Prema podacima koje je nedavno objavila Evropska komisija, realne cene nekretnina u EU su skočile u proseku za 24% u poslednjoj deceniji. Kirije u velikim gradovima su još više porasle, u proseku za 45%, dostižući vrhunac od 125%. Otprilike svaki šesti stanovnik EU živi u tesnom stanu sa brojnim ukućanima, što je znak duboke neravnoteže između ponude i potražnje za pristupačnim smeštajem. Broj osoba bez stalnog prebivališta takođe je u porastu.
Planovi drugog saziva Evropske komisije pod vođstvom Ursule fon der Lajen sadrže brojne ciljeve i strategije vezane za stambenu krizu. Postoje tri glavna instrumenta, od kojih je prvi Evropska strategija za borbu protiv siromaštva, usmerena na smanjenje apsolutnog siromaštva i rizika od socijalne isključenosti do 2030. godine. Strategija je postavila nekoliko konkretnih ciljeva vezanih za stanovanje.
Sledi plan za pristupačne stanove, koji se posebno fokusira na pravo na adekvatno stanovanje. Cilj plana je da definiše zajedničke kriterijume za pristupačnost i da uskladi poreske i investicione politike u stambenom sektoru. Najzad, Revidirani plan evropskog stuba socijalnih prava sadrži poglavlje posvećeno pravu na stanovanje i osobama bez stalnog prebivališta. EU bi, u najboljem slučaju, trebalo da reši problem beskućništva do 2030. godine, u skladu sa Lisabonskom deklaracijom iz 2021. godine o Evropskoj platformi za borbu protiv beskućništva.
Neefikasne politike
U oktobru 2025. godine, FEANTSA (Evropska federacija nevladinih organizacija koje rade sa osobama u situaciji beskućništva) i Fondation pour le logement des défavorisés (Fondacija za smeštaj ugroženih) objavile su izveštaj o stambenoj isključenosti u Evropi. Prema ovoj analizi, stambena kriza na našem kontinentu danas je ozbiljnija nego ikada.
Politike socijalnog stanovanja, koje bi trebalo da pomognu najmarginalizovanijim i ekonomski najugroženijim osobama, često obezbeđuju stanove za srednju klasu, finansirajući „prelazna“ rešenja koja ne mogu adekvatno odgovoriti na stvarnu stambenu krizu. Pravi socijalni stanovi, po pristupačnim cenama, praktično nestaju, a osobe koje nemaju na koga da se oslone bivaju ignorisane. Sistem uglavnom štiti one koji već imaju dom, a ostali ostaju nevidljivi.
FEANTSA i Fondacija za smeštaj ugroženih pozivaju Evropsku komisiju da na prvo mesto stavi potrebe najsiromašnijih porodica, da brani i podstiče socijalno stanovanje i da obezbedi trajna i adekvatna finansijska sredstva, uz uvođenje minimalnih standarda za stanarine i prava podstanara i promovisanje neprofitnih modela stanovanja i onih zasnovanih kolektivnom vlasništvu.
Desetine hiljada ljudi bez doma
Iako su stambeni problemi po mnogo čemu slični u celoj Evropi, oblici koje stambena kriza poprima znatno se razlikuju od zemlje do zemlje i od regije do regije.
Procenjuje se da Italiji, kako piše Silvija Marteli za dnevni list Il Sole 24 Ore, ima preko 120.000 beskućnika. Stambeni fond namenjen socijalnom stanovanju iznosi svega 4%, što je jedna od najnižih stopa u Evropi, a hiljade porodica su u opasnosti da budu izbačene na ulicu.
Situacija u Grčkoj je slična, prema rečima Lene Kiriakidi iz dnevnog lista Efsyn. U zemlji ima oko 44.000 osoba u situaciji beskućništva: u Atini stotine ljudi spava na ulicama, čak i u parkovima u blizini Trga Sintagma ispred Parlamenta, dok neki pronalaze sklonište u „Višenamenskom centru za beskućnike“, najvećem prihvatnom centru u grčkoj prestonici. Uslovi u objektu su užasni: kreveti puni insekata, loša higijena, ograničen broj osoblja i neodrživo opterećenje poslom. Grčka je jedna od pet zemalja EU bez nacionalnog registra beskućnika. Stambena kriza je i dalje na dnu političke agende, uprkos činjenici da 26% grčkog stanovništva živi u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti, a procenat je još viši među osobama sa invaliditetom i migrantima.
U Bukureštu zima rano stiže. Stanice metroa i podvožnjaci brzo postaju skloništa za one bez stalnog mesta boravka. Prema podacima Generalne direkcije za socijalnu zaštitu glavnog grada Rumunije, broj beskućnika se više nego udvostručio, tako da trenutno na ulicama Bukurešta živi preko dve hiljade ljudi. Mnogi su poznati kao boschetari, od rumunske reči boschet (grm), dakle „oni koji žive u grmlju“. Izraz koji ne opisuje toliko određeno stanje koliko etiketira celu jednu društvenu kategoriju. „Država je ta koja čini da postanemo boschetari“, izjavio je jedan čovek u intervjuu za HotNews.
Prema mišljenju Mariana Ursana, direktora organizacije Carusel i profesora na Univerzitetu u Bukureštu, trenutna stambena kriza u Rumuniji delimično je posledica situacije u zemlji tokom poslednjih decenija. „Mnogi ljudi koji su sada u situaciji beskućništva odrasli su u sirotištima tokom post-revolucionarnog perioda. Kada su kao osamnaestogodišnjaci izašli iz sirotišta nisu imali nikakav porodični oslonac niti mesto na koje bi se vratili“. Ursan smatra da Nacionalna strategija za socijalnu inkluziju 2022-2027 i Strategija stanovanja 2022-2050, koje promovišu model housing first, trenutno postoje samo na papiru. „Ljudi su prestali da konkurišu za stanove. Birokratija ih je porazila“, dodaje Ursan.
Problemi romske zajednice
Probleme vezane za stanovanje često prate etnička diskriminacija i otvoreni institucionalni rasizam, što vodi marginalizaciji čitavih zajednica. Prema studiji koju je sprovela Agencija EU za osnovna prava, razmatrajući situaciju u deset zemalja, 22% Roma živi u kućama bez unutrašnjih vodovodnih instalacija, a 82% deli vrlo mali stambeni prostor sa brojnim ukućanima.
U Rumuniji, veliki broj onih koji su u situaciji beskućništva pripada romskoj zajednici. Žrtve su diskriminacija i deložacija iza kojih stoje institucije. Hiljade porodica nisu upisane u službene registre jer žive u „ilegalnim“ smeštajima ili neformalnim skloništima. Lokalne samouprave odbijaju da registruju ove porodice i da im pruže socijalne usluge.
Situaciju najbolje ilustruje slučaj Pata Rat, na periferiji Kluža: stotine Roma, deložiranih 2010. godine, još uvek žive pored industrijske deponije, bez grejanja i pitke vode, u uslovima koje je Amnesty International opisao kao „nehumane“. Iako je Rumunija pristupila Strateškom okviru EU za Rome 2021-2030, mere stambene inkluzije usmerene na ovu kategoriju stanovništva još uvek su nedovoljne i fragmentirane.
Romska zajednica u Bugarskoj nalazi se u sličnoj situaciji. Romi često ostaju bez krova nad glavom zbog rušenja i deložacija, koje su posledica institucionalnih odluka povezanih sa državnim rasizmom. Amnesty International je osudio rušenja romskih naselja u Sofiji i Plovdivu, zbog kojih su čitave porodice ostale na ulici, bez ikakvog alternativnog rešenja. Prema lokalnim nevladinim organizacijama, veliki deo javnih sredstava izdvojenih za stambenu inkluziju zapravo završava u „izložbenim“ projektima koji ne doprinose suštinskom poboljšanju života zajednica.
U Srbiji su Romi takođe često žrtve deložacije. Institicije uglavnom ne nude alternativna rešenja, ostavljajući hiljade građana na ulicama svake godine. Deložirane porodice završavaju u improvizovanim barakama, daleko od osnovnih službi i škola.
Stambeno siromaštvo nije samo ekonomsko pitanje. Razvija se prateći društvene i kulturne linije razdora koje povlače nemarne institucije. Kao što FEANTSA ističe u svom najnovijem izveštaju, u Evropi „osobe u situaciji beskućništva nisu samo oni koji spavaju na ulicama, već i oni koji žive bez sigurnosti, bez prava, bez glasa“. Dok god grmlje Bukurešta, siromašna naselja Sofije i predgrađa Beograda nastave sakrivati zaboravljene živote, Evropa će ostati podeljena nevidljivom granicom: između onih koji imaju krov nad glavom i onih koji imaju samo nebo.
Prevod s engleskog: Ivana Draganić
Ovaj članak je nastao u sklopu projekta PULSE, evropske inicijative u koordinaciji OBCT, koja promoviše transnacionalnu novinarsku saradnju. U izradi teksta su učestvovale Lena Kiriakidi (Efsyn, Grčka), Stefanija George (HotNews, Rumunija) i Silvija Marteli (Il Sole 24 Ore, Italija).
