Jednokratna pomoć danas, račun sutra: Da li građani dobijaju svoj novac ili budući dug?

Kada država građanima isplaćuje jednokratnu pomoć, povećava određena primanja ili uvodi druga davanja, novac ne dolazi iz nekog posebnog, od građana odvojenog izvora. Sva ta davanja, objašnjava profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i bivši guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić, dolaze iz budžeta Republike Srbije i povezanih institucija i izvora.

„Sva davanja države su iz Budžeta Republike Srbije, i povezanih institucija i izvora koji su u krajnjoj liniji vezani za budžet Republike Srbije. Dakle, to su sredstva poreskih obveznika, uplaćena sredstva u budžet po osnovu poreza i drugih davanja, ili buduće obaveze poreskih obveznika, ako je budžet u deficitu koji se onda pokriva novim zaduživanjem države“, kaže on.

Prema njegovim rečima, upravo je rast zaduženosti jedan od razloga zbog kojih na državne isplate treba gledati i iz perspektive njihovog dugoročnog troška.

„Podsetimo se, Srbija je 2012. bila zadužena 14,5 milijardi evra, a danas je zadužena 42 milijarde evra“, navodi Šoškić.

Postavlja se, zato, pitanje za šta se država zapravo zadužuje. Ako javni dug raste, dok se istovremeno smanjuju ulaganja u infrastrukturu, teško je takvo zaduživanje posmatrati kao finansiranje budućeg razvoja. Šoškić ocenjuje da Srbija ne koristi zaduživanje na način koji bi dugoročno povećavao njenu razvojnu sposobnost.

„Srbija se, naravno, ne zadužuje za razvoj kada se povećavaju izdaci za tekuću potrošnju. Ali se Srbija ne zadužuje za budući razvoj ni kada se finansiraju preskupi neproduktivni projekti, EXPO, stadioni i slično, niti kada se nabavlja preskupa vojna oprema iz inostranstva, na primer avioni Rafal i slično“, kaže on.

Isplate građanima deo političke strategije, posledice će doći naknadno

U tom kontekstu, jednokratne isplate građanima sagovornik ne vidi prvenstveno kao ekonomsku meru, već kao deo političke strategije čije će posledice, kako ocenjuje, doći naknadno.

„To je, naravno, predizborna politika čija cena je neizbežna i dolazi svakako na naplatu kroz budući veći javni dug i moguću višu inflaciju“, ocenjuje profesor.

Dugoročno pitanje, međutim, nije samo da li građanima treba dati novac, već na koji način javni novac može da proizvede trajniji rast životnog standarda. Jednokratna pomoć može da poveća raspoloživi prihod u kratkom roku, ali ulaganje u infrastrukturu, zdravstvo, obrazovanje i druge oblasti može imati dugotrajniji efekat.

Za sagovornika, ključ problema leži još dublje – u načinu na koji se javni novac troši i u mogućnosti da se postojeća sredstva oslobode za razvojne potrebe.

„Dugoročno je najkorisnije suzbiti korupciju i time dugoročno osloboditi sredstva za trajna dodatna davanja građanima, ali i za više izdvajanja za infrastrukturu, zdravstvo, obrazovanje…“, kaže Šoškić.

Pitanje je, međutim, koliko dugo država može da nastavi da se zadužuje i gde se nalazi granica nakon koje takva politika postaje rizična. Šoškić smatra da Srbija već sada nije u komfornoj poziciji.

„Srbija se već sada sa 42 milijarde duga nalazi u nezavidnom položaju. Ovo posebno jer su ekonomske reforme nezavršene, a ekonomske politike loše postavljene, zbog čega je naša privreda i dalje nekonkurentna i nije dovoljno izvozno orijentisana“, upozorava on.

Dodatni problem vidi u spoljnim ekonomskim odnosima, odnosno u činjenici da zemlja kontinuirano beleži deficit u tekućem delu bilansa plaćanja.

„To potvrđuje kontinuirano održavanje deficita u tekućem delu bilansa plaćanja, koji je prošle godine bio i znatno veći od stranih direktnih investicija, što predstavlja i dodatni problem jer ukazuje na potrebu dodatnog zaduživanja zemlje i nesposobnosti uspostavljanja ravnoteže u međunarodnim ekonomskim odnosima, što su sve zemlje centralne i istočne Evrope odavno postigle“, zaključuje profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Dejan Šoškić.

A.Đ.