Da li je moguća drugačija opozicija? (I deo)

Foto: Nemanja Pančić / Kamerades

Foto: Nemanja Pančić / Kamerades

Debakl dela opozicionih partija na beogradskim izborima prodrmao je njihove redove. Hitro su se latile formiranja koalicija, i dok se deo njih svrstao u dva bloka, neke za sada nastupaju samostalno. Ostaje pitanje koliko su stari igrači sposobni za novu politiku, te za izgradnju značajne i ozbiljne opozicije.

Nakon martovskih izbora u Beogradu, postalo je jasno da „pad režima“ neće krenuti iz prestonice – kako je najveći deo opozicije dugo ubeđivao i sebe i javnost. Barem ne ove godine. Koalicija okupljena oko Srpske napredne stranke (SNS) osvojila je ubedljivo najviše mandata. Za svaki slučaj bio je tu i tandem Socijalistička partija Srbije–Jedinstvena Srbija, partner s republičkog nivoa, koji je takođe prešao cenzus u Beogradu, ostavljajući ispod sebe mnoge nekada relevantne partije poput DS-a, SRS-a, DSS-a, DJB-a, Dveri, LDP-a.

Ubrzo, mnogi među onima koji su ostali ispod cenzusa, ali i oni koji su ga prešli i u Skupštinu Grada ušli, no bez mogućnosti da na nešto utiču, rešili su najzad da većim udruživanjima pokušaju da ugroze vladajući režim, u susret novim izborima. A oni komotno opet mogu biti prevremeni, možda i opšti ili čak referendumski – u smislu rešavanja „kosovskog pitanja“.

Tokom leta, iskristalisala su se dva opoziciona bloka. Veći blok, i na prvi pogled „perspektivniji“– nazvan Savez za Srbiju (SzS) – neformalno predvodi Dragan Đilas, bivši gradonačelnik Beograda i bivši predsednik Demokratske stranke (DS), koji je i na ovogodišnjim prolećnim beogradskim izborima bio okosnica okupljanja najvećeg dela opozicije. Drugi blok, nazvan Građanski blok 381 (GB 381), mnogo očiglednije predvodi Saša Janković, lider Pokreta slobodnih građana (PSG), nekadašnji ombudsman i drugoplasirani kandidat na predsedničkim izborima 2017. Upravo su ova dva političara predstavljala opozicione lidere oko kojih se, makar prema pomenutim izbornim rezultatima, grupisala politička energija nezadovoljstva Vučićem.

Savez za Srbiju: nešto poput DOS-a

Početkom septembra javnosti je zvanično predstavljen SzS, koji je osnovalo osam stranaka i pokreta i jedan sindikat. Ovaj savez, nimalo maštovitog naziva – koji podjednako podseća na razne opozicione pokušaje ujedinjavanja tokom borbe protiv Miloševićevog režima koliko i na bilo čiji izborni slogan iz prethodne skoro tri decenije višestranačja – počeo se formirati još uoči leta, i nije čekao formalno osnivanje da javnosti predstavi svoj program u 30 tačaka.

Savez za sada čine: Demokratska stranka, Dveri, Narodna stranka, Levica Srbije, Zdrava Srbija, Zajedno za Srbiju, sindikat USS Sloga, Pokret za preokret i Narodni pokret Srba sa KiM „Otadžbina“, a čekala se ali ne i dočekala Demokratska stranka Srbije, koja će se možda priključiti kasnije i zauzeti jednu od „praznih fotelja“. Glavni inicijator ovog saveza, Dragan Đilas, za sada iza sebe nema nikakvu formalnu partijsku strukturu.

Foto: Pokret levica Srbije / Facebook

Foto: Pokret levica Srbije / Facebook

Otpora ovom savezu bilo je kako u njegovoj nekadašnoj partiji, tako i u Dverima. Distanciranje Dragoljuba Mićunovića i čitavog poslaničkog kluba DS-a od saradnje s desničarskim partijama1 imalo bi sigurno više smisla da je ova partija, inače članica Socijalističke internacionale, makar tokom ove decenije uspela uverljivije da ponudi još neke predloge koji bi se ticali života, a posledično i političkog usmerenja običnih ljudi. Upitno je kako će glasači Dveri prihvatiti koaliciju sa „žutima“, koje su godinama označavali kao najveći problem savremene Srbije – da li će biti dovoljni argumenti rukovodstva da će se odluke u Savezu donositi konsenzusom te da je zajednički cilj izboriti se za jednogodišnju prelaznu vladu koja bi stvorila uslove za fer i poštene izbore.

U politici ne važi uvek da neprijatelj mog neprijatelja mora biti moj prijatelj. Zato teško da je u pravu Borko Stefanović, lider Levice Srbije, kada mehanički sabira očekivane opozicione glasove. U Savezu se kao interesantni mogu pomenuti još i Zajedno za Srbiju2, partija koja se hvali nekom vrstom participativnog budžeta na lokalu, kao i SLOGA, borbeni sindikat opterećen, međutim, raznim političkim avanturama u kojima je učestvovao.3

O programskim i kadrovskim kontradikcijama SzS i vrlo upitnom legitimitetu njegovih lidera – među kojima za sada nema nijedne žene – već je pisano. Program u trideset tačaka sadrži previše opštih mesta (vladavina prava, medijske slobode, borba protiv siromaštva, podrška mladima, rodna ravnopravnost, nezavisno sudstvo, itd.), na koje prva reakcija može biti: „a što to niste (u)radili dok ste bili na vlasti?“, kao i jasnije protivljenje nezavisnosti Kosova u odnosu na potencijalna „kreativna rešenja“ za kojima aktuelna vlast traga. Ipak, pravično bi bilo reći da se među tih trideset tačaka mogu naći i neki konkretniji i načelno progresivniji predlozi: ukidanje postojećeg Zakona o radu, protivljenje subvencionisanju stranih investitora i pristupu stranim direktnim investicijama kao navodnom motoru razvoja, dovođenje u pitanje „bankarskog terora“, dualnog obrazovanja, sistema privatnih izvršitelja itd. Međutim, ostaje pitanje: prihvataju li ovi lideri da su politike koje su vodili dok su bili na vlasti (a većina je bila) dovele do stanja protiv kojeg bi sada da se bore?

Jasno je i njima da oni vlast neće osvojiti, pa je priča o tome da su međusobne razlike nebitne jer treba stvoriti preduslove za normalan politički život manje uverljiva od činjenice da tek zajednička borba sigurno obezbeđuje prelazak cenzusa svima koji čine ovako sklepanu koaliciju. Tako logika SzS ostaje pre svega logika političkog tržišta, na kojem je važnije naći se u Parlamentu nego makar i pokušati iole logično političko profilisanje i razvrstavanje.

Foto: Pokret slobodnih građana / Facebook

Foto: Pokret slobodnih građana / Facebook

Građanski blok 381: Preokret 2.0 ili URS 2.0?

Sećate li se koalicije Preokret? U periodu 2011–2013 predvodili su je LDP i SPO, a osnovna ideja bila joj je ubrzavanje evropskih i otpočinjanje evroatlantskih integracija, što je podrazumevalo i priznavanje „kosovske realnosti“. Možda je Saša Janković skeptičan spram članstva Srbije u NATO, ali u pogledu kosovskog pitanja mnogo je bliži rešenju koje bi odnose Beograda i Prištine ubrzano pojasnilo: integracija Kosova u sve međunarodne organizacije, pa i OUN, bez formalnog priznanja nezavisnosti, a uz institucionalizaciju teritorijalne autonomije srpskih organa lokalne samouprave i neki oblik ekstrateritorijalnosti verskih i kulturno-istorijskih dobara.

Onima koji ne bi da autokratski režim SNS zamene „zlatiborskim kupus savezom“ GB 381 može delovati kao jasno „građanska i prozapadna“ opoziciona alternativa.

U odnosu na program „Đilasovog saveza“, Dogovor 381 iskreniji je i razrađeniji dokument, pisan skoro kao da se izbori sigurno održavaju već ove godine. Njegovo sastavljanje svakako nije bilo opterećeno kompromisima koji su se morali praviti unutar SzS-a. Osnovu ekonomskog funkcionisanja države GB 381 vidi u tržišnoj privredi – što je ujedno i osnovna, mada ne i neočekivana, mana njihove vizije – ublaženoj „snažnom socijalnom politikom“.

Osim jasnog okretanja Zapadu, čime bi se navodno razrešilo „dvovekovno kolebanje“ Srbije, Jankovićev blok zagovara antinacionalističku i građansku Srbiju, sekularnu državu koja poštuje svoje oslobodilačke korene i antifašistički identitet, kao i „skandinavizaciju“ regiona. Dokument se, osim opštih mesta (društvo znanja, lustracija, ekološka održivost) zalaže i za progresivno oporezivanje, suzbijanje prekarnog rada, reviziju dualnog obrazovanja i zakona o izvršenjima, emitovanje državnih obveznica za oštećene penzionere, čak i preispitivanje štete nastale izgradnjom mini hidro-elektrana, a pominje i zaštitu javnih dobara i javnih prostora što bi verovatno trebalo da privuče lokalne građanske inicijative koje otvoreno poziva da im se pridruže.

Dogovor 381 pompezno najavljuje da će zahtevati zakonske izmene koje bi i pre samih izbora obezbedile konstituisanje privremene tehničke vlade, a u kojoj bi opozicija imala kontrolu nad ministarstvima nadležnim da spreče izborne zloupotrebe i manipulacije. Tu dolazimo do pitanja s kim Saša Janković misli da izvrši ovakav pritisak, jer GB 381 za sada čine: PSG, Zelena ekološka partija – Zeleni, Mađarski pokret, Šumadijska regija, Koalicija Tolerancija (Vlaška narodna stranka, Vojvođanski pokret, Bošnjačka građanska stranka, Stranka Crnogoraca, Tolerancija Srbije). Verovatno se računa da ovo može biti predlog iza kojeg bi stala celokupna opozicija, ma u koliko kolona se na kraju grupisala.

Problem sa akterima koji za sada čine GB 381 nije samo u tome što su relativno nejaki nego nisu ni preterano poznati široj javnosti. U meri u kojoj se možda nekoga i sećamo, ne deluje skroz istinita tvrdnja s kraja Dokumenta, da GB 381 formiraju „organizacije i pojedinci koji dosad nisu imali političku moć odluke“. Naime, ovo se ne može reći barem za Mađarski pokret, čiji je lider disident iz redova Saveza vojvođanskih Mađara (SVM) i bivši gradonačelnik Subotice Jene Maglai, kao ni za lidera Šumadijske regije Sašu Milenića, nekadašnjeg gradskog funkcionera Kragujevca i bivšeg visokog funkcionera Ujedinjenih Regiona Srbije (URS), partije iz poslednje faze političke karijere Mlađana Dinkića.

Za sada ostaje nejasno hoće li Saša Janković, čovek s manjkom demokratskog legitimiteta koji je uspeo da „rastera“ većinu viđenijih članova PSG-a i javnih ličnosti koje su ga prošle godine podržavale, krenuti primarno putem URS-a (okupljanje sumnjivih lokalnih političkih preletača uz recikliranje još pokojeg „građanskog lidera“), ili putem koalicije Preokret (prozapadni kurs, „zatvaranje“ kosovskog pitanja, okupljanje manjinskih partija). Možda bi se projektu pridružio i slabašni LDP, ali za sada program GB 381 deluje kao isuviše socijalno orijentisan za ukus tvrdog ekonomskog liberala Jovanovića.

Dosledni opozicionari ili večiti statisti

Ne bi bilo pošteno, a ni korisno za ovaj pregled opozicione scene zanemariti i još uvek „neraspoređene“ među „već viđenim“ akterima.

Uprkos tome što je rešio da njegovi odbornici na svim nivoima prekinu saradnju s SNS koalicijom, nejasno je zašto se DSS nije od starta priključio savezu u koji je pozvan (SzS), i u kojem ga i dalje očekuju. S druge strane, ono što jeste jasno je da SRS očekivano ostaje principijelan u svom samostalnom nastupu, te da njihovih nekoliko procenata nikada ne treba zaboraviti u izbornim kalkulacijama: Šešelj više nikome ne predstavlja nikakvu realnu opasnost, osim načelno ostatku opozicije u smislu oduzimanja ili rasipanja glasova. Iznenađenje beogradskih izbora, Aleksandar Šapić, videviši da je glasove dobijao i van Novog Beograda, opštine kojom godinama upravlja, rešio je verovatno da se oproba i u široj areni, te najavio da će njegova novoformirana stranka na svim narednim izborima nastupati samostalno. Na sajtu Šapićevog Srpskog patriotskog saveza (SPAS) i dalje nema programa, kao što nije bilo ni gradskog programa do par sedmica pred lokalne izbore, ali pojedini analitičari primećuju da politika bivšeg funkcionera DS i vrhunskog vaterpoliste sve više skreće udesno.

Gde je danas DJB (Dosta je bilo)? Nakon beogradske predizborne koalicije s Dverima, utisak je da im u SzS-u više smeta DS, i svi njegovi derivati, nego desnica, a da zbog novootkrivenih evroskeptičnih stavova u GB 381 za njih neće biti mesta. I dok bi bilo realno da Živkovićeva Nova stranka i Tadićeva Socijaldemokratska stranka pojačaju redove GB 381, ostaje uvek otvoreno pitanje liderskih sujeta i predizbornog cenkanja, koje ume da nadjača ideološku orijentaciju. Šta je s Čankovim LSV-om i Čedinim LDP-om? Danas je diskutabilno uopšte razumevati ove dve stranke kao opoziciju. Ilustrativna je situacija da je nakon smenjivanja poslanika Dveri s mesta predsednika skupštinskog odbora za dijasporu, večiti predsednik LSV Nenad Čanak ostao jedini čelnik bilo kog skupštinskog odbora (u njegovom slučaju odbora za evropske integracije) koji, makar formalno, dolazi iz redova opozicije. LSV je nastavio da bude „konstruktivna opozicija“, koja će kritikovati nedostatak medijskih sloboda, istorijski revizionizam ili nastavak „kosovske agonije“ i odbijati bližu saradnju sa opozicionim partijama koje političku situaciju pokušavaju predstaviti kao „ili si s Vučićem ili si s nama“. Na takve postavke ne pristaje ni Čedomir Jovanović, predsednik nekada relevantnog LDP-a, koji je nepuna dva meseca nakon izbornog debakla svoje partije na lokalnim izborima u Beogradu i osvojenih 1970 glasova izjavio da neće da „sikće na Vučića čak i kada on uradi dobru stvar“.

Foto: Marko Rupena / Kamerades

Foto: Marko Rupena / Kamerades

S kime i čime protiv Vučića?

Na kraju, možemo se zapitati koliko su opravdana objašnjenja koja dolaze iz redova opozicionih čelnika i dežurnih analitičara, a govore u prilog SzS-ovom ideološkom sabiranju baba i žaba, pravdajući ga činjenicom da i vladajuća koalicija u svojim redovima, osim stožera oličenog u SNS-u, okuplja partije širokog spektra – od „levice“ do „desnice“, od prozapadnih do promoskovskih snaga, od narodnjačkih partija do nikom odgovornih vanstranačkih „stručnjaka“ i „ekspertkinja“. Može li opozicija zaista ovom catch allpristupu režima parirati formiranjem nekakvog svenarodnog fronta koji bi želeo da bude novi DOS?

I da li je Aleksandar Vučić 2018. godine zaista Slobodan Milošević 2000. godine, u smislu većinskog protivljenja naroda Srbije i odsustva podrške u regionu, Evropi i svetu, te je razumno suprotstaviti mu koaliciju svega i svačega?

Pred prošlogodišnje predsedničke izbore, na kojima bi Vučić verovatno trijumfovao sve i da su svakojaki pritisci na glasače bili manji a medijske slobode veće, on dobija direktnu ili implicitnu podršku iz Brisela, Moskve, Berlina, Vašingtona, Pekinga. Njegov režim nije ni u kakvom ozbiljnom konfliktu sa zemljama regiona – uprkos povremenim predstavama napetosti koje se priređuju bilateralno s većinom suseda, kako i kada kome odgovara zarad unutrašnjih potreba.

Koliko god ta fraza parala uši onima koji se sećaju kako je njom označavan i Miloševićev režim u kratkom periodu zatišja ratova u Jugoslaviji, SNS režim se bez prevelike zadrške može označiti kao „faktor mira i stabilnosti“. To bi nas možda moglo začuditi do pre par godina, ali sada može začuditi samo one koji i dalje žive u predstavama podela na prvu, drugu, itd. Srbiju, ili kojima označitelji proevropsko, nacionalno, građansko znače nešto više od bajate praznine – tj. one koji ne žele da prihvate da je Vučićev režim zapravo samo spretniji nastavljač ekonomskih ili nacionalnih politika koje su Srbijom zavladale najkasnije 2000. godine. Takođe i one, a njih nažalost ima i dalje, koji ne razumeju ekonomsku logiku, interese i način funkcionisanja Evropske unije, kao ni turbulencije kroz koje realno postojeća EU prolazi poslednjih desetak godina: ovakvoj Evropskoj uniji ovakva „vučićevska Srbija“ suštinski ne smeta, naprotiv. Iz nepriznavanja tih činjenica potiče solidan deo neuspeha (dosadašnjeg, a verovatno i budućeg) aktuelne mainstream opozicije.

U drugom delu teksta ponudiće se pregled aktera i aktivnosti koje bi se mogle shvatiti kao okosnica potencijalnog grupisanja sa ciljem izgradnje drugačije opozicije u Srbiji.

 

  1. Fokus je bio na Dverima, mada desni spektar pokrivaju barem još i Stamatovićeva Zdrava Srbija, ali i Jeremićeva Narodna stranka, jedna od finansijski najjačih članica SzS.
  2. Ova partija je ukotvljena u Šapcu, jednom od svega nekoliko gradova u Srbiji u kojima ne vlada koalicija s republičkog nivoa.
  3. Do sad je imala manje ili više formalne aranžmane ili barem koketiranja redom sa: SPS, DS, NKPJ, DVERI, Vuk Jeremić.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us