Sukob Tito-Staljin i period Informbiroa – I deo

Čuveno „istorijsko NE“ proizlazi iz znatno složenije istorije odnosa između FNR Jugoslavije i SSSR-a od priče o Titovom okretanju Zapadu.

Šokantan i iznenadan, potpuni diplomatski prekid između Jugoslavije i SSSR-a u leto 1948, mnogi Jugosloveni su teško prihvatili. Dotada u uverenju i u praksi najverniji i najsrčaniji sprovoditelji Staljinovog političkog recepta među svim zemljama Istočnog bloka, oni su odjednom postali otpadnici od matice. Izbačeni iz Kominforma, našli su se izloženi besu (i bez finansijsko-diplomatske podrške) svog dotadašnjeg moćnog saveznika – Staljina. Povodom sedamdesete godišnjice izlaska Rezolucije Informbiroa, koja je u Bukureštu simbolično pročitana 28. juna, fokusiramo se na glavne činioce sukoba Tito-Staljin, uključujući čuveno „istorijsko NE“ (razmatramo čije je ono bilo i šta je značilo). Podsećamo se nekih događaja koji su usledili i zacrtali kurs po kome se razvijao socijalizam u bivšoj Jugoslaviji. Takođe, veoma bitno, stavljamo neke često ponavljane floskule na tas, jer je pojednostavljeno tumačenje ovog, za jugoslovensku prošlost veoma kompleksnog trenutka dovelo do iskrivljenja prizme kroz koju se sukob Tito-Staljin i period Informbiroa (IB, 1948-1956) često posmatraju kod nas.

Na primer, jedna od floskula koju često mozemo čuti jeste tumačenje da je do sukoba sa IB-om došlo zbog Titovog „okretanja Zapadu“, što bi značilo da je tako ubacio klip u točkove politici SSSR-a i time smrtno uvredio Staljina. Međutim, dok o jednom periodu jugoslovenskog socijalizma – od 1948 (ne pre toga) do 1963 – zaista možemo govoriti kao o „socijalizmu na američkoj pšenici“¹, ovaj zaokret ka Zapadu bio je posledica, a ne razlog sukoba sa SSSR-om 1948. Izuzetno bitna nijansa koja se ponavljanjem gorepomenute floskule gubi iz vida jeste da je u periodu (1946-1948), koji je prethodio jugo-sovjetskom raskolu, Hladni rat još uvek tek u obrisima i nije dobio svoj potpuni oblik. Dakle, stabilni odnosi sa Zapadom bili su, u stvari, u Staljinovom interesu. Zato se treba osvrnuti na ključne događaje koji su prethodili jugo-sovjetskom sukobu iz kojeg su proizišle unutarpartijska šizma u KPJ, jugoslovenska politika u narednim decenijama, razvoj i glavni angažman Udbe u tom periodu, Golootočka mreža zatvora i radnih logora, itd.

1944-1946

Naime, često se u ovom kontekstu gubi iz vida da su odnosi Jugoslavije i Zapada 1946. bili sve samo ne zavidni. Upravo je u tom periodu „buntovna“ jugoslovenska politika umnogome kvarila Staljinove planove da održi kudikamo stabilne odnose primarno sa SAD, ali i sa Britanijom poštovanjem takozvanog Dogovora o procentima.² Ovaj sporazum između Čerčila i Staljina sklopljen je pred kraj Drugog svetskog rata na sastanku u Kremlju. Kako sam Čerčil piše u svom šest tomova dugom delu Drugi svetski rat, on je Staljinu tog 9. oktobra 1944. predložio: „Hajde da svedemo naše balkanske račune. Imamo interese, misije i agente tamo. Hajde da ne ometamo jedni druge zbog malih stvari. Što se Rusije i Britanije tiče, kako vam se čini da vi imate devedeset postotno prisustvo u Rumuniji, a mi da uzmemo devedeset posto Grčke, a da delimo Jugoslaviju pola-pola?“ Dok je Staljin slušao konsekutivni prevod ovog predloga, Čerčil mu je na polovini lista hartije nažvrljao sledeće:

Podržite nas!

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

Staljin je ovo bez reči štiklirao. „I bilo je gotovo očas posla“ beleži Čerčil, a prenosi Albert Resis. Ovog čuvenog, izuzetno ležerno sprovedenog dogovora o ortakluku nažvrljanog maltene na parčetu salvete i štikliranog „Staljinovom plavom olovkom“, Staljin je pokušavao da se drži i posle rata, opravdavajući svoju umerenu politiku prema imperijalnim silama kao priveremeno, nužno zlo. Međutim, dok je to bio nesumnjiv i nedvojben Staljinov interes, Jugosloveni su imali druge ideje i planove.

Do jugoslovenske pobede u NOB-u, nesumnjivo herojski izvojevane kroz ogromne žrtve i držanje odstupnice protiv daleko brojnijeg i moćnijeg neprijatleja, došlo je uz isto tako nesumnjivo odlučujuću prevagu koju je donela Crvena armija, kao i uz prethodnu savezničku pomoć u logistici, oružju, obaveštajnim operacijama itd.³ Na krilima te ogromne sopstvene pobede Jugosloveni su videli svoju budućnost drugačije nego Sovjeti i Britanci, koji su polagali (pola-pola) pravo na Jugoslaviju imajući svoje doprinose u vidu. Staljin je video Jugoslaviju kao satelit obavezan na vernost i saradnju – a jugoslovenski ideolozi jesu, u teoriji i praksi, zaista dokazivali izuzetnu doslednost u sprovođenju Staljinove politike u svojoj zemlji, kao i vernost zemlji socijalizma, kako je sam Tito nazivao SSSR. Međutim, kao takvi, i smatrajući svoju praksu ispravnom, Jugosloveni su budućnost Balkana videli sa svojom zemljom kao mnogo značajnijim faktorom u panbalkanskom komunističkom bloku zemalja, koji bi uključivao Bugarsku, Albaniju, pa i Grčku.

Tokom građanskog rata u Grčkoj 1946-1949 Staljin je u skladu sa dogovorom o procentima ostao uzdržan, bez ukazivanja pomoći grčkim komunistima. Sa druge strane Jugosloveni su zdušno pomagali svoje drugove, pomažući prvo grčku komunističku partiju u naporima da dođe na vlast, a onda tokom građanskog rata, samostalno i bez konsultacija sa Sovjetima, a na momente i uprkos jasnim instrukcijama Moskve za obustavljanjem takvih delatnosti, pomažući grčku komunističku gerilu u logistici, obuci gerilskih boraca i tome slično. Tito je, dakle, u osvit Hladnog rata dodatno destabilizovao sovjetske odnose sa Zapadom.

1947-1948

Pošto je Kominterna bila raspuštena od 1943, a Hladni rat se zahuktavao, Staljin je osnovao Informbiro septembra 1947. kao krovnu i poveznu organizaciju (Komunistički informacioni biro, pun naziv: Informacioni biro komunističkih i radničkih partija, skraćeno Informbiro ili Kominform). Na osnivačkoj skupštini je zvanična Moskva ovog puta otvoreno izrazila svoje viđenje sveta sastavljenog iz dva suprotstavljena bloka: socijalističkog i imperijalističkog.⁴ Beograd, kao glavni grad dotadašnje najvernije zemlje-sledbenice Staljinove globalne politike, biva izabran za sedište Informbiroa. Od tako zavidnog mesta u Kominformu do raskida 1948. prošlo je, kao što ćemo videti, samo pola godine.

Sunovrat jugo-sovjeskih bilateralnih odnosa su, osim pitanja umešanosti u grčki građanski rat, pospešilo još par elemenata, uključujući pitanje uticaja KPJ na ekonomski i politički život u Albaniji, konsolidovan kroz Jugoslovensko-Albanski ugovor o prijateljstvu i saradnji iz leta 1946, na šta je Staljin gledao blagonaklono do 1947, kada je prosovjetska frakcija u rukovodstvu Albanske komunističke partije (AKP) u SSSR-u zatražila „zaštitu od jugoslovenskog uticaja“ (pro-jugoslovenska struja će na kraju ipak potisnuti sovjetsku).⁵

Povrh pitanja Grčke i Albanije, Sovjetima je konačno zasmetao Bledski sporazum 1947, između Georgija Dimitrova i Tita o povezivanju i eventualnoj federaciji Jugoslavije i Bugarske. Iz tih razloga rane 1948. Staljin odlučuje da reaguje i poziva bugarske i jugoslovenske vođe u Moskvu. Prisustvo najviših sovjetskih rukovodilaca, uključujući i Staljina lično, poslalo je jasnu poruku da balkanska politika neće biti prepuštena lokalnim vođama.⁶

Sovjeti su zahtevali nekoliko stavki: da se odustane od balkanske konfederacije i da se umesto toga udruže samo Jugoslavija i Bugarska, da se ograniči jugoslovenska dominacija u Albaniji, da sovjeti budu konsultovani za sve poteze koje balkanske vođe žele da naprave, te da se obustavi svaka jugoslovenska pomoć Grčkoj.

Tri pisma

Ubeđeni u svoju ideološku ispravnost i imajući svoje interese u vidu, Jugosloveni se oglušuju o ove zahteve, i čak otvoreno kritikuju SSSR zbog odnosa prema Jugoslaviji. Staljin na ovo povlači sovjetske vojne instruktore iz Jugoslavije, kao razlog navodeći neprijateljsku atmosferu u zemlji, na šta Tito upućuje pismo – odgovor u kome uvereva sovjetski vojni i diplomatski vrh da to nije slučaj. Glasnik ove važne Titove poruke bila je Dragica Vitolović Srzentić – revolucionarka, učesnica NOB-a i funkcionerka u Vladi FNRJ.

Kako piše Martin Previšić, „Iako se u publicistici njeno ime često veže uz ženu koja je odnijela Titovo sudbonosno NE u Moskvu, ona [Srzentić] je zapravo nosila Staljinovo NE Titu u Jugoslaviju.“ Drugim rečima, donela je prvi Staljinov odgovor koji je označio početak ogorčene prepiske koja je prethodila Informbirovskom sukobu.

Kako se priseća Dragica Vitolović Srzentić:

Vidi, ja sam radila u spoljnim poslovima i ’48 godine su dali meni da idem u Moskvu i da nosim pismo Titovo Staljinu. Ja sam bila funkcioner u ministarstvu, bila sam zamenik generalnog sekretara u Ministarrstvu spoljnih poslova. I ja sam otišla i nosila sam to pismo. Ja a nisam znala da je nastao takav neki spor sa Rusima, pojma nisam imala, naravno… Tamo sam čekala odgovor nedelju dana, u Moskvi, i posle nedelju dana sam došla u Beograd i donela Staljinov odgovor. U tom Staljinovom odgovoru između ostalog napadnut je i moj muž [Vojo Srzentić] da nije hteo dat’ neke podatke Rusima…⁷

Osim optužbi na Srzentićev račun i izraza nezadovoljstva tretmanom sovjestkih stručnjaka u Jugoslaviji, Staljin je u ovom pismu izneo niz optužbi protiv još nekih članova KPJ i optužio jugoslovenske komuniste za antisovjetske i antimarksističke stavove.⁸

Međutim, Tito nije nameravao da odustane od svojih namera. Pozivao se na NOB, njegovu autentičnost i važnost i istakao da, bez obzira koliko voleli ‘zemlju SSSR-a’, sopstvena zemlja (FNRJ) se nikako ne sme voleti manje, jer ona takođe izgrađuje socijalizam i za nju „je palo stotine hiljada njenih najnaprednijih ljudi.“⁹ Za ovo će ga Staljin u daljoj prepisci, i kasnije na sastanku Informbiroa u Bukureštu, optužiti za nacionalizam.

Sa druge strane, značajan deo članstva KPJ, među kojima su bili mnogi viđeni revolucionari i narodni heroji, biće u ogromnoj dilemi, smatrajući nezamislivim izgradnju socijalizma ako se SSSR-u okrenu leđa.

Dragica Srzentić se priseća:

Počela je tada štampa da pise sve nepovoljno o Rusima, o vojnicima, kako su se ponašali tu kad su došli da nas oslobode, ovo, ono. Onda sam ja to kritikovala, jer je bio ‘Ošišani jež’, jedan humoristički list, gde je prikazao Rusa od šaka do lakata kako je naređao satove, nakupio se satova. I ja sam rekla bože pa to je sramota, ti ljudi su ostavili kosti ovde kod nas, da nas oslobode, jer je tačno: da Rusi nisu došli – 20 oktobra 1944 – Beograd je oslobođen, al’ da nisu Rusi bili tu ne bismo tada oslobodili Beograd.¹⁰

U svom drugom pismu 4. maja, Staljin se ponovo osvrće na ideološke stavke u pogledu Jugoslavije, ali i optužuje jugoslavensko rukovodstvo kao „uobraženo, nesamokritično, antisovjetsko i trockističko, te na koncu poziva rukovodstvo KPJ da se sovjetsko-jugoslavenski spor riješi na novom sastanku Informbiroa“, dok je treće pismo, ukratko, bila otvorena pretnja i poslednja opomena Jugoslovenima.¹¹

Oči Kominterne su, dakle, bile uprte u Jugoslovene, u iščekivanje njihovog sledećeg poteza. Jugoslovensko rukovodstvo je izabralo da se ne pojavi na sastanku IB u Bukureštu.

Sedmog dana sastanka IB, 28. juna, pročitana je tekst Rezolucije IB 1948.

Tekst Rezolucije Informbiroa u osam točaka sadržavao je niz optužbi u kojima se jugoslavensko komunističko rukovodstvo optuživalo za razne devijacije u teoriji i praksi, od odstupanja od osnovnih principa marksizma-lenjinizma, preko neprijateljske politike prema SSSR-u i SKP(b)-u, nepravilne prokulačke agrarne politike, minoriziranja uloge Partije u državi, kao i nedostatka demokratičnosti u njezinu radu. Kritizirano je jugoslavensko odbijanje participacije na zasjedanju Informbiroa. Ipak, sadržaj posljednje, osme točke, otkriva stvaran položaj Jugoslavije u komunističkom taboru i buduće sovjetske ciljeve i namjere.¹²

U sada već široko poznatoj i mnogo puta citiranoj osmoj tački iz teksta Rezolucije, Staljin otvoreno poziva na unutarpartijski puč kojim bi Tito bio eliminisan iz vrha vlasti. Rečeno je:

Informacioni biro ne sumnja u to da u krilu KPJ ima dovoljno zdravih elemenata, vernih marksizmu-lenjinizmu, vernih internacionalističkim tradicijama KPJ, vernih jedinstvenom socijalističkom frontu.

Zadatak ovih zdravih članova KPJ jeste da prisile svoje današnje rukovodioce da otvoreno i pošteno priznaju svoje pogreške i da ih poprave, da napuste nacionalizam, da se vrate internacionalizmu i da svim silama učvršćuju jedinstven socijalistički front protiv imperijalizma, ili, da ih smene i istaknu novo internacionalističko rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije. Informacioni biro ne sumnja da će Komunistička partija Jugoslavije moći da ispuni ovaj časni zadatak.¹³

 

1. Vidi Tvrtko Jakovina, (2002).: Socijalizam na američkoj pšenici, Zagreb: Matica Hrvatska.
2. Albert Resis. “The Churchill-Stalin Secret ‘Percentages’ Agreement on the Balkans, Moscow, October 1944”. American Historical Review. 83 (2): (1978) 368–387.
3. Vidi Franklin Lindsay, Beacons in the Night: With the OSS and Tito’s Partisans in Wartime Yugoslavia, Stanford University Press (1995).
4. Vidi Martin Previsic, Doktorski rad Povijest informbirovkog logora na Golom otoku (mentor prof. dr.sc Ivo Banac), Sveučilište u Zagrebu 2014. (uvod).
5. Vidi Martin Previšić, Doktorski rad, Povijest informbirovskog logora na Golom otoku (mentor prof. dr.sc Ivo Banac), Sveučilište u Zagrebu 2014. (uvod).
6. Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita. Tom 3. Beograd 1984, 288.
7. Intervju sa Dragicom Srzentić, Milica Prokić, 1. septembar 2011, Beograd.
8. Vidi Martin Previsić, Povijest informbirovkog logora na Golom otoku.
9. Vladimir Dedijer, Dokumenti 1948 – Knjiga prva, Rad: Beograd (1979). 239.
10. Intervju sa Dragicom Srzentić, Milica Prokić 1. septembar 2011
11. Vidi Martin Previšić, Doktorski rad Povijest informbirovkog logora na Golom otoku.
12. Ibid.
13. Vladimir Dedijer, Dokumenti 1948, 1., Rad: Beograd (1979), 305-306.