zajednici, koja se finansira iz državnog budžeta, čiji osnov leži u poreskim izdvajanjima svih nas, pitanje javne kontrole sasvim je opravdano jer komercijalizacija patenata ide u prilog profitu, dok rizici, posledice i troškovi njihovog otklanjaja ostaju u amanet celome društvu. U sveopštoj neoliberalnoj ofanzivi na državne izdatke pala je i nauka, čiji se inovacijski poduhvati sve više finansiraju korporativnim investicijama, čime je ugrožena nezavisnost i objektivnost istraživačkog postupka, koji zahteva autonomne provere dostignutih otkrića. Zato pitanje GMO-a ne može biti prosto postavljeno pred nauku bez daljih pretpostavki.

GMO ne sme biti stvar odluke globalnih trgovinskih institucija

Globalne i regionalne institucije trgovinskih sporazuma između država dosad se nisu pokazale kao pogodne da upravljaju rizicima GMO-a zbog svojih glomaznih procedura odlučivanja i statičnih normativa. Pre svega, one su skrojene po meri krupnog monopolističkog kapitala i odgovaraju potrebi njegovog oplođavanja. Štaviše, upravo na primeru Srbije možemo videti kako se vrši pritisak na zemlje koje još nisu članice Svetske trgovinske organizacije da promene svoje zakonodavstvo radi uklapanja u globalna pravila trgovine. Mnogobrojne vlade to stavlja pred nelagodan izbor između suverenosti odlučivanja o ekološkoj i zdravstvenoj zaštiti stanovništva i pristupa međunarodnoj trgovini. Borba prtiv GMO-a ujedno je borba protiv institucionalne autoritarnosti mnogobrojnih svetskih ekonomskih foruma koji se kriju pod plaštom „slobodnog“ tržišta.

Motivi za upotrebu GMO nisu u oskudici već u profitnom interesu

Kao glavni motivi za osvajanje inovacija na polju GMO tehnologije navodila se opasnost od gladi za sve brojnije svetsko stanovništvo, zatim smanjivanje troškova za suzbijanje korova i štetočina, otpornost na sušu, bolji kvalitet ishrane i veća rentabilnost proizvođača. Međutim, nikada nije dovoljno isticati studiju Programa za hranu Ujedinjenih nacija, kojom je utvrđeno da hrane ima dovoljno, i to toliko da se može opskrbiti još dodatna polovina čovečanstva od sadašnjeg broja. Zatim je upečatljiv izveštaj Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO), agencije OUN, da će biti više nego dovoljno namirnica za ishranu celog sveta do 2030. godine, ne uzimajući u obzir povećanje prinosa koje bi doneli GMO usevi.

Uprkos tome, milijarda ljudi u svetu je gladna, što ukazuje da problem nije u nedovoljnoj i neefikasnoj proizvodnji, nego upravo u globalnom kapitalizmu oličenom u monopolističkim korporacijama koje kontrolišu poljoprivredno-hemijsku granu industrije i geopolitičkim napetostima među državama. U takvim uslovima nerealno je očekivati da će GMO nešto bitno promeniti. Naprotiv, stvari postaju gore, potvrđujući eksploatatorsko lice globalnog finansijsko-monopolističkog kapitalizma.

Najdrastičniji je primer Indije, u kojoj su seljaci gajeći pamuk primenom GM semena upadali u dugove iz kojih su neki potražili spas u samoubistvu. Upotreba klasičnih pesticida i herbicida (koji su se pokazali štetnim za ljudsko zdravlje) nije drastično smanjena, zapravo raznovrsnost hemikalija u poljoprivredi povećana je s tehnologijom GMO-a, jačajući monopolistički položaj velikih kompanija, koje u svom proizvodnom programu nude i sredstva vezana za suzbijanje štetočina i korova. Štaviše, priroda se ne dâ prevariti, pa su u međuvremenu nastale nove mutirane vrste insekata i biljnih parazita koji se moraju suzbijati istraživanjem novih metoda i hemikalija, čime se čitav proces obesmišljava. Ovde treba dodati i nepredvidiv uticaj na floru i faunu koja nije povezana s poljoprivrednom proizvodnjom. Poznati su slučajevi odumiranja pčela, bube zlatice, leptira monarha i lastinog repka. Što se tiče pčelara, oni sve teže mogu zadovoljiti standarde zdrave hrane, jer u medu i pčelinjim proizvodima za ishranu ne mogu da izbegnu unos GMO-a.

Sve ovo postavlja pitanje opravdanosti ulaganja u tehnologiju genetičkog inženjeringa kad se troškovi poljoprivredne proizvodnje sve više smanjuju s uvođenjem inovacija u tehnikama poljoprivredne proizvodnje, stvaranjem novog hibridnog semena, poboljšanjem plodnosti zemljišta prirodnim đubrenjem, izgradnjom sistema navodnjavanja i sve boljim obrazovanjem zemljoradničkog stanovništva. Ohrabrujući je primer Kube, gde je posle 1989. godine preorijentacijom s krupnih plantaža na manje organske useve udvostručena proizodnja hrane iz prethodnih decenija.

Ovo posebno važi za Srbiju, koja pleni svojim bogatstvom u obradivom zemljištu, pašnjacima, vodotokovima i klimom, prijatnom zbog njenog geografskog položaja. Nažalost, poljoprivreda je još jedna žrtva politike tranzicije, koja se sprovodi poslednje dve i po decenije. U situaciji kada su plodne njive zapuštene, a stanovništvo stalno beži iz sela u grad, izlišno je govoriti o uvođenju GMO-a radi povećavanja produktivnosti u ratarstvu. Štaviše, stvari bi se pogoršale, a to najbolje govore procene da bi samo za uvoz GM kukuruznog semena Srbija morala korporativnim ponuđačima da plaća od 120 do 290 miliona dolara godišnje.4 Industrijska proizvodnja hibridnog semena i sadnog materijala mnogih sorti kultura u ratarstvu, povrtarstvu i voćarstvu, koje su delo naših instituta, a čija reputacija doseže sve do Rusije i Irana, bila bi ugašena, što bi dovelo do otpuštanja do pet hiljada ljudi.

Problem GMO-a mora biti postavljen dovodeći u pitanje sam institucionalni sklop kapitalizma, čija je bit privatno vlasništvo i prisvajanje viška vrednosti. U uslovima u kojima 40 % celokupnog svetskog bruto društvenog proizvoda otpada na prihode petsto najkrupnijih multinacionalnih preduzeća,5 a 85 % celokupne svetske trgovine žitarica kontroliše svega četiri korporacije, sasvim je jasna opasnost koju donosi privatno zaposedanje biodiverziteta. Tome se mora stati na put sa stanovišta opšteg društvenog interesa.

  1. Kampanja je postigla da je više od 140 opština i gradova u Republici Srbiji donelo deklaracije o zabrani uzgoja i prometa GMO, iako postoji zakon koji to izričito sankcioniše. Time problem nikako nije rešen, jer se zbog korumpiranosti inspekcijskih organa GM soja uzgaja, po nekim procenama, na nekoliko hiljada hektara. Dalje, sâm zakon dopušta uvoz i uzgoj poljoprivrednih proizvoda koji sadrže GMO u koncentraciji do 0,9 % van precizno definisanih mera provere bezbednosti po zdravlje ljudi i životnu sredinu za tako male sadržaje.
  2. Ulrih Bek, Rizično društvo, Filip Višnjić, Beograd, 2001.
  3. Robert Dal, Demokratija i njeni kritičari, CID, Podgorica, 1999, str. 114‒129.
  4. Videti intervju s profesorom Miladinom Ševarlićem u: Genetski modifikovani poredak – Opasnost od GMO, Catena Mundi, Beograd, 2013.
  5. John Bellamy Foster, Robert W. McChesney and R. Jamil Jonna, Monopoly and Competition in Twenty-First Century Capitalism in Montly Review, Vol. 62, No. 11, 2011.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us