Svi smo se nekada osećali usamljeno. Ako bismo vas pitali kada ste se i zašto poslednji put osećali usamljeno, šta biste rekli?
Usamljenost je postala važna tema u lifestyle časopisima, medicinskim brošurama ali i javnim politikama. Iako nažalost pretežno u okviru politika brige o mentalnom zdravlju, ovo pitanje je pod značajnim uticajem socijalnih, ekonomskih i zdravstvenih politika.
Svetska zdravstvena organizacija je prošle godine proglasila usamljenost gorućom globalnom zdravstvenom pretnjom. Skoro četiri miliona ljudi u Velikoj Britaniji, odnosno preko 7 odsto stanovništva smatra da je hronično usamljeno, dok se skoro 50 odsto stanovnika Velike Britanije povremeno oseća usamljeno. U SAD je svaka treća osoba usamljena jednom nedeljno, posebno stariji. Počevši od 1950-ih pa sve do danas, prema rečima profesora psihijatrije sa Harvarda Roberta Valdingera, ljudi su sve manje ulagali u druge ljude. U nekim studijama, čak 60 odsto ljudi će reći da se osećaju usamljeno većinu vremena, dok najniže procene kažu da između 30 i 40 posto ljudi kaže da se oseća usamljeno.
Kako se navodi u naučnom radu koji proučava efekte socijalne podrške na usamljenost, ona se može odrediti kao „neprijatno emocionalno stanje, koje nastaje kada se osoba oseća odbačeno, otuđeno ili neshvaćeno od strane drugih i kada joj nedostaju društvo za socijalne aktivnosti i emocionalna intimnost“.
Samoća je važna tema javnog zdravlja
Usamljenost je postala važno pitanje javnog zdravlja jer je široko rasprostranjena i često je prateći deo mentalnih i fizičkih zdravstvenih problema. Istraživanja su pokazala da usamljenost može povećati rizik od rane smrtnosti za 26 odsto, povećava rizik od problema mentalnog zdravlja, uključujući depresiju: u nekim istraživanjima se procenjuje da 60 odsto ljudi koji doživljavaju hroničnu usamljenost doživljavaju mentalni stres, u poređenju sa 15 odsto onih koji nisu hronično usamljeni.
Usamljenost se povezuje sa kardiovaskularnim problemima, povišenim krvnim pritiskom i akutnim odgovorima na stres, kao i lošijim kvalitetom sna. Kod starijih osoba, usamljenost je povezana sa 50 odsto povećanim rizikom od razvoja demencije i 30 odsto povećanim rizikom od incidenata koronarne arterijske bolesti ili moždanog udara.
Široko rasprostranjena usamljenost u Sjedinjenim Državama nosi rizike po zdravlje kao i pušenje do 15 cigareta dnevno, koštajući zdravstvenu industriju milijarde dolara godišnje, rekao je američki generalni hirurg prošle godine.
Međutim, novo istraživanje Medicinskog univerziteta Guangdžou u Kini je osporilo tezu da usamljenost može da uzrokuje loše zdravlje, već navode da ona predstavlja samo povezanu karakteristiku za mnoge bolesti. Ipak, analiza ovog istraživanja otkriva nove perspektive. Naime, podaci koji su korišćeni u istraživanju podrazumevali su rezultate ispitanika koji su bili pretežno belci, stariji i višeg nivoa obrazovanja od opšte populacije.
Nije samoća samo zdravstveno pitanje
Usamljenost ipak nije samo pitanje mentalnog zdravlja i emocionalnih odnosa pojedinaca. Mentalno zdravlje se često promišlja iz individualističke perspektive u kojoj je to problem pojedinca pa se na individualnom nivou moraju tražiti i rešenja – od medicinskog pristupa do self-care-a. Ipak, raširenost depresije, anksioznosti i stresa u savremenim društvima pokazuju da se mora promišljati u širim okvirima od toga da budemo pažljivi prema sebi.
Kako je ranije pisao Gardijan, u neoliberalizmu ljudske odnose definiše konkurencija. Građani postaju potrošači, postignuća se nagrađuju a neefikasnost kažnjava. Pokušaji da se ograniči konkurencija posmatra se kao ugrožavanje slobode: „Poreze i regulative treba svesti na minimum, javne usluge privatizovati, organizacija rada i kolektivno pregovaranje od strane sindikata prikazani su kao poremećaji tržišta koji ometaju formiranje prirodne hijerarhije pobednika i gubitnika“. Jednom rečju, tržište se stara da svako dobije baš ono što zaslužuje.
Iako se kaže da usamljenost ne diskriminiše i može da pogodi bilo koga u bilo kom trenutku života, čini se da neke ipak voli malo više.
Samoća je i društveno uslovljena
Samoća više pogađa marginalizovane grupe. Mladi, deca koja su u situaciji siromaštva, stariji, LGBT+ populacija, osobe sa invaliditetom, radnici koji pripadaju manjinama, trudnice i samohrane majke su u većem riziku od usamljenosti.
Pored toga što su u većem riziku od toga da se osećaju hronično usamljeno, ove grupe mogu trpeti i veće ekonomske posledice koje mogu značajno uticati na njihov socioekonomski položaj. Prema istraživanjima ovog fenomena, pokazuje se da je veća usamljenost u dobi od 12 godina povezana sa teškoćama i manjim šansama za zaposljenje i nižim društvenim statusom u mlađoj odrasloj dobi.
Usamljenost u ranoj adolescenciji je povezana sa nižim obrazovnim postignućem: 48 odsto usamljenih mladih ljudi kaže da osećaj usamljenosti čini da je „manja verovatnoća da žele da napreduju u poslu“, navodi se na sajtu Prekinimo usamljenost.
Odrasli koji se barem neko vreme osećaju usamljeno češće imaju niže prihode: skoro 30 odsto onih sa nižim primanjima su usamljeni. Situacija je još lošija za one koji su u dugovima ili nemaju dovoljno novca za hranu i osnovnu egzistenciju. Studija u Engleskoj otkrila je vezu između usamljenosti i društvene nejednakosti kod dece i adolescenata srednjoškolskog uzrasta: „Ova nejednaka distribucija usamljenosti mogla bi biti posledica nejednakosti u resursima kao što su zapošljavanje, obrazovanje, pristup zdravstvenim uslugama i javnom prevozu.“
Samoća takođe češće nastupa kada zelene površine u gradovima nisu dostupne, kada je javni prevoz nedostupan i kretanje ograničeno, kada nema razvijanja zajedničkih prostora. Kako se može prekinuti ovaj začarani krug?
Razvijanjem strategija i politika koje su fokusirane na ljude – razvojem urbanističkih politika koji u velikoj meri utiču na društvene odnose, koje podrazumevaju planiranje i očuvanje zelenih površina u gradovima, podržavanje sistema javnog prevoza koji je svima dostupan. Razvijanjem zdravstvenih strategija i politika koje omogućavaju svima dostupno zdravstvo, politike socijalne inkluzije i socijalne podrške.
Kako se navodi u tekstu koje pokazuje da je mentalno zdravlje političko pitanje, rešenja su izvan granica onoga što se obično smatra „lečenjem mentalnog zdravlja“: „Moramo stvoriti društvo u kojem ljudi mogu napredovati: društvo u kom su zadovoljene osnovne potrebe ljudi za hranom, stanovanjem, zdravstvenom zaštitom i sigurnošću posla, ali i društvo u kojem se ljudi osećaju voljeno i cenjeno, i gde ljudi imaju slobodno vreme za aktivnosti koje čine njihov život smislenim“.
I.P.
