Nedavna odluka Australije da zabrani društvene mreže deci mlađoj od 16 godina pozdravljena je širom sveta, a mnoge zemlje su najavile slične mere. Da li je ovo zaista najbolje rešenje i šta to odrasli previđaju razgovaramo sa dr Teodorom Vuletić Joksimović, naučnom saradnicom na Institutu za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Sagovornicu Mašine upitali smo o efektima društvenih mreža na razvoj dece i mladih, kao i da li je moguće i potrebno u potpunosti ih ukinuti u današnjem trenutku.
„Iako je sasvim jasno da na ovo pitanje nije moguće dati jednoznačan odgovor, vrlo je važno pokretati česte diskusije na temu kako bi se kreirao što konretniji, informisaniji, ali ujedno i bogatiji narativ o uticaju društvenih mreža. Svaki prelazni trenutak u društvu obeležava nekakva kriza, koja je neretko propraćena intenzivnim strahom i zabrinutošću. Ovakva kriza je zadesila ceo svet tokom pandemije kovida-19, kada je ustvari krenula ekspanzija na planu digitalne sfere, koja je čak postala nezaobilazni deo obrazovnog sistema“, podseća dr Vuletić Joksimović.
Rizici su veliki, ali ukidanje nije rešenje
Nakon pandemije, usledila su brojna istraživanja koja su se bavila nepovoljnim uticajem provođenja vremena na društvenim mrežama po decu i mlade, i pokazala da postoje veliki rizici za izgradnju negativne i nerealistične slike o sebi, koja je povezana sa pojačanom zavišću, iskrivljenim idealima i izraženijom sklonošću ka socijalnom poređenju, ističe dr Vuletić Joksimović.
„Potom, ispostavilo se da provođenje većeg broja sati ispred ekrana može izazvati intenzivan stres, koji zatim nepovoljno utiče na psiho-fizičku dobrobit omladine i na njihovo mentalno zdravlje. Ipak, čini se da negde najveću zabrnutost izazivaju polemike o generacijskom padu pažnje i koncentracije, smanjenoj produktivnosti i školskom uspehu, kao i ozbiljnom riziku od razvoja nekakvog oblika zavisnosti. Dakle, negativne posledice se često i lako mogu prepoznati, ali mislim da ne smemo zanemariti činjenicu da ove ideje najpre uobličavaju odrasli, koji nastoje da konceptualizuju provođenje vremena na mrežama, a ne toliko da ga dožive“, smatra dr Vuletić Joksimović.
Kako sagovornica Mašine ističe, iako je u pitanju digitalna realnost, ona je za mlade često podjednako realna kao i „prava“ realnost, i zato se zamisao ukidanja istih čini diskutabilnom i neodrživom.
„Postupak ukidanja mreža bi najverovatnije pre doveo do bunta i otpora nego boljitka, a samim tim i neretkog pokušaja mladih da alternativnim mrežama pristupe nekako krišom, iz inata, u okvirima koji mogu biti još rizičniji i daleko manje kontrolabilni od strane odraslih“, navodi dr Vuletić Joksimović.
Slika o sebi
Među razlozima za ukidanje deset društvenih mreža u Australiji za decu mlađu od 16 godina su, kako smo ranije pisali na Mašini, karakteristike društvenih mreža koje podstiču mlade da provode više vremena pred ekranima, dok im istovremeno prikazuju sadržaj koji može štetiti njihovom zdravlju i dobrobiti. Naučni saradnicu na Institutu za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu upitali smo kako društvene mreže utiču na sliku sebe kod mladih i dece, ali i da li su društvene mreže danas neizbežne u njihovim životima.
„Izgradnja slike o sebi i doživljaja sopstvenog selfa predstavlja jedan od najznačajnijih razvojnih zadataka u mladosti. Naravno, u periodu adolescencije vršnjački uticaj postaje daleko veći od roditeljskog, pa prijatelji imaju glavnu reč i kada je u pitanju razvoj identiteta“, navodi dr Vuletić Joksimović.
Pre svega, ističe sagovornica Mašine, postoji veliki rizik da bi mentalno zdravlje neke mlade osobe bilo ugroženije ukoliko bi ona bila izolovana „pod zabranom“ korišćenje društvenih mreža, dok ih njeni vršnjaci koriste.
„Razlog za to je velika potreba za pripadanjem grupi koja se javlja u adolescenciji, što društvene mreže čini još značajnijim faktorom u životu mladih, te ih nije moguće samo isključiti. Dakle, provođenje vremena na društvenim mrežama tiče se nekih osnovnih razvojnih funkcija i zadataka u životu mlade osobe i ovim smo uveliko dotakli pitanje neizbežnosti“, smatra dr Vuletić Joksimović.
Sagovornica Mašine smatra da su ove potrebe mladih snažnije od samog bivstvovanja na mrežama – socijalno poređenje i potreba za pripadanjem će se pojaviti i bez obzira na društvene mreže.
„Nesigurnosti po pitanju slike o sebi su oduvek bile karakteristične za period adolescencije, a kontekst u kojem se one razvijaju se sada samo premestio na digitalnu sferu. Međutim, kao i u stvarnom životu, društvene mreže upravo pružaju priliku za umrežavanje, a možda čak i jednostavnije pronalaženje ,svoga jata’, odnosno, drugih ljudi koji imaju slična interesovanja ili probleme. Gde piše da su na društvenim mrežama uzori po pravilu loši? Mislim da je strah odraslih veliki, jer nad ovim uzorima nemaju kontrolu“, ističe dr Vuletić Joksimović.
Korisni resursi na društvenim mrežama
Sagovornica Mašine smatra da je značajno naglasiti da na društvenim mrežama postoje i razni korisni resursi koji mogu poslužiti kao samo-pomoć, ali je to domen na koji bi struka najpre trebalo da deluje u vidu kontrole sadržaja, budući da postoje osobe koje se lažno predstavljaju ili nisu stručne da daju savete o mentalnom zdravlju.
„Dakle, povezivanje sa adekvatnim ljudima i sadržajima na mrežama može biti korisno za normalizaciju osećanja i stvaranje doživljaja da u nečemu nismo sami. Sve ima svoje prednosti i nedostatke, pa čak i neki fenomeni koji su najčešće posmatrani jednostrano negativno. Recimo, iako pasivno korišćenje mreža (poput doomscrolling-a) može biti veoma rizično po psihički razvoj i zdravlje mladih, umerenost u ovoj aktivnosti može privremeno redukovati stres i anksioznost“, smatra dr Vuletić Joksimović.
Roditelji treba da pokrenu iskren razgovor sa decom
Šta roditelji i odrasli mogu da urade umesto zabrane društvenih mreža, upitali smo našu sagovornicu.
„Možda bi dobar prvi korak bio iskren pokušaj razumevanja deteta. Razumevanje u ovom kontekstu podrazumeva nastojanje roditelja da se ,postave u detetove cipele’ i sagledaju svet iz njegovog ugla. Ovakav pristup, ukoliko je autentičan, trebalo bi da dovede do empatijskog odgovora prema detetu, odnosno, do razumevanja toga šta se krije iza njegove pojačane potrebe za društvenim mrežama“, ističe dr Vuletić Joksimović.
Zatim, sagovornica Mašine smatra da bi bilo korisno bi bilo da roditelji idu u korak sa vremenom i rade na svojoj digitalnoj pismenosti i aktivnosti na društvenim mrežama.
„Ponekad je najlakše razumeti druge tako što i sami istražimo sopstvenu sliku o sebi kroz generisanje prostora za slična lična iskustva. Poznato je da se ljudi najviše pribojavaju stvari koje ne razumeju, pa iz toga sledi i da bi aktivnost odraslih na mrežama mogla pomoći smanjenju njihovog straha“, dodaje dr Vuletić Joksimović.
Sagovornica Mašine naglašava da ideja nikako nije da roditelji pristupe mrežama na identičan način kao mladi. Ideja je u razumevanju tuđe perspektive kroz zadržavanje svoje, ulazak u drugi svet na sebi svojstven način, po svojim pravilima.
„Baš ovo je ključan momenat koji roditeljima može obezbediti sigurnost, jer se kroz sopstvenu aktivnost mogu susresti sa što većim brojem sadržaja za koje će oni sami lakše prepoznati da li su zaista ugrožavajući ili nisu. To su sadržaji o kojima valja pokrenuti diskusiju sa decom i pitati ih, sa iskrenom zainteresovanošću, zbog čega su im ti sadržaji interesantni, da li mogu biti povređujući za neku populaciju ili manjinsku grupu, da li mogu biti rizični po njih lično“, smatra dr Vuletić Joksimović.
Kako sagovornica Mašine zaključuje, ponekad i deca sama pridaju manju važnost nekim opasnim sadržajima nego što mi mislimo, i posmatraju ih kao zabavu, dok je ponekad situacija obrnuta, pa je upravo pozicija brižnog, ali odlučnog autoriteta najkorisnije sredstvo koje roditelji imaju.
Više o posledicama koje zabrana društvenih mreža u Australiji nosi ne samo za decu, već i sve ostale korisnike, pročitajte u razgovoru Mašine sa Andrejem Petrovskim iz SHARE Fondacije.
A.G.A.
