Ničiji građani

Foto: Mirjana Dragosavljević

Foto: Mirjana Dragosavljević

Deklarativna zaštita ljudskih prava izbeglica u praksi neretko postaje nešto sasvim suprotno. Sprečavanje kretanja, batine i pritvaranje nisu retkost za ljude koji pokušavaju preći granice ka zapadnoj Evropi. O tome svedoče i priče sa granice Srbije i Hrvatske.

Da li me je policija tukla? Jeste, par puta. Uglavnom kad sam pokušavao da pređem granicu sa Hrvatskom. Ovde sam šest meseci, i nekoliko puta su me uhvatili, dobio sam batine i vratili su me ovamo. Jednom su me čak i u Beogradu prebili, ne sećam se više ni što su me tukli. Prijavio sam to tamo nekim ljudima koji su mi uzeli izjave. Ne znam šta se s tim desilo. Nisu to velike batine, uglavnom neke modrice, navikneš se na to. Ali ja sam još i dobro prošao…

Ibrahim, 21, Avganistan

Krajem maja, neposredno nakon zatvaranja izbegličkog kampa u Šidu zbog „smanjenog broja izbeglica“, posetili smo Šid, Adaševce i Principovac. Tokom ove kratke posete pograničnom pojasu, izbeglice u kampovima i van njih podelile su s nama svoja iskustva o pretrpljenom policijskom nasilju.

U razgovoru nam sagovornici potvrđuju ono što je nekima poznato i što smo naslućivale, a to je da je njihov put izbeglištva popločan batinama s raznih strana. Da izbeglički kampovi i okolni delovi oko granice nisu izuzetak svedoče nam priče i žrtava takvog nasilja i ljudi „sa strane“.

Foto: Mirjana Dragosavljević

Foto: Mirjana Dragosavljević

„Zaštita“ izbeglica batinama

U izbegličkom kampu u Adaševcima prvo smo posetili ambulantu. Na putu do tamo videli smo da pristiže nova grupa izbeglica. Dovodila ih je policija u marici. Bilo ih je jedanaest iza vrata vozila zatvorenih rešetkama. Uhvaćeni su tog jutra u pokušaju da pređu granicu. Policajac nam objašnjava da će ih voditi na sud u Šidu gde će im biti izrečena novčana kazna za prelazak preko granice. Kaže da su oni prekršili zakon Srbije, a da je policija tu da štiti državu od onih koji postupaju protivzakonito. Kada smo ih pitale da li je ikada bilo potrebe da primenjuju silu, oni su se ogradili od nasilnih postupaka rečima: „Ne bijemo mi njih, to možda Hrvati tamo rade, mi ih samo pokupimo i vratimo na sud“.

Proces medicinske procene izbeglica pre odlaska u sud trajao je oko sat vremena. Iz kombija su ljudi izvođeni u paru pod oštrim okom policije i pretnjom palice. Zamoljene smo da se sklonimo da „ne smetamo“ i da dođemo malo kasnije. Međutim, kada smo se vratile, ljudi su već bili odvedeni na sud. Tada smo dobile dozvolu da uđemo kod doktora. U ambulanti nam je objašnjeno da lekar treba na brzinu da ih pregleda kako bi ustanovio imaju li nekakve zarazne bolesti. Na pitanje da li ih pregleda da utvrdi ima li povreda, rekao je da se to retko dešava jer je policija „dobra i saradljiva, jedino se desi ako se neko baš zainati da pobegne“. U daljem razgovoru je naglasio da, kada je reč o nasilju policije nad izbeglicama, „to rade samo Hrvati“.

Izjave izbeglica s kojima smo razgovarali potvrđuju da se dešava da hrvatska policija vrši nasilje sa druge strane granice. Kada smo pitale Ibrahima zašto su ga tukli kad je prešao granicu, rekao nam je:

Pokušao sam da bežim, i bežao sam. Onda su me uhvatili i udarali palicama. Samo sam ležao i čekao da prođe.

Ipak, dalji razgovori sa izbeglicama pokazali su da bi svaljivanje odgovornosti samo na susede dalo krnju sliku o tome ko je sve nasilan prema njima. Kako saznajemo od lokalnih aktivista i aktivistkinja, nasilje nad izbeglicama u Šidu i okolini uzelo je maha u poslednja dva meseca. Izgovor koji lokalni članovi Komesarijata za izbeglice u Adaševcima ponavljaju radi opravdavanja nasilnih postupaka jeste da ih na taj način „štite da ne pređu granicu i drže ih na sigurnom“. Ipak, treba imati u vidu da se u poslednjih par meseci stanovništvo Šida pobunilo protiv izbegličkog kampa, koji je i zatvoren dan pre našeg dolaska.1Sagledavanjem šireg konteksta uočavamo šta se zapravo krije iza retorike „zaštite izbeglica od njih samih“.

Na dan zatvaranja kampa u Šidu, tadašnji ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin izjavio je da se: „Broj migranata drži pod kontrolom i zato možemo da smanjujemo broj naših kapaciteta“. Nagovestio je da se vodi računa i o „ljudskim pravima“ izbeglica, kao i da im država pruža zaštitu na svakom koraku. Da je ovo samo prazna imaginacija ministra svedoče nam brojne izjave naših sagovornika na ovom slučaju.

Najugroženija grupa izbeglica u okolini Adešvaca i Šida jesu oni koji žive u takozvanoj „džungli“. Naime, reč je o šumskim predelima u okolini kampova gde u grupama obitavaju izbeglice kojima su oduzeti „papiri“.2 Ovo oduzimanje papira posledica je politike kampova kao „zatvorenih“. To podrazumeva da izbeglice svaki dan moraju da se prijavljuju u kampu. Ukoliko se ne prijave nijednom u 72 sata, oduzimaju im se papiri, a sa njima i pravo na smeštaj i hranu u kampu. Na izlasku iz kampa srele smo jednog čoveka koji nam se požalio:

Uzeli su mi papire dok su me držali u policiji kad sam pokušao da pređem granicu. Vratili su me prekasno da bih se prijavio. Sada živim u džungli.

Po njegovim izjavama, često ih policija rasteruje pod pretnjama nasiljem, a te pretnje se neretko pretvore i u dela.

U „džungli“ ima i onih koji ne žele u kamp, kao i ljudi koji su ostali bez smeštaja kad je raspušten kamp u Šidu. Naime, kad je Komesarijat raspustio kamp u Šidu, određeni broj ljudi je razmešten po drugim kampovima, a ostalima su rekli da za njih prosto nema mesta. Nismo videli tzv. džunglu, već smo došli na mesto na kojem volonteri iz No name kitchen svako veče dele hranu, pa se tu izbeglice iz džungle okupe.

Izbeglice iz džungle trpele su i veliko nasilje u poslednjih mesec dana kada se već moglo naslutiti zatvaranje kampa u Šidu.

Moji prijatelji, braća od 16 i 19 godina, ostali su bez papira pre mesec dana, kad su pokušali da pređu granicu. Od tada su bili u džungli. Pre par nedelja došla je policija i krenula da ih tuče. Jedan od njih je povredio nogu dok je bežao. Uhvatili su ih na kraju i strpali ih u vozilo. Javili su mi se kasnije. Rekli su da su ih vratili u Preševo. Posle se nismo čuli.

Ovu činjenicu nehajno je potvrdio i doktor iz kampa Adaševci. Nagovestio je da je imao par slučajeva iz „džungle“ koji su došli s modricama koje su zadobili od policije.

Foto: Mirjana Dragosavljević

Foto: Mirjana Dragosavljević

Ljudska prava izbeglica

Ako se vratimo izjavama Aleksandra Vulina, vidimo da država štiti svoje granice, ali i granice Evropske unije. Strogom kontrolom i uslovljavanjem hranom i smeštajem ograničava se kretanje izbeglica. Ipak, nakon samo par razgovora, jasno možemo da dovedemo u pitanje očuvanje ljudskih prava izbeglica. Izgleda da ona nestaju ukoliko žele da pređu granicu ka Evropskoj uniji. Paradoksalno, budući da se ovo telo često kiti perjem zaštitnice i propagatorke ljudskih prava.

Veliko razočaranje mnogi izražavaju i prema UNHCR-u, kojem su, kako kažu, podneli prijave o nasilju pretrpljenom od policije još dok su bili u Beogradu. Lokalni aktivisti i aktivistkinje nagovestili su da je pre par dana UNHCR došao da „popiše prijave“ protiv policije koja vrši nasilje nad izbeglicama.

Nedugo potom kontaktirali smo UNHCR. Dva radna dana trajala je komunikacija sa njima kako su nas slali od osobe do osobe govoreći da nisu oni za to nadležni, te da zovemo njihove kolege, i tako u krug. Nakon šestog poziva rečeno je da UNHCR nema informacije o tome da je srpska policija tukla izbeglice, ali i da oni nisu za to „baš“ nadležni. Objasnili su da bi, i da ih imaju, takve prijave slali „nadležnom telu“ ili sudu u Ženevi.

Kasnije smo upućeni na osobu iz Komesarijata u Adaševcima. Ovaj razgovor nas je ostavio zbunjene u pokušaju da razumemo šta se desilo s tim prijavama koje su podnele izbeglice zaposlenima iz UNHCR-a. Ako već oni tvrde da nemaju takve prijave, ono što smo nastojali da shvatimo jeste kome su onda one „otišle“. Kao što će se pokazati u daljem radu, nijedna od kontaktiranih institucija nije potvrdila da je ona uzela izjave od izbeglica o nasilju.

Za razliku od razgovora sa UNHCR-om, razgovor s Komesarijatom bio je poprilično kratak. „Čak i kada bi postojali podaci, ne bih mogao o tome da govorim. Ne postoji nikakva evidencija o tome. Nama su potrebni dokazi. Ne možemo da verujemo rekla-kazala izjavama izbeglica.“ Ipak, jedan od nadležnih u Komeserijatu skrenuo nam je pažnju na treću instituciju, na Ministarstvo unutrašnjih poslova. Nazvali smo ih i objasnili šta nas interesuje. Na to je odgovoreno rečima: „Pošaljite vi nama imejl, pa će neko ko je za to zadužen odgovoriti.“ Imejl je poslat u petak 16.06. Odgovora i dalje nema.

S druge strane, ljudi iz Centra za ljudska prava u Beogradu bili su informativniji sagovornici. Između ostalog, rekli su nam da policija nije dužna da uhapšene izbeglice s granice vrati u određeni kamp, pošto oni nemaju stalno prebivalište, posebno ukoliko nisu tražili azil. Na pitanje kako izbeglice mogu (da znaju kome) da prijave nasilje koje trpe u okolini Adaševaca i Šida rečeno je: „Mi tamo idemo jednom nedeljno da pružamo pravnu pomoć onima koji traže azil. Istovremeno ostavljamo letke i plakate kojima ih obaveštavamo da mogu da nam se obrate ukoliko im je potrebna pravna pomoć.“

U daljem razgovoru o samom procesu nakon prijavljivanja nasilja koje izbeglice trpe od policije istaknuti su problemi koji leže iza toga:

Čak i kad se to desi, što je velika retkost, teško se sprovede do kraja. Naši sudski procesi po prirodi traju dugo, a oni se tu dugo ne zadržavaju. Zato često od prijave ne bude ništa, jer im [izbeglicama] se izgubi trag ili isprva i nemaju zvanične legitimacije. Uprkos tome što nisu građani Srbije, i dalje važi zakon za policiju da ne sme neopravdano da koristi silu.

Pitanje koje se postavlja jeste čija je nadležnost zaštita izbeglica. Ono što je zabeleženo u Adaševcima jeste da tamo kontinuirano nema nikakvih institucija, a pravni, ili kakvi god, okviri i mehanizmi koji bi omogućili izbeglicama da prijave nasilje pretrpljeno od policije veoma su tanki i zapravo netransparentni. Prisustvo civilnog sektora izrazito je oskudno u ovom kampu, naročito ono koje bi se bavilo zaštitom i garancijom ljudskih prava izbeglica.

Upravo takva jedna situacija, gde ne postoji vidljiv, ili makar ne efektivan, mehanizam kažnjavanja policijske slobodne upotrebe sile nad izbeglicama omogućava njeno dalje reprodukovanje. Iako je ovo samo još jedan primer vanzakonskog delovanja srpskih organa koji bi zakon trebalo da štite, za razliku od građana u Srbiji, izbeglice su „ničiji“ građani, te su i okviri koje nastoje da zaštite ljudska i građanska prava izbeglica njima slabo vidljivi i u kampu u Adaševcima retko kad funkcionalni.

  1. U aprilu je slučaj izbeglice koji je napao devojčicu poslužio kao okidač za iskazivanje trajne netrpeljivosti, koju je većina građana Šida osećala prema izbeglicama.
  2. Pod papirima se podrazumevaju legitimacije koje se izdaju izbeglicama u srpskim kampovima i koje im omogućavaju smeštaj i hranu u njima.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE