Roditeljstvo u Srbiji: od populacionih politika do „porodiljske mafije“

Foto: Nenad Porobić / Mašina

Foto: Nenad Porobić / Mašina

Nametnutim politikama mera štednje, sve agresivnijim populacionim politikama, te proklamovanom borbom protiv „porodiljske mafije“ oštećeni su svi, roditelji koji već jesu i oni koji to žele da budu. Ovakvim antisocijalnim merama suštinski se onemogućava razvijanje sistemske politike planiranja porodice.

Nova godina u Srbiji započela je posetama predsednika i njegove svite porodilištima u Beogradu. „Porođaj je prošao prirodnim putem, ništa nije bilo namešteno. (…) Majko rodili ste anđela. Ovo je velika sreća za našu zemlju.“, rekao je predsednik nadvijen nad krevetom žene koja je upravo izašla iz porođaja i kojoj je radi slikanja sa predsednikom u krevet doneta beba. Tako Nova godina u Srbiji počinje invazivnim napadom na privatnost u teškim trenucima nakon porođaja pod spektakularizujućim okom medija, pričama o rađanju, državnom i nacionalnom interesu.

Paralelno sa slavljenjem i spektakularizacijom rađanja u Srbiji traje bitka protiv takozvane „Porodiljske mafije“. Najpre je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja optužilo trudnice i porodilje da su oštetile budžet za 10,6 milijardi dinara, a zatim je kao mera u suzbijanju mafije mama donat Zakon o finansijskoj podršci porodica sa decom. Iako je najavljivan kao najbolja socijalna mera do sada ovim Zakonom oštećeni su mnogi roditelji. Pored promene načina povraćaja PDV od vraćanja realne sume do cifre od 5000 din mesečno, Zakon skraćuje porodiljsko odsustvo pojedinim kategorijama i smanjuje primanja pojedinim grupama žena. U pitanju su diskriminacija prema nacionalnosti, tipu posla koji se obavlja i mestu zaposlenja (u javnoj upravi i preduzećima ili kod privatnika). Ovim zakonom posebno su pogođeni roditelji dece sa invaliditetom koji će morati da biraju između invalidnine svoga deteta i prava na zaradu povodom nege svog deteta.

Takva antisocijalna politika u kombinaciji sa spektakularizovanim narativima o rađanju posledica su sprovođenja populacionih politika u kombinaciji sa politikama mera štednje. Populacione politike došle su na mesto politika planiranja porodice osamdesetih godina XX veka. Politike planiranja porodice za cilj imaju da omoguće svima da postanu roditelji ukoliko to žele, za razliku od populacionih politika koje su usmerene na rešavanje nacionalne demografske situacije i obnovu stanovništva. Tokom devedesetih godina mere socijalne politike se povlače ostavljajući za sobom samo narativ o beloj kugi protiv koje država mobiliše isključivo politička sredstva.

Danas se s jedne strane zahteva reprodukovnje nacije i jeftine radne snage za državu, dok se s druge strane odgovornost za brigu o deci individualizuje i prebacuje na roditelje. Takozvane politike mera štednje podrazumevaju sistematsko povlačenje države iz sistema javne brige i socijalne zaštite kako bi se smanjila javna potrošnja i javni deficit. Oslanjanje na javni novac (koji pripada svima koji plaćaju poreze i doprinose uključujući i PDV koji plaćaju svi) u zoni roditeljstva se proglašava parazitiranjem na sistemu. Tako majke u javnim narativima postaju pljačkašice države, dok se roditeljsko preživljavanje proglašava organizovanim mafijaškim činom. U novogodišnjem obraćanju predsednika neophodno je bilo naglasiti i da sam čin porođaja ne uključuje nameštanja i prevare jer nikad se ne zna odakle se napad na državu može očekivati.

U procepu između populacionih politika i mera štednji u Srbiji se preživljava konstantna reproduktivna kriza. U odsustvu socijalnog sistema kriza se mora preživeti, kao najbolju meru država preporučuje razvijanje adaptivnih osobina od kojih je najvažnija – patriotizam.

Tradicionalna porodica kao ublaživač mera štednje

Kako piše Melinda Cooper porodica u krizi je ključna jedinica reprodukcije neoliberalizma. Paralelno sa osvedočenom vladavinom individualizma u neoliberalizmu, porodica ostaje i ponovo postaje ključ za preživljavanje krize. Ukoliko ne funkcioniše takozvana banka mame i tate koja podrazumeva roditeljsku pomoć u vidu novca ili nekretnina u Srbiji pojedinci teško mogu da se osamostale. Veoma često parovi s decom žive u roditeljskom domu u prenaseljenim stanovima i kućama. Zbog prekarnih radnih uslova uvek je bolje imati dve plate od jednog nesigurnog primanja, tako se smanjuje egzistencijalni strah i i smanjuje se mogućnost od dolaska u tešku egzistencijalnu situaciju. Briga o deci je težak i zahtevan posao koji je gotovo nemoguće obavljati samostalno u kombinaciji sa stalnim ili prekarnim zaposlenjem i sve manjom dostupnošću mesta u javnim vrtićima.

Kao deo istog procesa roditeljstvo u Srbiji postaje sve skuplje i oduzima sve više vremena. Intenzivno roditeljstvo se nudi kao zamena za nefunkcionalni sistem javne brige o deci i javnog obrazovanja. A motivisano je ekonomskim strahovima i sve neizvesnijom budućnošću za nove generacije.

Posebni problem jeste strukturni klasni rasizam spram Romskih porodica i homofobno ilegalizovanje gej i lezbejskog roditeljstva. Romkinje se redovno optužuju za instrumentalnu upotrebu trudnoće, kako bi prevarile državu i profitirale od socijalnih službi. Na primer, česta je optužba da Romkinje koriste decu zarad dobijanja socijalnog stana. Roditeljstvo Roma se predstavlja kao uvek devijantno bez ukazivanja na sistematsku istorijsku opresiju nad ovom grupom stanovnika. Gej i lezbejsko roditeljstvo postoji u Srbiji na samim marginama društva u potpunoj obespravljenosti.

Sastavni deo pristupa rešavanju krize koji je zasnovan na tradicionalnoj porodici i intenzivnom roditeljstvu jeste i rad protiv jednoroditeljskih porodica. Što je veća kriza u društvu porodice koje su manje otporne postaju sve veći teret društva. Kao rešenje za preživljavanje nudi se alimentacija drugog roditelja bez ikakvog sistema zaštite ukoliko se alimentacija ne isplaćuje. Samohrani očevi se sa druge strane u medijima sve više predstavljaju kao žrtve opterećene zaposlenjem i brigom o deci. A šta je cilj ovih narativa dobro pokazuje masovno preuzimanje i deljenje teksta u lokalnim medijima koji iznosi navode opskurnog istraživanja sajtova za upoznavanje koji navodno favorizuju samohrane očeve nasuprot mišićavim muškarcima. Iz ovoga proizilazi zaključak da je medijska mašinerija uposlena u pokušaj da jadne samohrane očeve što pre upari i vrati u tokove funkcionalne isplative tradicionalne porodice.

Značajan broj roditelja koje ne mogu da nađu zaposlenja na sve oskudnijem i nasilnijem tržištu rada u Srbiji odlazi u zapadno-evropske zemlje. Žene bi se uglavnom brinule o deci i starima dok se muškarci zapošljavaju na građevini. Deca odrastaju u proširenim porodicama sa rođacima, babama i dedama ili sa jednim od roditelja. Ovo tržište rada je u velikoj meri ne regulisano. Roditelji na privremenom radu često rade bez radne dozvole u maltene ropskim uslovima.

Pokreti roditelja i feminističko organizovanje

Organizovanje roditelja ali i u ime roditeljstva u Srbiji poslednjih godina ima nekoliko fokusa. Sa jedne strane organizovani su protesti i litije koji se suprodstavljaju društvenom prihvatanju promena u porodičnom modelu kao što su kvir, lezbejske i gej porodice. Takve proteste su uglavnom organizovali pripadnici novog patriotskog civilnog društva koje radi u sprezi sa državom. Ove grupe odbacuju tzv. zapadni individualizam, hedonizam i neodgovornost žena prema rađanju, koja navodno proističe iz ovakvih obrazaca ponašanja. Paralelno sa ovakvim reakcionarnim profilisanjem takve grupe su često protiv neoliberalizma i mera štednji u domeni socijalne i zdravstvene zaštite.

Tokom 2018. značajnu vidljivost dobio je pokret „Mame su zakon“ koje se fokusiraju na promenu socijalne politike. Mame su u više navrata protestovale u Beogradu protiv ponižavajućeg i diskriminatorskog Zakona o finansijskoj podršci porodica sa decom. Pored uličnih protesta Mame su radile na pripremi amandmana na Zakon kao i amandmana na budžet za 2019. godinu. Mame su uspele da mobilišu podršku kako partija demokratskog centra tako i ultra desničarskih partija.

Razjedinjenost i tenzije obeležje su i lokalnog feminističkog pejsaža (da ne kažem pokreta). Aktivistkinje ne uspevaju da se organizuju izvan vlastitih organizacija u zajednički front oko gorućih pitanja koja se tiču socijalne reprodukcije, reproduktivnih prava i pitanja specifično vezanih za roditeljstvo. Za sada jedino mesto susreta ostaje Osmomartovski marš. Osmomartovski marš 2018. iznedrio je tri grupe zahteva koji se tiču: reproduktivnih prava, suzbijanja nasilja nad ženama i radnih prava. U oblasti reproduktivnih prava organizatorke su tražile: svima dostupnu i besplatnu kontracepciju, svima dostupne i besplatne ginekološke preglede, da se odluka o prekidu trudnoće tiče samo nas koje trudnoću prekidamo, a ne države ili crkve, besplatan, dostupan i bezbedan abortus, da ulošci, tamponi i ostale menstrualne neophodnosti budu svima dostupne, da se prekine sa praksom nasilja u porodilištima, odnosno sa nepotrebnim medicinskim procedurama koje imaju opasne posledice po zdravlje žena, pravo na dostojanstveno održavanje trudnoće i dostojanstven porođaj, da poslodavci prestanu da daju otkaze trudnim ženama, porodiljama i ženama na trudničkom, a da oni kojima je to bila praksa budu kažnjeni, kao i uvođenje seksualnog obrazovanja u škole kao obaveznog predmeta.

Pitanje roditeljstva i ženskih i feminističkih borbi nije samo lokalno pitanje. Roditeljstvo kao političko pitanje fokus je i rastućeg globalnog pokreta žena za 99%. Osmi mart širom sveta iz godine u godinu postaje mesto pružanja otpora porastu rodno i seksualno zasnovanom nasilju na svim nivoima od ekonomskog i socijalnog do onog političkog. Osmi mart postaje poligon za artikulisanje nove politike i prostor za delovanje različitih žena koje trpe sistemsko nasilje. Jedan od centralnih metoda ove borbe je redefinisani štrajk – štrajk žena. Žene štrajkuju na ulici, na radnom mestu, u svom domu kako bi se prekinulo sa ustaljenom praksom ponižavanja i nasilja. Žene se udružuju na lokalnom i na globalnom nivou u strateške saveze kako bi zajednički radile na izgradnji pokreta. Novi pokret žena rađa se simultano u Poljskoj, u Argentini, u Meksiku, u Španiji, u Britaniji, u Irskoj, pa i u Srbiji.

Kako bi se prevazišle protivurečnosti koje proizvode mere štednje, populacione politike i individualizacija odgovornosti, neophodno je organizovanje protiv nasilnih politika države, ali i promišljanje i praktikovanje novih odnosa i stvaranje novih praksi u svakodnevnom životu u zajednici, kao i socijalizacija odgovornosti, kako bi postajanje roditeljem u Srbiji omogućilo deci da imaju mirno i bezbrižno detinjstvo.

Tekst je nastao u okviru projekta pod nazivom „Roditeljstvo u neoliberalizmu“ koji se realizuje uz podršku Rekonstrukcije Ženski fond.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us