Mnoge vredne tvorevine nestaju sa lica zemlje i iz beogradskog života. Mnoga bogatstva su na putu nestanka, prodata ili izdata. Neka su odevena kostimima iz fundusa aktuelnog i dugotrajnog maskenbala. Magnetizam oko mesta koja su bila temelj već porušenim spomenicima jugoslovenske epohe ili im još uvek, kao takav, manje-više služe, postaje snažniji. Vidim da se uvećava broj ljudi koje ova sila privlači.
Pre nego li veštačka inteligencija potpuno zameni našu prirodnu glupost, biram da se prepustim nečemu što korespondira sa činom glume, pokušavam da proniknem do korena na improvizovanoj pozornici svakodnevice.
Jedva da primećujem publiku jer svetlost nadjačava obrise ljudi koje predstave više ne zanimaju, već su, što je i sa mnom slučaj, privučeni istoj građi, usled svojih nekih naelektrisanja. Preostaje mi improvizacija. Drama koju biram kao da zahteva sukob. Uspevam da pronađem logične neprijatelje: potraga za znanjem omogućava ljudima da vide i što se ne vidi golim okom.
Patos na kome nastupam je površina velikog ogledala. Naglo ga razbijam petom, tako da je srča svuda unaokolo. Ogledam se u svakom deliću celine koju sam razbio. Nekom je dopalo pravilnije i lepše parče a nekom manje. Namera i jeste da ne vide svi jednak odraz, važno je samo da je svima pred očima. Dopadao im se ili ne, dok ne dođe neko da počisti srču, bezbedan sam.
Započinjem naraciju o rušenju i građenju. O neophodnosti takvih aktivnosti. Opisujem plan za novu baziliku posvećenu veštačkim radnim akcijama. Najavljujem pevnicu za pojanje o prokletima. Otvaram slobodna mesta u priprati za konzumente simultanog prevođenja stvarnosti. Nametnuta silueta mog lika ocrtava se sve upečatljivije kroz karakter gradilišta i mrežu novih objekata koja se ubrzano širi.
Nasuprot dramskom programu, razmišljam šta bi to moglo biti što je nemoguće izbrisati ili porušiti. Na primer, postoji konstrukcija koja se pokazala kao jaka i izdržljiva, gotovo neizbrisiva. To je struktura deseterca. Ne znam da je neko pokušao da izbriše iteracije prošlosti ispevane kroz takav medijum rime, ali ne verujem da je to zaista moguće.
Svakako probati nešto što je u saglasju sa maskenbalskim melodijama:
Velezidam, veliki su snovi,
Lete kola, lete sokolovi.
Istina je za slabiće priča,
Malo stvari lepše je od kiča.
Najmanje su od prošlosti znamen,
Fakti nisu stena niti kamen.
Već su glina usred šake naše,
Mesimo je kako nama paše.
Velji napor ustuk svakog plika,
Da ostane obris moga lika.
Pa im kažem: „Belo, to je crno“,
Ne žulja me savesti ni zrno.
Hiljad’ puti tada laž prozborim,
Trudeći se istinu da stvorim.
Rasprodaću planine i reke,
Proteraću medvede i zeke.
Srušit’ zemlju vama tu sam stig’o,
Samom sebi da bih spomen dig’o.
Nema kraja mojemu veselju,
Dok oruđa istoriju melju.
