Štednja u funkciji privatizacije

Marko Anastasov

foto: Marko Anastasov

Proces privatizacije u Srbiji ulazi u svoju završnu fazu. Iako se dosadašnja privatizacija pokazala pogubna po održavanje privrednog i ekonomskog sistema u zemlji i doveo do krajnje neizvesnog socijalnog položaja velikog broja ljudi državne vlasti ne odustaju od dalje privatizacije. Sprovođenje mera štednje, pre svega smanjivanje plata i penzija, se može posmatrati kao podsticaj potencijalnim investitorima koji će ostvarivati profit upravo na račun dela populacije koji je najviše pogođen ovim merama.

Dosadašnji proces privatizacije u Srbiji je doveo do zatvaranja velikog broja pogona, te do znatnog smanjenja broja zaposlenih radnika. Posledice tog procesa su i smanjenje zarada, kao i njihova neredovna isplata. Može se zaključiti da je privatizacija u Srbiji jedan od osnovnih uzroka ekonomske krize kod nas i nastalih problema u isplati zarada.

Mere štednje Vlade Srbije smanjenjem plata i penzija predstavljaju međutim i vid podrške privatizaciji u narednom periodu. Kako bi se predstojeća privatizacija sprovela, a kupci imali što većeg interesa za učešće u njoj, država je pripremila razne podsticajne mere privatnim investitorima. Ove mere, u vidu nepovratnih subvencija i drugih oblika davanja, se finansiraju iz državnog budžeta. Radi obezbeđivanja dodatnih sredstava za te namene uvedene su i mere štednje smanjivanjem plata i penzija.

Smanjenjem penzija se planira godišnja ušteda u budžetu od 210 miliona evra. Istovremeno, ukupni izdaci koji su planirani rebalansom budžeta, za 2014. godinu, za subvencije privatnom sektoru, za nabavku zgrada, objekta i zemljišta, mašina i opreme, za kamate po garancijama javnim preduzećima, za kazne i penale koje je država obavezna da plati, za dotacije strankama i drugim organizacijama, iznose 619 miliona evra. Tako su mere štednje, koje pogađaju srednji i najsiromašniji sloj stanovništva, stavljene u funkciju daljeg bogaćenja, već bogatog dela stanovništva, odnosno pojedinaca. Pored nepovratnih subvencija ovo bogaćenje se odvija i putem izgradnje infrastrukturnih objekata, kupovinom usluga i dobara od građevinskih i proizvodnih preduzeća koja su takođe u vlasništvu i pod kontolom moćnih i bogatih pojedinaca.

Privatizacija crpi resurse privrede, izvlači kapital iz društvenih tokova i tezauriše ga, ostavlja van upotrebe mnogobrojne pogone, proizvodne linije i mašine, te pasivizira radnu snagu i njen kreativni potencijal, vraćajući radnike na biro rada i pod državnu brigu (što država sve manje čini). Na taj način privatizacija dovodi u pitanje socijalnu sigurnost građana, uspešan rad obrazovnog i zdravstvenog sistema. Takođe se dovodi u pitanje penzioni sistem, odnosno njegova održivost. U suštini celokupan društveno-ekonomski sistem postaje talac privatizacije, privatne privrede i bogatih pojedinaca, vlasnika privrednih resursa.

Uzrok uvođenja mera štednje je upravo privatizacija. Nastavkom privatizacije potreba za merama štednje će takođe nastaviti da se povećava. Ovo iz razloga što će se dodatno pojačati iznošenje kapitala privatizovanih preduzeća iz privrednih tokova, pa čak i u inostranstvo.

Eksploatacija radnika će se, usled privatizacije, takođe povećati, kako produženjem radnog vremana, tako i intenzivnijim radom. Ovo povećanje eksploatacije neće biti kompenzovano srazmernim povećanjem zarada. Čak i da se to desi, deo povećane zarade će biti tezaurisano, dok otpušteni radnici neće raspolagati sredstvima ni za osnovne, egzistencijalne potrebe, a sredstva za egzistencijalne potrebe su ona koja sigurno idu u potrošnju, i koja povećavaju privrednu aktivnost. Usled napornog, produženog rada, zaposleni koji ostanu u radnom odnosu neće imati puno vremena da uživaju u plodovima svoga rada, što takođe smanjuje potrošnju i obim usluga koje se mogu plasirati.

Kakva može biti sudbina privrede čija se privatizacija podstiče štednjom na primanjima siromašnih slojeva stanovništva, onih koji su sigurni kupci tj. potrošači proizvoda te iste privrede? Smanjen obim proizvodnje jeste jedna od posledica privatizacije. Do ovog smanjenja dolazi najmanje iz dva razloga. Jedan je nedostatak investicija u privredi. Cena za privatizaciju se isplaćuje državi, a dokapitalizacija je samo sporadična pojava. Sa druge strane, smanjenjem zarada i penzija smanjuje se kupovna moć stanovništva. Uz smanjenje prihoda stanovništva se ne može podstaći privredni razvoj. Smanjenje prihoda dovodi do manje potrošnje, odnosno do smanjenja tražnje i privredne aktivnosti.

Odlivanje i tezaurisanje kapitala u privatne džepove, kroz proces privatizacije, umesto njegovog ravnomernog raspoređivanja na šire društvene slojeve, i stavljanje u funkciju potrošnje i privrednog razvoja, je tendencija koja privredu uvlači u recesiju. Sa druge strane, odustanak od privatizacije i podsticanje kolektivnih oblika svojine bi dovelo do povećanja tražnje usled ravnomernijeg raspoređivanja društvenog bogatstva. Tome treba dodati i neophodnost usmeravanja državnih resursa na održiv razvoj, na zaštitu prirode i kvaliteta proizvoda, što predstavlja ulaganje u zdravlje stanovništva. Samo ovakvo ponašanje države, i ovakvo usmeravanje državnih resursa može dovesti do povećanja zapošljavanja, pa samim tim i do podsticanja tražnje, odnosno privredne aktivnosti. Privatizacija i mere štednje koje su uvedene, mogu samo devastirajuće delovati na privrednu aktivnost, društveni i ekonomski razvoj.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us