Izloženi umetnički radovi su u različitim državama i njihovim posebnim političkim okolnostima pokušali da u javnim prostorima progovore o problemima rada u današnjem ekonomskom poretku, ekološkoj i izbegličkoj krizi, pitanju rada u kulturi i mnogim drugim temama.
Rena Redle i Vladan Jeremić su proteklih godina realizovali mnogobrojne umetničke intervencije u javnom prostoru i druge društveno angažovane radove, a koje su između ostalog izlagane u Bruklinškom muzeju u Njujorku, Moskovskom muzeju savremene umetnosti, Muzeju savremene umetnosti Metelkova u Ljubljani, Oktobarskom salonu i Muzeju Jugoslavije u Beogradu.
U razgovoru sa ovim umetničkim duom pričali smo o njihovoj umetnosti i njenim odnosom prema pitanju rada u savremenom kapitalizmu, rastućem zelenom pokretu u Srbiji, izbeglištvu nakon pandemije i o tome šta znači izlagati u muzejima koji su u institucionalnoj krizi.
Vaša izložba se može iščitati i kao kratka vizuelna istorija ekonomskih, političkih i kulturnih problema u godinama nakon 2012. godine. Za čitaoce koji ne poznaju bliže vaš rad, kako biste predstavili teme kojima se bavite i na koji način im pristupate?
Mi zajedno radimo već skoro dvadeset godina i naša umetnička praksa obuhvata pre svega instalacije i intervencije u javnom prostoru. Umetničku praksu vidimo kao istraživački oblik rada, zanimaju nas odnosi umetnosti i politike, te goruće društvene protivurečnosti. Trudimo se da koristimo tehnike koje je lako reprodukovati i distribuirati, poput grafike i štampe, jednostavnih materijala kao što su tekstil, karton i drvo. Insistiramo pre svega na upotrebnoj vrednosti umetnosti i na društveno-ekološkoj dimenziji rada. Namera nam je da razvijamo transformativne potencijale umetnosti u kontekstu društvenih borbi i kroz saradnju s pokretima. Izlagali smo i radili u raznim sredima a u poslednjih deset godina smo ponajviše radili u Norveškoj.
Tačno je da se razne političke i socio-ekonomske teme prožimaju na ovoj izložbi. Kako je to kustoskinja Maja Ćirić dobro uočila, na ovoj izložbi dominira pitanje rada i njegove transformacije. Rad se ovde gleda na dvojaki način, on je problematizovan kao tema ali i kao izvođenje.
O kojima oblicima rada je reč? Da li se dotičete i pitanja umetničkog rada?
Ovde zapravo govorimo o problematizaciji same umetničke forme, pošto je ideja bila da se na izložbi mogu pratiti procesi izvođenja intervencija. Na didaktičkim crtežima koji su nastali kroz seminare i razgovore sa kolegama i koleginicama problematizovali smo prekarni i kognitivni rad, potrošnju kao rad, ekspolataciju i prisvajanje rada, komodifikaciju i fetiš. I na umetnost gledamo kao na rad u društvu, kao na društvenu praksu, i hteli smo da to bude vidljivo. To znači da umetničkom radu ne prepisujemo nekakvu posebnost koju drugi radovi ne poseduju. Umetnički rad je za nas rad koji je potrebno de-fetišizirati i de-komodifikovati, ali ne kroz ready-made objekte jer je zapravo uvođenje ready-made-a proširilo polje umetnosti na razne oblasti, ali ono pak nije de-fetišiziralo umetničko delo. O tome sjajno piše Rastko Močnik u tekstu „U umetnosti, savremenost počinje 1917.“.
Šta za vas znači ovakva retrospektiva u jednom nacionalnom muzeju? Posebno u kontekstu institucionalne krize muzeja i kritike institucija koje su jedne od ključnih tačaka vaše umetnosti?
Izložba „Transformatorijum“ u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) ne predstavlja retrospektivu naših radova već je reč o nameri da se selekcija nedavno nastalih radova na kritički način testira od strane domaće publike u institucionalnom kontekstu ovoga vojvođanskog muzeja, sa kojim već preko jednu deceniju sarađujemo. Skoro svi radovi (osim intervencije u Boru) jesu nastali kao intervencije u javnom prostoru raznih sredina u Evropi. „Transformatorijum“ koji smo konceptualizovali u saradnji sa Majom Ćirić, ima izraženu edukativnu dimenziju. Edukacija je polje u kojem bi muzej, kao javna institucija, trebalo da igra važnu ulogu.
Treba priznati da su muzeji zapali u krizu na raznim nivoima ali da uprkos krizi, nisu svi muzeji isti i ne deluju svi na isti način. Usled kritike muzeja važno je sagledati da li je reč o javnom ili privatnom muzeju, te koliki je upliv države u muzejske programe, odnosno kako su pozicionirane partijske strukture koje mogu uticati na rad. Može se reći da MSUV ima specifičnu poziciju jer je pokrajinska institucija koja ima izvesnu autonomiju u odnosu na Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, otuda se tamo često realizuje niz zanimljivih i šarenolikih projekata.
U MSUV smo još 2009. godine imali samostalnu izložbu „Psihogeografsko istraživanje“ čiji je kustos bila Gordana Nikolić. Zatim, učestvovali smo 2014. godine na jednom od najzanimljivijih projekata otvorenog muzeja u Srbiji, „F.A.C.K. MSUV“, da bi 2016. godine sa nekoliko međunarodnih umetnika realizovali „Hladni zid 2“, koji se bavio teškim okolnostima izbeglica i politikama solidarnosti sa njihovim borbama. Znači, naša saradnja sa MSUV je kontinuirana, stoga je prirodno bilo da radove koji su nastali van Srbije, prvo predstavimo u MSUV.
Novi izazov je bio u načinu izlaganja tih radova, odnosno njihovom prevođenju u novi diskurzivni format. Treba priznati da ispred nas nije bio jednostavan zadatak jer su se intervencije u raznorazne sredine morale preoblikovati na jasan i široj publici razumljiv način. Publika nije previše upućena u kontekste naših umetničkih istraživanja, kao na primer one Estonije ili Norveške, te je zaista bilo potrebno da se veoma brižno i razumljivo prenese o čemu je tu reč. U tom procesu je uloga Maje Ćirić bila veoma značajna.
Pre par godina ste bili uvršteni u izložbu „Agitprop!“ u Bruklinškom muzeju zajedno sa velikim brojem umetnika i umetnica širom sveta koji su pokušavali ili i dalje pokušavaju da stvaraju radi društvenih promena. Kako posmatrate vaš rad u odnosu na savremene prakse politički angažovane umetnosti, te konkretne političke borbe? Šta za vas znači „transformacijski potencijal umetničkih praksi“?
Transformativna umetnička praksa ima zahtev da se ide dalje od ostvarivanja autonomije i kritičke distance unutar umetničkog polja. Želimo da se odmaknemo od kritikalnosti i ideoloških modela koje su formirali institucionalni diskursi i tržište umetnosti. Da bi se praksa preispitala, potreban je koncept koji nam dozvoljava poimanje odnosa između ideološkog i drugih polja društvene proizvodnje. Ovaj koncept iz kojega mislimo naš rad smo predstavili na izložbi u obliku pojednostavljenog modela koji omogućava publici da proceni potencijale transformativnosti umetničke prakse. Odnosno, koliko je ona to politička, ekonomska ili ideološka praksa. Radeći prema tom konceptu koji je u suštini teorijski, pokušali smo da proširimo polje političkog, takoreći da učestvujemo u politici, zadržavajući pak kritičku distancu.
Da bi postala transformativna, umetnička intervencija treba da se stvara s političkom svešću i da eksplicira vrstu politike koju zagovara, te da vodi računa sa kojim političkim snagama se povezuje. Treba da se ima u vidu da umetničke prakse igraju ulogu u formiranju klasne svesti i da mogu doprineti promeni svesti samo ukoliko su efektivne u političkom polju. To znači da umetnici treba da odbace imperativ proširivanja institucije umetnosti i da razumeju da treba zapravo da se prošire i transformišu političke organizacije. Umetničke prakse mogu biti snažne i smislene samo ako nastaju iz stalnog procesa uzajamnog učenja, solidarnosti i izgradnje saveza.
Mene vaši crteži na formalnom nivou najviše podsećaju na devetnaestovekovnu političku karikaturu koja je delom bila bliska radničkim pokretima širom Evrope. Vi i pokušavate da predstavite društvene strukture – u kojima se nalaze i umetnici i radnice – poput naširoko popularnih piramidalnih shema klasnog sistema. Šta te karikature i crteži predstavljaju za vas?
Zanimljivo je da pronalaziš vezu sa karikaturom iz 19. veka. Karikatura je kompleksna disciplina koja je oduvek bila povezana sa političkim jezikom, socijalnim pitanjima i komentarom gorućih društvenih problema. Priznaćemo da nema previše dobrih karikaturista jer je reč o komplikovanoj žurnalističko-umetničkoj disciplini, maltene sportskoj, u kojoj ideja, politička poruka i crtež moraju biti veoma oštri i koherentni. Naš crtež ima veze sa političkom karikaturom ili sa društveno angažovanom grafikom između dva rata, na primer, sa Georgom Grosom i drugim umetnicima koji su integrisali karikaturu.
U našoj sredini je takođe bilo takvih umetnika, na primer u Hrvatskoj, pojedini članovi grupe „Zemlja“, koji su socijalne teme obrađivali kroz naglašen crtački izraz. Naš rad „Trešnjevački motivi“ koji je nastao za zagrebački park Stara Trešnjevka 2018. godine jeste direktna referenca na „Podravske motive“ Krsta Hegedušića. Jezik stripa, digitalne grafike koja se koristi u internet komunikaciji, street arta i uličnih grafita nam je takođe zanimljiv vizuelni rezervoar. Tu je važno naglasiti da mi ne želimo da preuzimamo gotove slike iz prošlosti ili savremenosti.
Nasuprot postupku ready-made-a, mi pokušavamo da u ime političkog jezika odbacimo čin aproprijacije, ključne alatke savremene umetnosti. Naš crtež je očišćen od dodatnog dekora, od rama, sveden je na crno-bele odnose i na kontradikciju samih poteza. Mislimo da tako ogoljen crtež može poslužiti i prikazima izvesne epistemiologije koju na izložbi „Transformatorijum“ donosimo u radovima nazvanim „Didaktički crteži“. Njih često izvodimo prvo uživo, na primer, u obliku zidnog crteža, a kasnije ih štampamo digitalnom štampom ili ih prenosimo na tekstil ili papir radi dalje distribucije.
Dva rada pod naslovom „Prekid proizvodnog ciklusa“ i „Protivurečnosti i transformativna putanja umetnosti i rada“ pripadaju ovoj seriji i bave se problemima rada i umetnosti. Ovi crteži funkcionišu kao didaktički alat i obrađuju položaj umetničkog rada u procesu proizvodnje i kontradikcije nastale u odnosima između umetničkog rada, institucija i društva. Proizašli su iz radionica i diskusija u kojima smo učestvovali sa kolegama i koleginicama iz ArtLeaksa, Tranzita, F.A.C.K. MSUV i tokom Trondhajmskog seminara.
Vaši radovi su više puta problematizovali imigracionu politiku Evropske unije tokom izbegličke krize. Međutim od početka pandemije granice su višestruko utvrđenije, a rad od kuće iz bilo kojeg dela sveta je postao normalizovan. Šta vi mislite, kakve će biti granice postpandemijskog sveta i kakvo će biti izbegličko i migraciono iskustvo?
Uradili smo niz akcija, izložbi i intervencija u vezi sa krizom Evropske unije i permanetnog nasilja koje trpe ljudi u pokretu i koje nad njima vrše bezbednosne agencije koje podržavaju evropske zemlje. Naš najpoznatiji projekat je „Hladni zid“ koji smo razvili sa kolegama iz Mađarske i druge aktivnosti protiv kriminalizacije solidarnosti sa ljudima u pokretu. U Gracu smo 2018. godine imali zajednički protest protiv kriminalizacije solidarnosti sa migrantima u kojem su korišćeni materijali iz našega rada koje su organizovane grupe kasnije korisile tokom godine.
Pandemijska kriza je još više ugrozila ljude u pokretu i marginalizovala ih je. Uprkos tome, pandemijska kriza nije sprečila njihovo kretanje ali ga je načinila opasnijim i ilegalnijim. Pitanje kretanja ljudi i zaključavanja tokom pandemijske krize, koja zapravo još uvek traje, jeste veoma kompleksno i trenutno je to mesto gde se ukrštaju etika, pitanje ljudskih sloboda, te uopšte mogućnosti dostojanstvenog života i rada za mnoge ljude. Solidarnosti se stalno suprotstavlja epistemiološko i konkretno nasilje, te fragmentacija. Kulturni i umetnički radnici i radnice ne treba da ostanu gluvi na sve to što se dešava.
Meni je jedna od najsimpatičnijih stvari u vezi sa vašom umetnošću to što se mogu pronaći životinje koje demonstriraju zajedno sa ljudima. Kako vi zamišljate da će u budućnosti izgledati odnos između umetnika i drugih živih bića?
Antropocentričnost se dovodi u pitanje već skoro jednu celu deceniju u umetničkoj oblasti. Posebno su ekološki pokreti u sukobu sa imperativom kapitalističkog rasta i drugim antropocentričnim okolnostima savremenog kapitalizma. Mi polazimo od performativnog i radikalnog materijalizma, a protestuju ne samo životinje nego i minerali, pa eto i ruda gvožđa nam se obraća u radu „Abeceda Željezare“. Naime, pazimo da ne zapadnemo u animistička sanjarenja i izmišljene domorodačke tradicije kojih su puna bijenala na Zapadu, inspirišu nas Ernst Bloh i „Biografija stvari“ Sergeja Tretjakova.
Pre par godina ste izdali jedan časopis koji je problematizovao rad rudnika u Boru. Pitanje tog rudnika je ponovo jedna od glavnih tema u našoj javnosti, ovaj put u potpuno novom kontekstu, i kao što smo nedavno videli sa predstavljanjem Republike Srbije na Venecijanskom bijenalu arhitekture, nepoželjno je kritički govoriti o tom rudniku. Da li planirate da se vratite Boru? Kako vidite mesto umetnosti u trenutno narastućem zelenom pokretu u Srbiji?
Sa borskim kontekstom smo se susreli prvi put 2007, a istraživačicu Deanu Jovanović čiji je tekst bio nedavno cenzurisan sreli smo 2012. godine u Boru kada smo radili na našem radu „Radnički kolektiv“. Rad se bavi istorijskim iskustvom radničkog samoupravljanja u Jugoslaviji, kao i perspektivama mogućeg radničkog organizovanja u Srbiji. Za potrebe intervencije nastao je umetnički grafički list u obliku novinske publikacije inspirisan ranim izdanjima lista „Borski kolektiv“, koji je tada još uvek izlazio kao glasilo Rudarsko-topioničarskog basena Bor (RTB), a danas izlazi kao glasilo korporacije Serbia Zijin Copper. Novi umetnički grafički list je u vidu radničkih novina distribuiran radnicima ispred kapije RTB-a.
Prvi broj „Borskog kolektiva“ izašao je 1947. godine, sa uvođenjem radničkog samoupravljanja u jugoslovenska preduzeća. Iako je nastavio da izlazi pod skraćenim nazivom „Kolektiv“, list je postao glasilo uprave RTB-a, da bi danas bio zvanično glasilo Ziđina, a ne radnika. Na osnovu sačuvanih primeraka istorijskog lista i foto-arhive koju poseduje Narodna biblioteka Bor, nastala je savremena verzija prvog broja pod programski izmenjenim nazivom: „Radnički kolektiv“. Grafički list „Radnički kolektiv“ uključuje delove originalnih novina koji su obrađeni tako što su naglašeni ili su u tekstualnim odlomcima neke reči zamenjene, a stare političke parole su postavljene naspram novih. Kolaž od ilustracija istorijskih i savremenih radničkih praksi samoorganizovanja štampan je na duplerici novina. On sadrži fotografije sa izbora radničkih saveta nakon podruštvljavanja rudnika u socijalizmu, uz prizore masovnih protesta tokom prve decenije 21. veka, kada su mnogi pogoni rudarskog preduzeća ušli u proces privatizacije i obustavili proizvodnju.
Na poslednjoj stranici je prikazan protest koji se desio kada su mnogi radnici ostali bez plata ili penzija. U borbi da sebi i svojim porodicama obezbede egzistenciju, radnici su rudarskim kamionima blokirali auto-put i protestovali, s veknama hleba prikačenim na svoje transparente. Za vreme smene podeljeno je više stotina primeraka „Radničkog kolektiva“ ispred kapije RTB-a. Radnici su pozvani da te večeri učestvuju u razgovoru u Narodnoj biblioteci Bor. Razgovor se tada vodio sa Dragišom Trujkićem, predsednikom Nezavisnog radničkog sindikata Bor, sociologom Milanom Rakitom i filozofom Ivanom Radenkovićem. Od tada se mnogo toga u Srbiji promenilo. Sada su krucijalna pitanja pitanja ekoloških borbi. Naše umetničke kapacitete želimo da stavimo u pogon u okrilju tih borbi.
U kom pravcu nastavljate dalje vaš rad? Koje teme trenutno prepoznajete kao važne i čime planirate da se bavite?
Na aktuelnoj izložbi o kojoj je reč, između ostalog, bavimo se kritičkim sagledavanjem naše recentne prakse, testiramo pitanje o tome koji od radova ima najviše potencijala da se dalje nastavi. Saznaćemo to veoma brzo. Publika je na samom otvaranju već dala svoj sud o tome. Nakon drugog javnog vođenja koje je zakazano 19. juna uz javnu probu hora „Naša pjesma“ i promocije kataloga 2. jula saznaćemo od vas u kom pravcu vredi dalje raditi.
