Profesionalni ženski sport odavno nije novost u većem delu sveta, ali i dalje postoji značajan jaz po pitanju primanja između sportista i sportistkinja. Ove razlike su u nekim sportovima veće nego u drugim, a u ovom tekstu ćemo pokušati da objasnimo zašto je to tako, ali i da ponudimo odgovore koji bi vodili u pravcu smanjivanja ove nejednakosti.
Copa 71
Priču ćemo započeti pre više od pola veka tokom svetskog fudbalskog prvenstva u Meksiku. Na stadionu Asteka se okupilo oko 110.000 gledalaca sa željom da njihov tim osvoji titulu. Međutim, nisu uspele, Dankinje su bile bolje, a malo je falilo da Meksikanke uopšte i ne izađu na teren.
U pitanju je nezvanični šampionat sveta za žene koji se 1971. održao u Meksiku, na istom mestu gde je godinu dana ranije Brazil sa Peleom osvojio svoju treću titulu. Za žensko prvenstvo golovi su obojeni u roze, a istu boju su nosili i redari na stadionu. Učestvovalo je svega 6 reprezentacija, deset manje nego godinu ranije kod muškaraca. Dva dana pre finala Meksikanke su zapretile da će odbiti da igraju jer nisu dobile nikakvu finansijsku podršku za učešće na turniru. Glavni sponzor prvenstva bio je italijanski proizvođač pića „Martini & Rossi“ koji je reprezentacijama pokrio troškove puta, smeštaja i fudbalske opreme, ali to je bilo sve. Prema meksičkim medijima, njihove igračice su pre finala zahtevale premiju od dva miliona pezosa, ali su u poslednjem trenutku odustale od ovog uslova.
Bio je ovo jedan od avangardnih zahteva koji će utrti put nekim kasnijim inicijativama o kojima će biti reči i u ovom tekstu. Takođe, ovo je bio samo jedan od nekoliko nezvaničnih Mundijala, a prvi zvanični će biti održan tek dve decenije kasnije. Ipak, poseta od 110.000 gledalaca na fnalnoj utakmici u Meksiko Sitiju i dalje je rekordna za čitav ženski sport. Istovremeno, zbog konteksta je bitno napomenuti da je u Brazilu ženski fudbal bio zabranjen sve do 1979. godine.
Ukoliko želite da saznate više o ovom turniru, i pokušajima iz FIFA da se on sabotira, možete pogledati dokumentarni film Copa 71 koji je izašao prošle godine, a čiju produkciju potpisuju, između ostalih, i čuvene teniserke Vilijams. Upravo je ženski tenis jedan od sportova koji je najuspešniji u borbi za jednakost među polovima.
Tenis kao pozitivan primer
Na četiri najveća teniska Grand slam turnira (Australian Open, Roland Garros, Wimbledon, US Open) žene i muškarci dobijaju jednaku novčanu nagradu još od 2007. godine. Međutim, do ovog izjednačavanja nije došlo odjednom. Jedna od ključnih figura je američka teniserka Bili Džin King koja se na vrhuncu svoje karijere povezala sa feminističkim pokretom sedamdesetih godina, izlažući argumente sa ideološke i socijalne tačke gledišta i insistirajući na potrebi za osnivanjem WTA (Women’s Tennis Association). Ovo je doprinelo tome da žene mogu da kreiraju svoja takmičenja, imidž i pravila igre različita od muškog sporta. Ženski tenis je tako uspeo da izgradi sopstvenu verziju sporta, što je ublažilo presiju direktnih poređenja sa muškom konkurencijom, ali i da uspostavi ženske uzore i heroine koje su postale zaštitna lica ovog sporta i nastavile da se zalažu za veću ravnopravnost. Pomenute sestre Vilijams su upravo najbolji primeri za ovo.
Jedan od osnovnih principa pravične plate u svim oblastima života jeste jednaka plata za jednak rad. I sportisti i sportistkinje ulažu istu količinu truda i posvećenosti svom zanatu. Svakodnevno treniraju satima, drže se strogih dijeta i žrtvuju svoj lični život da bi bili na vrhu. Nema razloga zašto žene ne bi bile plaćene isto kao i muškarci za obavljanje istog posla, zar ne? Međutim, protiv ovog zaključka često se upotrebljava tržišni argument. U globalu, činjenično je manje tržišnog i javnog interesa za ženski sport i samim tim se kroz njega generiše manje novca. To je statistička činjenica u većini sportova.
Ali kako tržište reaguje kada se u određenim sportovima poradi na jednakosti? Već smo videli pozitivan primer tenisa gde je gledanost muške i ženske konkurencije gotovo izjednačena, ali se moramo vratiti i na globalno najpopularniji sport – fudbal.
Zajednička tužba američkih fudbalerki
Američka ženska reprezentacija je nesumnjivo najtrofejnija u ovom sportu, ali se takođe smatra i najuspešnijim kolektivom u borbi za jednakim tretmanom sa svojim muškim kolegama.
Reprezentativke SAD su još 2019. tužile Fudbalsku federaciju SAD – 28 igračica je podnelo saveznu tužbu, navodeći kršenje Zakona o jednakim platama i Zakona o građanskim pravima iz 1964. godine. Kao inspiracija poslužila im je ženska hokejaška reprezentacija SAD, koja je par godina ranije organizovala veliki štrajk tokom svog trening kampa i uspela da dobije novi ugovor sa hokejaškim savezom. Američke fudbalerke su imale još „jači slučaj“, u periodu između 2016. i 2018. godine, one su nadmašile muški tim u zaradi od prodaje karata, a pritom su karte za njihove utakmice bile jeftinije, što znači i da je prodato znatno više ulaznica. A zatim su 2019. uspele i da odbrane titulu svetskog prvaka u momentu kada je njihova tužba već bila pred sudom. Finalnu utakmicu protiv Holandije gledalo je oko 20 miliona ljudi samo u Americi, što je za 22% više nego što je gledalo muško finale godinu dana ranije. I dok su posle utakmice u Lionu predsednik Emanuel Makron i prvi čovek FIFA, Đani Infantino, uručivali medalje, sa tribina se orilo: „Equal pay!“.
Članovi muške fudbalske reprezentacije SAD zarađivali su 68.750 dolara bonusa samo ukoliko budu pozvani u tim za Mundijal, 31.000 dolara više od igračica. Američki fudbaleri su takođe imali priliku da zarade više od 108.000 dolara bonusa po igraču samo za kvalifikacije za Svetsko prvenstvo. Maksimalna zarada za igračice za isti podvig iznosila je samo 37.500 dolara. Nakon osvojene titule svetskih prvakinja 2019. godine, senator Džo Mančin predlžio je zakon kojim bi jednake plate za ženski tim postale uslov za federalno finansiranje Svetskog prvenstva za muškarce 2026. godine, koji će SAD organizovati zajedno sa Kanadom i Meksikom. Postupak pred američkim sudom završen je pre dve godine, kada je objavljeno da će igračice ženske reprezentacije biti obeštećene za ukupno 24 miliona dolara.
Ipak, bez obzira na to što su ovom velikom pobedom američke igračice izborile to da sportistkinje koje nastupaju za nacionalne timove moraju biti plaćene isto kao i njihove kolege, i pored toga fudbal ostaje sport sa najvećim disbalansom u pogledu plata. Prema nedavnom izveštaju FIFPRO (Međunarodne federacije profesionalnih fudbalskih udruženja) od igračica koje su učestvovale na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu, samo 40% njih se smatraju profesionalnim fudbalerkama. Njih 35% je na amaterskom nivou, 16% se bavi fudbalom poluprofesionalno, dok 9% nije sigurno u svoj status.
Dres jednakosti, ali na svim nivoima
Jedan od sportova koji se može uzeti kao pozitivan primer, i kada je u pitanju popularnost i plaćenost ženske konkurencije, svakako jeste odbojka. Uz jednako interesovanje i žena i muškaraca za igru, rodno izbalansiranu bazu navijača i jednake novčane nagrade, odbojka se ističe kao timski sport sa najravnopravnijim polovima na globalnom nivou. Međunarodna odbojkaška federacija (FIVB) obezbeđuje iste novčane nagrade za muškarce i žene još od 2004. godine, a razlika je značajno smanjena i na klupskom nivou. U nekim od najvećih takmičenja u ovom sportu po jedan igrač i jedna igračica u svakoj ekipi nosi tzv. “Dres jednakosti” koji se razlikuje od ostalih dresova iz njihove reprezentacije. Ovakve akcije simbolizuju posvećenost odbojkaške zajednice i predstavljaju poziv na jednakost i inkluzivnost.
U sportovima kao što su plivanje ili atletika muški rekordi su viši od ženskih, to je činjenica. Međutim, dostignuća žena u sportu mogu biti takođe impresivna, pa čak i veća od onih kod muškaraca. Štaviše, postoje i sportovi kao što su gimnastika, sinhronizovano plivanje ili klizanje, gde žene rade neke stvari koje muškarci ne mogu.
Jedan od zaključaka koji se nameću jeste da medijska pokrivenost igra možda i ključnu ulogu u smanjivanju ovog disbalansa. Oko 95% sportskih prenosa na TV kanalima se fokusira na muške sportove. Veća vidljivost ženske igre ima potencijal da inspiriše buduće generacije da se bave nekim određenim sportom. Povećanje popularnosti mnogih ženskih sportova kao što su tenis, golf, plivanje, pa čak i borilačke veštine, pokazuju da čim ženski sportovi dobiju veću vidljivost postaju popularniji, a samim tim ostvaruju i više prihoda.
Tradicionalno su muškarci ti koji su se bavili sportom, a ujedno ga i prate sa više entuzijazma. To može objasniti zašto su muški sportovi popularniji i donose više prihoda. Ali, poslednjih decenija se i to menja. Žene sve više posećuju sportske događaje i prate ih u medijima. Sport odavno nije samo „muška stvar”, a samim tim je očekivano da se i rodni jaz u sportu sužava, a to se mora odraziti i u pogledu plata i zarada, kao što je to slučaj i na drugim društvenim poljima.
Nejednaka zastupljenost u strukturama upravljanja sportom i fizičke predispozicije u velikoj meri su doprinele rodno zasnovanoj finansijskoj podeli u sportu. Počeli su da se preduzimaju napori na institucionalnom nivou, koji igraju važnu ulogu u postavljanju temelja za donošenje dugoročnih pozitivnih promena. Međutim, taj proces bi trebalo da bude brži i ravnomerniji, kako bi se obezbedilo da sport postane pravičniji za sve, bez obzira na pol.
