Seča medija, drugi deo

IMG_2638

foto: sourcefabric

Sudeći prema dosadašnjim reformama u medijskom sektoru stupanje na snagu novog seta medijskih zakona sigurno neće dovesti do poboljšanja u ovom polju, već sasvim suprotno. Prema rečima naše sagovornice Dragane Čabarkape „Nema slobodnih medija bez slobodnih novinara“, a ta sloboda je već uveliko narušena prethodnim ciklusom privatizacije medijskih kuća, kao i smanjivanjem cene rada i radnih prava novinara i drugih radnika u ovom sektoru.

U naletu letnje reformske ofanzive Vlade Srbije, pre nekoliko dana je usvojen i poslat na Skupštinsku proceduru i set medijskih zakona ‒ Predlog zakona o javnom informisanju i medijima, Predlog zakona o elektronskim medijima i Predlog zakona o javnim medijskim servisima. Kao i drugi takozvani reformski zakoni, tako se i ovi donose po hitnoj proceduri, a kao razlog za to predlagač navodi „usaglašavanja medijske regulative Republike Srbije s propisima Evropske unije u ovoj fazi postupka pridruživanja“. Tu odluku odmah je pozdravio i Majkl Devenport, šef delegacije Evropske unije u Srbiji, rekavši da će usvajanje seta medijskih zakona biti veliki pomak u usaglašavanju s evropskim standardima. Čime nas je još jednom podsetio na razmišljanje o vezi „reformi“ i evrointegracija. To usaglašavanje zapravo znači dalju deregulaciju medijskog sektora, to jest dalju koncentraciju vlasništva koje velike kompanije imaju u ovoj oblasti i istovremeno snižavanje cene rada i prava radnika u medijima.

Između ostalog, ovi zakoni predviđaju potpuno povlačenje države iz vlasništva u medijima, postojanje dva javna servisa, Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine, predviđa se i ukidanje pretplate za finansiranje javnih servisa namesto čega bi došla taksa. Za ostale medije predviđeno je projektno finansiranje iz javnih budžeta, ali nije definisano koji bi to bio procenat ukupnog državnog budžeta.

Sudeći prema skupštinskoj raspravi o ovim zakonima, opozicija nije imala mnogo toga da zameri predlagaču. Osim sporadičnog negodovanja na donošenje zakona po hitnoj proceduri i korekcija koje su se ticale finansiranja i upravljanja medijima manjinskih zajednica, opozicija je uglavnom predlagala amandmane koji su zahtevali veću liberalizaciju i deregulaciju medijskog sektora u Srbiji. Time se još jednom pokazalo da među parlamentarnim strankama nema znatnih razlika budući da sve zastupaju načela liberalne tržišne ekonomije.

Privatizacija medija

U novinarskom klubu u zgradi kompanije Novosti u Beogradu, sastajem se s Draganom Čabarkapom, radnicom ove medijske kuće i predsednicom Sindikata novinara Srbije (SINOS). S njom razgovaram o protekloj i najavljenoj privatizaciji medija u Srbiji, kao i o radnom i materijalnom položaju medijskih radnika. Dragana je u javnosti problematizovala privatizaciju firme u kojoj radi već nekoliko decenija, pa sam odmah i pitao u kakvom je položaju s obzirom na svoje kritičke stavove: „Kao i svi drugi radnici koji pokreću ta pitanja i koji iznose svoje kritičke stavove, tako sam i ja bila izložena različitim pritiscima. Od premeštanja na druga radna mesta, preko mobinga do smanjivanja plate. U firmama u kojima nema sindikata situacija je još gora, jasno je da se od radnika očekuje da ćute i rade – o radnim pravima nije poželjno govoriti.“

Privatizacija novinske kompanije Novosti, to jest prodaja dela državnih akcija, jedna je od sad već čuvene „24 sporne privatizacije u Srbiji“. U izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije te dvadeset četiri sporne privatizacije uzete su kao modeli koji su služili za privatizaciju svih drugih preduzeća i društvene imovine. Novosti su u tom istraživanju uzete kao primer problema koji sa sobom nosi netransparentno vlasništvo u medijima. Akcijski udeo u vlasništvu ove kompanije koji su imali radnici nezakonito je prodat i od tada se o stvarnim vlasnicima samo nagađa. Ni novi medijski zakoni ovaj problem neće rešiti pošto se u njima nigde ne pominju veliki oglašivači, sponzori i zajmodavci, koji su prema dosadašnjim istraživanjima imali i najveći uticaj na izdavačku politiku medija. Mediji će imati obavezu da istaknu imena vlasnika, ali to može biti i neka novoosnovana firma s malim kapitalom, dok medijsku kuću stvarno finansira recimo neka off shore kompanija, što nigde neće pisati.

To je deo problema koji sa sobom nosi privatizacija medija. Set medijskih zakona koje je Vlada Srbije usvojila otvara mogućnost za privatizaciju osamdeset jedne medijske kuće u kojima država još ima vlasničkog udela. Na početku svog premijerskog mandata Aleksandar Vučić je najavio brzo donošenje seta medijskih zakona s ciljem da država izađe iz medija, što bi bio temelj za slobodu medija i govora i efikasno informisanje građana. Na ovo Dragana Čabarkapa kaže: „Nema slobodnih medija bez slobodnih novinara. Slobodni novinari su oni koji su radno i pravno zaštićeni. Ako nemaju ugovor o radu, a takvih je danas mnogo, njima može svako kako hoće da manipuliše. Ako neko ne sme da se sindikalno organizuje, a u privatnim medijima kod nas nema sindikata, dakle ako neko nema mogućnost da se na taj način bori za svoja prava, kako da očekujemo da se uključi u neku širu borbu. U privatnim medijima radnici ne mogu da se izbore za svoje ugovore i jasno je da će u ovako teškoj egzistencijalnoj situaciji prihvatati da rade šta god im se ponudi. To nije sloboda medija.“

Upravo je to, smatra naša sagovornica, deo razloga za pad kvaliteta u medijskim sadržajima. Narušavanjem radnih prava i spuštanjem cene rada novinari su stavljeni u poziciju velike materijalne nesigurnosti koja im ne dozvoljava da dovode u pitanje sadržaje koje njihova medijska kuća produkuje. „Time se srozava nivo profesije i javnost ne dobija prave informacije, to jest spušta se nivo informisanosti“, zaključuje Dragana Čabarkapa.

Prema navodima SINOS-a, od 2002. godine privatizovana su 52 medija koja su bila u javnom vlasništvu, a od njih danas uspešno radi samo jedan. U tom procesu je bez posla ostalo nekoliko hiljada novinara i medijskih radnika, dok u mnogim privatnim medijima zaposleni rade za plate ispod minimalca, često i bez uplaćenih doprinosa za zdravstveno i socijalno osiguranje. Prema rečima Dragane Čabarkape, na početku ovog procesa bilo je slučajeva da medije kupuju lokalni moćnici misleći da će na taj način da pojačaju svoj ugled i osnaže privatni biznis u lokalnim sredinama. Znatan broj njih je uvideo da ne mogu lako u tome da pariraju velikim medijskim kompanijama, koje su se pojavile na tržištu, pa su te medije prosto zatvarali. Ipak, najveći deo ovih medija kupili su pojedinci i firme koji su imali jasnu ekonomsku računicu, dobru za njihove privatne interese, ali sasvim pogubnu za javni interes. „Takvi su privatizacioni zakoni doneti da ljudi mogu da uništavaju firme i da se bogate, i sve u skladu sa zakonom“, kaže naša sagovornica i nastavlja da objašnjava mehanizam kojim su uništavani mediji. „Dakle, imate privatni medij, često kupljen kapitalom sumnjivog porekla, isti vlasnik ima i druge privatne firme iz kojih onda, kao, pomaže mediju koji je kupio. Ubrzo medij ide u stečaj zbog nemogućnosti da otplati dugove, a firma koja je pomagala kao glavni poverilac dobija nekretnine ili druge vrednosti uništenog medija. Radnici ostaju bez posla, a javnost bez informisanja. Na dobitku je jedino onaj ko je i uništio medij.“

Sindikat i Zakon o radu

S druge strane, radnici u onim medijima u kojima država još ima vlasničkog udela ili kojima je osnivač lokalna samouprava sindikalno su organizovani. Osim velikih sindikalnih centrala, najaktivniji na ovom polju je Sindikat novinara Srbije, koji „pokušava da uključi sve medijske radnike u Srbiji po esnafskoj liniji, ne samo novinare već i sve druge zaposlene u medijima“, kako kaže Čabarkapa. Međutim, u tim medijima su upravo radnici koji su istupali u ime sindikata i pokretali pitanja vezana za privatizacije i radni položaj nailazili na žestok odgovor rukovodstva. „Oni koji se zbilja bore su na udaru, rade za najmanje plate, često trpe mobing – tih slučajeva ima veoma mnogo pogotovu nakon privatizacije. Poruka koju poslodavci time šalju je jasna – ako vođe štrajkova ili predsednici sindikata, koje zakon štiti, tako prolaze, kako će tek proći drugi radnici koji se suprotstave. Ljudi se povlače.“ Ipak, za razliku od privatnih, u državnim medijima još ima sindikata i imali su neke uspehe u borbi. Dragana Čabarkapa strahuje da će nakon stupanja na snagu novog Zakona o radu, koji je, po njenom mišljenju, pisan u interesu krupnog kapitala, „sindikalizam biti potpuno uništen i imaćemo poslušne medije koji neće otvarati važna društvena pitanja“.

Osim što je svoje članove pozvao da se pridruže sindikalnim protestima protiv donošenja Zakona o radu, SINOS je napisao i jedan amandman na predlog tog zakona. U tom amandmanu oni su zahtevali da se pojam zaposlenog proširi i na lica koja rade u ugovornom radnom odnosu, tačnije na one koji po ugovoru obavljaju privremene i povremene poslove ili koji imaju ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju. Na taj način bi se svim tim radnicima koji jednako obavljaju poslove kao i oni sa stalnim zaposlenjem omogućilo da imaju i jednaka prava s ostalim zaposlenima. Time je ovaj esnafski sindikat pokazao razumevanje prema prekarnoj realnosti sve većeg broja zaposlenih u medijima, čiji će se broj, nažalost, dodatno povećavati nakon usvajanja „reformskih“ zakona.

Nedozvoljena alternativa

Na kraju, vraćamo se ponovo setu medijskih zakona. Hitnost po kojoj se oni donose sa sobom nosi i nepoštovanje demokratske procedure. Novinarskim udruženjima nije bilo dozvoljeno učešće u radnoj grupi koja je pisala ove zakone, a isto tako im nije odgovarano i na pitanja o tome ko u toj grupi učestvuje. Kada je pred početak javne rasprave o setu medijskih zakona na mesto pomoćnika za medije (a sada i sekretara) u Ministarstvu za kulturu i informisanje postavljen Saša Mirković, jedan od suvlasnika RTV B92, bilo je jasno da ništa osim potpune privatizacije medija i dalje prekarizacije novinara neće biti dozvoljeno.

SINOS i drugi sindikati i novinarska udruženja želeli su da ponude alternativu za spas velikog broja lokalnih i regionalnih medija koje su osnovale lokalne samouprave. Međutim, s obzirom na to da predloženi zakoni ne dozvoljavaju učešće državnih institucija u vlasničkoj strukturi, ti mediji će biti ili privatizovani ili ugašeni, ukoliko se ne nađe kupac za njih. Naša sagovornica kaže da je to čak u koliziji sa Ustavom i važećim zakonima o lokalnoj samoupravi i glavnom gradu. „Država se olako povlači pod izgovorom da se za to nema novca i da je potrebno efikasnije upravljanje. Naša ideja je bila da deo vlasništva u tim medijima ima država, deo lokalna samouprava, a da treći deo kroz akcije preuzmu sami radnici koji bi tim kućama i upravljali. Time bi se zadovoljio javni interes informisanja lokalnog stanovništva i ujedno povećali profesionalni standardi u kvalitetu sadržaja budući da bi sami novinari bili odgovorni za svoj rad“, završava Dragana Čabarkapa.

Nažalost, sada je jasno da ovakva alternativa neće biti dozvoljena, a šta će se desiti s medijima u javnom vlasništvu i radnicima koji u njima rade, kao i informisanjem stanovništva, ostaje nam da vidimo u mesecima koji dolaze.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us