Dana 23. juna 1995. godine dogodila se stravična eksplozija u fabrici Grmeč u Zemunu, u kojoj je poginulo jedanaest radnika, dok je desetoro teško povređeno tokom rada na tajnom državnom projektu. Radnici su proizvodili raketno kompozitno gorivo u uslovima koji nisu zadovoljavali ni osnovne bezbednosne standarde za ovu vrstu proizvodnje, navodi se u saopštenju bivših radnika ove fabrike.
Eksplozija koja se tog dana dogodila bila je toliko snažna da je potresla ceo Zemun, polupala prozore na okolnim zgradama i uništila jednu od proizvodnih hala preduzeća.
„Ne mogu vam objasniti kako sam se osećao kad sam video u kom se stanju nalaze moji drugovi i kolege,” izjavio je svedok i radnik koji se zatekao u blizini nakon eksplozije.
„O važnosti ovog projekta govori činjenica da je odmah nakon tragedije Grmeč bio blokiran jakim policijskim snagama. Istražnom sudiji nekoliko sati nije bilo dozvoljeno da priđe, a među prvima na mesto nesreće došli su tadašnji načelnik Državne bezbednosti Jovica Stanišić u pratnji Franka Simatovića. U medijima se pominjalo da je Slobodan Milošević lično odobrio ovaj projekat,“ navodi se u saopštenju bivših kolega i radnika fabrike Grmeč.
Prema tadašnjim medijskim izveštajima, vlasti su pokušale da zataškaju eksploziju jer su bila počinjena ozbiljna krivična dela, navodi se u saopštenju. Proizvodnja raketnog kompozitnog goriva organizovana je mimo zakona, tvrde bivši radnici, po nalogu bezbednosnih službi i u saradnji s privatnom firmom za izvoz eksploziva, u civilnoj fabrici koja nije ispunjavala bezbednosne standarde i koja se inače bavila proizvodnjom podnih pločica.
“Za taj visoko rizičan posao angažovane su naše kolege, koji nisu bili obučeni, niti su imali iskustva za ovu vrstu proizvodnje, čime su praktično svesno žrtvovani. Dugo nakon ove nesreće mnogi radnici Grmeča proživljavali su teške traume i zdravstvene probleme zbog scena koje su videli, stanja u kom su zatekli nastradale i povređene kolege, koji su bukvalno bili sprženi u strahovitoj detonaciji. Posle svega što se desilo danima smo se pitali zašto naše kolege tada nisu zaštitili, izmestili iz kruga fabrike, te da su državne službe i profesionalci, uz velike bezbednosne mere i zaštitna sredstva, na najsigurniji način, ako su već morali, izveli ovaj rizičan poduhvat,” kaže Milorad Kovačević, tadašnji radnik na održavanju mašina i opreme.
Godine 2016. Evropski sud za ljudska prava doneo je odluku da je Srbija ovim činom prekršila član 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima, jer nije rasvetlila okolnosti pogibije radnika. Međutim, odluka Suda nije dovela ni do konkretnih promena, niti do preuzimanja odgovornosti u Srbiji po tom pitanju
„Želimo da pozovemo javnost da se ovaj slučaj ne zaboravi i da se oda počast žrtvama. Njihove porodice, kolege i građani Srbije zaslužuju pravdu. Životi radnika Grmeča nisu manje vredni, niti su zaslužili da oni sami budu okrivljeni za svoju smrt. Svako preduzeće treba da snosi odgovornost za bezbednost svojih radnika. Ostali smo dužni kao društvo nastradalim radnicima, njihovoj deci, porodicama, što ovaj slučaj nije do kraja rasvetljen,“ poručuju bivši radnici Grmeča.
Jedanaest tragično nastradalih radnika fabrike Grmeč su: Borivoj Stoisavljević, Branko Jovanović, Vojislav Mučibabić, Gojko Đukanović, Goran Maslaković, Dragan Veljić, Živorad Stefanović, Zdravko Stančić, Ljubiša Ivić, Petar Rot i Ivica Bešić.
A.M.
