Rio Tinto će u naredna dva meseca oboriti ruku narodu – ili narod njima; SNS ulazi u završnicu odvajanja Kosova; Vučić će otići po gas u Kazanj i ostati bez love od EU – ili obrnuto. I još: dolazi zima, moguće duga i hladna, a struju uvozimo; krave smo poklali, a žetva je slaba i nikakva; akumulaciona jezera se zelene od otrovnih algi, a podzemne zalihe vode bele od istražnih bušotina; autobusi se što raspadaju, što samozapaljuju, zdravstvo dezintegriše, čekamo plavni talas iz srednje Evrope; treba sve to balansirati a uz to se baviti i nekakvim re-ba-lan-som budžeta glavnog grada…
Ali, uvek postoji spremno rešenje: pošalji Šapića da izmešta Tita.
„Vi liberali ste ustvari neoboljševici“
Gradonačelnik Beograda je iskoristio priliku da neposredno pred sednicu Skupštine grada posvećenu rebalansu budžeta, 16. septembra, aktuelizuje inicijativu za izmeštanje Josipa Broza Tita iz Kuće cveća i izmeštanje Grobnice narodnih heroja sa Kalemegdana. Podsetimo, Šapić je početkom aprila već iznosio ovakve ideje u svojstvu predsednika Privremenog organa grada Beograda i kandidata SNS-a za gradonačelnika.
„Pokrenuću inicijativu da jednom za svagda završimo sa tom Kućom cveća i da Josipa Broza vratimo tamo u Kumrovec, odakle je došao, a da Kuća cveća bude mesto gde će počivati najveći srpski velikani, da to bude muzej srpske istorije”, objavio je u aprilu na Instagramu svoju izjavu u gostovanju na televiziji Informer, kako je preneo NIN.
Šapić je među velikane „koji su nas zaista branili“ a za koje smatra da bi trebalo da zamene Titovo mesto ubrojio Dražu Mihailovića (a „prigodno“ preskočio ljude „sumnjivih“ imena poput generala Pavla Jurišića Šturma1, u čemu u ovom trenutku ima tako mnogo simbolike i izvesne ironije), ponavljajući izanđalu ocenu o Titu kao „velikom zlikovcu srpske istorije“.
U najnovijem obraćanju ovim povodom Šapić je prevazišao sam sebe, pa je odbornicima u gradskoj skupštini bubnuo „Vi liberali ste ustvari neoboljševici“, dodajući da „Josipa Broza Tita treba sahraniti kao generala Franciska Franka u Španiji“ – izazvavši, pored revolta, i nevericu. Čekaj, čoveče, jel možemo da se prvo dogovorimo šta koja reč znači, pa da nastavimo?
Sedi, jedan
Da neko izjavi da su liberali „neoboljševici“ odgovarajući na času istorije, a ne na odbornička pitanja, to bi samo bilo za keca; a da u isti koš stavi španskog diktatora Franka i članove pokreta koji se protiv njega borio bi mogla biti urbenesno tragikomična filmska scena, da nije nesreće da je deo stvarnog političkog dijaloga u Srbiji.
Mnogi od preživelih jugoslovenskih „Španaca“ su se nakon poraza na Iberijskom poluostrvu vratili u domovinu, a špansko iskustvo iskoristili u organizovanju ustanka protiv okupatora i Narodnooslobodilačke borbe. Jedan od bataljona Španske republikanske armije nosio je, štaviše, ime Đure Đakovića – jednog od osnivača KPJ (ubijenog tokom Šestojanuarske diktature) iz Grobnice narodnih heroja na Kalemegdanu na koju se nameračio gradonačelnik Beograda.
No, SNS je odavno od toga da četnički pokret rehabilituje kao ravnopravni sa partizanskim u borbi protiv fašizma tokom Drugog svetskog rata zabasao u to da ga proglašava jedinim antifašističkim, a partizanski – fašističkim. Takvo izvrtanje logike nekako uspeva da nas iznenadi, iako u njemu i nema ničeg novog.
SNS-u treba zatiranje i same svesti da je bolje društvo moguće
Ničeg novog nema ni u samom predlogu da se Josip Broz izmešta iz Kuće Cveća; u pitanju je pústi kontinuitet sa politikom Vučićevog političkog oca i recikliranje njegovih bajatih ideja. Šešelj je po Titovom grobu paradirao sa glogovim kocem, a „Zahtev za premeštanje Titovih posmrtnih ostataka je od uvođenja višestranačja bio neizostavan u programima desno orijentisanih stranaka. Još su 1991. godine na jedanaestu godišnjicu smrti članovi Srpske radikalne stranke predvođeni liderom Vojislavom Šešeljom tražili da se ostaci premeste u Kumrovec. Isti zahtev pre četiri godine iznosio je i lider Dveri Boško Obradović, a i danas predstavlja jednu od predizbornih tačaka Pokreta obnove kraljevine Srbije koju predvodi unuk Draže Mihailovića, Vojislav Mihailović“, skrenuo je u aprilu pažnju Vuk Jeremić (ne onaj Vuk Jeremić) u NIN-u.
Brisanje sećanja na SFRJ i NOB je i ono što SNS-u u vrlo praktičnom smislu treba: što je manje podsetnika na to da je Srbija bila privredno integrisanija i naprednija, ekonomski uspešnija i vojno bezbednija, a njeno stanovništvo zdravije, skućenije, ekonomski manje raslojeno, lično bezbednije, društveno i prostorno mobilnije, obrazovanije, pa čak i mlađe i „plodnije“ (i otud sa mnogo manje želje da uteknu glavom bez obzira ili ubiju sebe ili bližnje u trenutku pomračenja svesti) u okviru multietničke federacije (i, o, pakla za šoviniste! Kao deo Pokreta nesvrstanih)… Ukratko, što manje podsetnika da je zemlji bilo bolje tada nego kao sadašnjem malom igraču na periferiji debelo globalizovanog kapitalističkog sistema – to manje šanse da gladni i poniženi građani pomisle da je bilo šta osim ovog kvazifeudalizma uopšte moguće.
Etnički identitet umesto hleba i mleka, ali i umesto kvalifikacija
Da bi što manje mislili i što manje želeli bilo kakve promene građane treba što efikasnije izolovati, a identitet im esencijalizovati. Za fizičku izolaciju od Drugih se (za sve osim malog procenta bogatih i one sa kartom u jednom smeru) već decenijama stara siromaštvo (po varljivim zvaničnim podacima oko polovine stanovništva ne može da priušti ni nedelju dana odmora u Srbiji, a kamoli van zemlje), a od novembra će nam u tome ponovo „pomoći“ i stroža pravila EU.
Esencijalizovanja identiteta, za to vreme, desnici nikad dosta. Zato će se „nacionalna čitanka“ sudeći po najavama, pobrinuti za to da građani, ako su Srbi, „shvate“ da je to najbolje što im se u životu moglo desiti i da u odnosu na takvu sreću nije važno da li, recimo, imaju pitku vodu ili funkcionalan javni saobraćaj; a ako nisu, da razumeju da, recimo, zelenilo po gradovima i priliku za obrazovanje u Srbiji (po mišljenju desnice) nisu ni zaslužili. Istovremeno, svima će biti jasnije da je za rukovodeće pozicije u privredi i politici „srpskost“ više nego dovoljna referenca, i da tamo neke formalne kvalifikacije tipa obrazovanja i iskustva stvarno ne treba tražiti, u skladu sa Šapićevom izjavom iz aprila: „Kad god je Beograd bio jugoslovenska prestonica i kad je imao jugoslovensku vlast, jugoslovenskog gradonačelnika ili nekog drugog jugoslovenskog, balkanskog ili kako se to već definisalo, on je bio dobar svima drugima osim Srbima. Kad smo imali srpsku vlast i srpskog gradonačelnika on je bio dobar i Srbima i drugima“.
O, ima li nekoga da Šapiću kaže da je ideja o etnički homogenoj nacionalnoj državi uvoz sa „mrskog“ Zapada?
Sve su ovo, naravno, već nebrojeno puta prežvakane teze. Dobro je poznato da seljakanje grobova i rušenje spomenika iz socijalističkog perioda nisu mnogo originalan ni naročito svež pristup ni inače, i to ne samo kod nas. Debeli tomovi knjiga iz sociologije, antropologije i istorije – i nešto specijalizovanijih disciplina poput kulturne antropologije, studija kulture, imagologije – su napisani, karijere, pa i čitave stručne oblasti izgrađene na proučavanju istorijskog revizionizma u zemljama socijalističkog bloka u proteklih tridesetak i kusur godina. Ovaj fenomen je možda najefektnije imenovan naslovom jedne knjige Marije Todorove kao „Dizanje prošlosti u vazduh“, što obuhvata fizičku komponentu stvarnog dinamitiranja i izmeštanja spomenika i apstraktnu komponentu uništavanja kolektivnog sećanja.
Pomalo je dosadilo i pisati i pričati o tome da je „dizanje prošlosti u vazduh“ u celom socijalističkom bloku poslužilo za njegovo pretvaranje iz proizvodnog u potrošački region. Verovatno ćemo do kraja sveta i veka morati da ponavljamo i da je Jugoslavija u svemu tome bila vrlo specifična: da joj socijalizam ni u jednom trenutku nije bio nametnut sovjetskim tenkovima, da je imala kombinovani plansko-tržišni ekonomski sistem i da je bila jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih, te da je u prvi posleratnim decenijama imala i međunarodni politički uticaj i rast privrede i životnog standarda, zbog čega ima mnogo manje razloga za ocrnjivanje socijalističkog i romantizovanje prethodnih perioda nego susedne zemlje.
Da je na Šapićevom mestu politikolog ili antropolog ne bismo morali da podučavamo gradonačelnika ni da je ideja etnički „čiste“ države (ili malko „oprane“, kol‘ko da manjine znaju „svoje mesto“), osim što je dokazano kriminogena, uz to i potekla sa tog Zapada koji je desnici tako mrzak (osim kad šalje pare). Nesrećne ratove u našem „regionu“, i one s početka i one s kraja dvadesetog veka, nauka zato vidi kao zakasnele krvave pokušaje da se etnički heterogene teritorije na Balkanu upodobe modelu moderne države koji je Evropa za sebe odredila u 19. veku, a ne kao izraz nekih drevnih tradicija „nacionalnog“ (što bi se u najavi čitanke reklo) „bića“.
Da to znaju desničari, da li bi se bar zamislili?
U konkretnom slučaju, može se pretpostaviti da ne bi i da bi izjave bile iste. Jer, iako na gradonačelnikovu provokaciju mora da se reaguje argumentovano, podsetimo na nešto važnije – ipak je u pitanju pre svega provokacija. Ne, nema sumnje da Šapić iskreno želi da izmesti i Tita i narodne heroje, po mogućstvu što dalje od Srbije kakvu za sebe izmaštava SNS „elita“, ali imajmo u vidu i njegov „tajming“. Očekujemo zato od opozicije, ali i građana, da stanu u odbranu sopstvene istorije, ali da ne izlaze predugo iz rovova u kojima se bore za svoju sadašnjost i budućnost.
- Utoliko je tragičnije brisanje sećanja na Pavla Jurišića Šturma, koji je izostao iz Šapićevog nabrajanja. Šturm, Lužički Srbina nemačkog imena, je, kao i mnogi Jevreji, Jermeni, Cincari, Vlasi i druge predstavnici manjina, izgleda mogao da računa na manju diskriminaciju od strane srpskih vlasti pre više od veka nego što to „manjine“ i „mešani“ mogu sada.
