Kada posledice postanu neizbežne, višeslojni problemi svode se na samo jedno pitanje – odakle dobiti pomoć u saniranju štete. Nude li rešenje privatne osiguravajuće kuće, ili je nova klimatska svakodnevica, ipak, izazov koji treba da rešava država?
Ono što je danas problem za poljoprivrednike, a potom i za osiguranje i nadležne institucije, u ne tako dalekoj budućnosti može postati problem svih građana: da li ćemo imati dovoljno hrane?
Kolaps juna: najkišniji mesec – prošle godine bez padavina
Iako mnogima deluje neobično, jun je jedan od najvažnijih meseci u poljoprivredi, ne zbog sunca, već – zbog kiše. Tada usevi „vuku” najviše i treba im dovoljno vlage da bi kukuruz, suncokret i soja mogli da formiraju rod.
Višemesečni trud, uložena energija i novac vise o niti, dok se svi uzdaju u junski prosek od oko 90 litara kiše po kvadratnom metru.
Milan Bogunović, poljoprivrednik iz Banatskog Karađorđeva koji pretežno uzgaja kukuruz, i prošle godine je očekivao i nadao se junu sa obilnim padavinama. Umesto toga, zemlja na njegovim usevima ostala je potpuno suva.
„Isekao sam kukuruz u koji sam uložio hiljadu evra po hektaru i nisam imao ni dinara iz njega. Ogroman novac ulažemo u te useve i znamo da može da bude ništa”, kaže Milan.
„Desio potpuni kolaps juna. Na uočljivijem broju stanica prošlog juna je bilo bez padavina ili skoro bez padavina”, kaže Vladimir Đurđević, klimatolog i profesor na Fizičkom fakultetu.
I zaista, podaci RHMZ pokazuju da u Valjevu, Kragujevcu, Negotinu, Požegi, Kraljevu, Kuršumliji, Ćupriji i Leskovcu ovog juna nije pao ni milimetar kiše. Istovremeno, na gotovo svim mernim stanicama u zemlji zabeležen je najsušniji jun u istoriji merenja – koja u Srbiji traje skoro 100 godina.
Nisu samo usevi stradali u suši. Promena se dobro vidi i na Begeju, reci koja protiče u blizini mesta odakle je Milan Bogunović. Ili je barem proticala – do prošlog leta.
„Stari Begej je skoro prvi put presušio otkako ja znam, ali i moji roditelji stari 70 godina. Močvarno stanište koje je bilo pored njega suvo je već godinama. Topole i vrbe su sve izgorele, pregorele”, priča nam Milan.
Kako se pred poljoprivrednike polaže zadatak prilagođavanja tradicionalnih načina obrade zemlje i pronalaska rešenja za naizgled nerešivo, odgovore pronalaze na različitim mestima. Jedna od prvih stanica, u okolnostima gde šteta deluje neizbežno, jeste osiguranje.
Osiguranje od štete sa visokim rizikom: može, ali teško
Svega polovina osiguravajućih kompanija koje posluju na teritoriji Srbije u svojoj ponudi ima i poljoprivredno osiguranje.
Usevi i plodovi mogu se osigurati od osnovnih rizika poput grada, požara i udara groma. Pored toga, poljoprivrednici mogu ugovoriti i dodatne vrste zaštite koje pokrivaju oluju, poplave, jesenji i zimski mraz, gubitak prinosa ili kvaliteta pojedinih kultura, sušu, ali i neke posebne rizike, u zavisnosti od ponude osiguravajuće kuće.
Međutim, poljoprivrednici se na dopunske rizike često mogu osigurati jedino ako se pre toga već osiguraju od osnovnog rizika, a čak ni tada ono nije dostupno svima.
Prema analizi Ekološkog centra Stanište, „dopunsko osiguranje se zbog visokog rizika kod nekih osiguravajućih društava ne može dobiti bez odobrenja višepozicioniranih zaposlenih, a i tada dosta teško i za retko koji rizik”. Iz ove organizacije tvrde da to dovodi do toga da se „usevi i zasadi osiguravaju samo od šteta sa malim rizikom – odnosno, veoma retko se mogu osigurati od šteta koje se češće javljaju i važnije su za proizvodnju”.
Prema javno dostupnim informacijama na sajtovima osiguravajućih društava, poljoprivrednici se od suše mogu osigurati samo u tri kompanije, što je manje od polovine kompanija koje nude poljoprivredno osiguranje.
U predugovoru jedne od kompanija koja nudi različite vrste osiguranja useva i plodova, suša se eksplicitno navodi kao „opasnost” koja nije pokrivena osiguranjem. Sa druge strane, jedna od kompanija nudi osiguranje od posledica suše, ali samo za pravna, a ne i fizička lica.
Ovi uvidi su u skladu sa ocenom Ekološkog centra Stanište da „zbog velikog rizika i učestalosti osiguravajuća društva nerado nude osiguranje od suše”. Taj rizik je najčešći rizik u Srbiji i uzrokuje više od 70 odsto ukupne štete u biljnoj proizvodnji, navodi se u njihovom istraživanju.
U uslovima pogoršavajućih klimatskih okolnosti, deluje da tržište osiguranja u Srbiji ne pruža ni izbliza dovoljan oslonac poljoprivrednicima. A kako stoje stvari sa aktivnom ekonomskom podrškom države?
Suša kojoj fali pečat
U preseku iskustva poljoprivrednika na terenu i nauke, nema prostora za dilemu – sušna sezona se desila. Ipak, da bi se budžetska sredstva „otključala” i iskoristila za ublažavanje materijalne štete nastale usled suše, potrebno je da to formalno potvrdi i država, odnosno, da proglasi sušu kao elementarnu nepogodu.
Međutim, kako pokazuje naše istraživanje, u praksi se to ne događa: zakoni nisu jasni a institucionalni okvir je komplikovan, pa nadležne institucije, od RHMZ–a i opština do Ministarstva poljoprivrede i Vlade, prebacuju odgovornost jedne na druge. Problem za običnog čoveka je što niko od njih nema obavezu da povuče prvi potez.
Profesor Đurđević kaže da u Srbiji jesu definisani kriterijumi za izdavanje upozorenja za elementarne nepogode koje RHMZ može da proglasi, ali da ne postoji nijedna uredba, podzakonski akt ili zakon koji prepoznaje šta se radi kada se upozorenje u slučaju suše izda.
„Ne znam da je država ikada proglasila sušu kao elementarnu nepogodu ili stanje vanredne situacije, i da su onda na neki način ‘otključani’ neki mehanizmi za nadoknadu štete ili ublažavanje posledica”, pojašnjava klimatolog Đurđević.
Poljoprivrednici koji iz godine u godinu govore o ogromnim gubicima koje imaju zbog suše i nadaju se reakciji države, imaju slično mišljenje.
„Mora neko da proglasi sušu da biste dobili nadoknadu. A, kad država sto godina nije proglasila sušu, onda je to vrzino kolo. Osiguranje čeka Ministarstvo, Ministarstvo čeka Hidrometeorološki zavod. Najgore je to što tu nema tačnog mehanizma. Država nema nešto spremno kao neke druge zemlje, gde jednostavno kad dođe do ovakve situacije oni imaju neki budžet”, objašnjava Goran Filipović, poljoprivrednik iz Kisača.
Goran možda nije dobio budžetsku podršku, ali jeste dobio savet – da intenzivira navodnjavanje useva.
„Iz Ministarstva su nam rekli da prilagodimo zalivanje, ali to nije tako jednostavan proces. Mi imamo problem u Vojvodini, i u Srbiji generalno, jer imamo rasparčane male parcele. Dakle, moraš za svaku parcelu da bušiš bunare koji koštaju po dve, tri hiljade evra. I koliko imaš njiva, toliko ti treba bunara. Drugo, kod nas u Kisaču ima nešto malo povrtara koji zalivaju. Oni su u sred avgusta ostali bez vode. Što znači, ni podzemne vode više nema”, kaže Goran.
Klimatolog Vladimir Đurđević objašnjava još jednu stranu problema kada je u pitanju navodnjavanje:
„Srbija ima mnogo manje razvijen sistem navodnjavanja nego što bi mogla da ima. Ali, i da je razvijenije, navodnjavanje ne može da reši ovaj problem. Prosto nije održivo, i nemoguće je osmisliti da 50 odsto vode dobijaš iz navodnjavanja. Treba ti struja, trebaju ti pumpe koje će da vuku vodu iz kanala. Ta voda mora da se plaća, pa svi poljoprivrednici moraju da imaju ugovore (sa vodovodom) i da se meri potrošnja vode”, kaže klimatolog.
I dok s jedne strane poljoprivrednici moraju da pronađu rešenje u borbi sa sušom koja ostvaruje svoju razornu moć kroz duži vremenski period, sve češće se susreću sa drugom stranom novčića klimatskih nepogoda, kojoj za štetu treba znatno manje. Na mesto suše, tada dolazi – grad.
Tri g(r)adne godine
„Zamislite, dođe led i za pet minuta vam odnese sve”, kaže nam poljoprivrednik Goran Filipović.
Goran osigurava svoj posed od grada još od 2008. godine. Do 2020. nije imao nijednu ozbiljniju štetu, jer, kako kaže – „nije bilo ni grada ni oluje”.
To decenijsko pravilo, za njega, ali i druge poljoprivrednike u tom okrugu, potpuno se preokrenulo. U naredne tri godine kisački atar je pretrpeo velike štete od grada.
Međutim, u kojoj meri su ova zapažanja direktno povezana sa klimatskim promenama? Klimatolog Vladimir Đurđević kaže da delom mogu biti posledica slučajne „raspodele karata” – perioda kada jedno područje izbegne oluje, pa ih zatim „nadoknadi”.
„Na nivou Evropske unije, podaci pokazuju da se učestalost grada nije značajno povećala, ali da su zrna grada postala veća. Dakle, kada dođe jak grad, zrna su u proseku veća nego što su nekad bila, što je u skladu s promenom klime” objašnjava on.
Kako ističe, u Srbiji još nema dovoljno detaljnih analiza koje bi to potvrdile, ali evropski trend pokazuje jasan pravac.
Pouzdane i blagovremene reakcije domaćih institucija nema, a nastala šteta ostaje jedina realnost za poljoprivrednike.
Ipak, osiguranje je, kako objašnjava Goran, isplatilo štetu nastalu na njegovoj njivi.
„Tih godina ne mogu da kažem da sam zaradio, ali mogao sam da preživim. Ipak sam nešto dobio od osiguravajućih kuća. Što se tiče samog osiguranja i polise, kao što sam i rekao, tri godine uzastopno nas je tukao grad, 2023. mi je uništio oko 70 odsto soja, i posle toga svake godine polisa je poskupljivala. A, razlog je bio taj što smo ušli u tu neku rizičnu oblast”, kaže on.
Poskupljenje do tačke neisplativosti
Iako je za Gorana osiguranje predstavljalo dobro rešenje u borbi sa gradom, mnogi poljoprivrednici se ne odlučuju na ovaj potez. Kako su u razgovoru istakli sagovornici, razlozi variraju od problema poskupljenja ove usluge i cene mnogih neophodnih materijala u poljoprivredi poput đubriva i semena, do nepoverenja u isplativost plaćanja osiguranja.
Ovi problemi oblikovali su se u začarani krug iz kojih poljoprivrednici teško izlaze.
„Nekim ljudima je to puno, jer to je opet neki dodatni trošak na proizvodnju, a s obzirom da nam je proizvodnja kompletno poskupela, neko rizikuje i jednostavno ne opredeljuju se za osiguranje. Kod mene u udruženju smo pričali baš na tu temu, i bilo je otprilike pola – pola poljoprivrednika, za i protiv”, kaže Goran.
Prema podacima NBS, broj ugovora o osiguranju useva od 2019. do 2023. praktično je stagnirao, ali je ukupna premija u istom periodu porasla za čak 65 odsto. Trend je 2024. godine postao još nepovoljniji: ukupne premije jesu smanjene za oko 5 odsto, ali je broj sklopljenih ugovora pao čak 22 odsto. Drugim rečima, osiguranje napušta veliki broj proizvođača, dok oni koji ostaju – plaćaju sve više.
„Premija raste sa povećanjem učestalosti tih, kako da kažem, nemilih događaja, na koji god događaj da se osiguravate. I mislim da će nastaviti da raste do trenutka kada bude neisplativa” zabrinut je poljoprivrednik Milan Bogunović.
„Za par decenija možda nećemo imati hrane”
Pomoć u borbi sa klimom, posle privatnih osiguranja i razgovora sa nadležnim ministarstvom, poljoprivrednici su potražili i na ulicama. Na dvodnevnom protestu koji je u oktobru održan u Novom Sadu, ponovili su zahteve upućene Ministarstvu. Među njima, nalazi se i isplata jednokratne podrške u visini od 300 evra po hektaru za sve prolećne kulture i voće zbog posledica suše i mraza.
„2025. godinu mi smatramo sušnom godinom, i prošla je bila sušna, ali 2025. je još sušnija. To pokazuju i ovi naši usevi koje skidamo na njivama. Umanjeni su prinosi od 30 do 70 odsto, a u nekim regionima i oblastima je čak i 100 odsto štete, gde ljudi jednostavno nisu ništa ubrali, jednostavno roda nije bilo”, kaže Goran Filipović.
Poljoprivrednici i njihova udruženja tražili su novčanu pomoć da bi mogli da prežive zimu.
„To bi značilo da ljudi mogu da zaseju i jesenje kulture, da se poseje žita, jer su sada bez para. Ali Ministarstvo to jednostavno ignoriše”, dodaje Goran.
Deluje da, i pored tržišnih sistema osiguranja i postojanja nadležnih institucija, poljoprivrednici u saniranju štete pred klimom – ostaju sami.
„Država bi mogla da napravi stratešku procenu u kojim delovima zemlje bi bilo najbolje uzgajati koje poljoprivredne kulture u zavisnosti od klimatskih uslova, i da bi onda na osnovu takve mape mogli da se daju različiti podsticaji poljoprivrednicima – u skladu sa tim u kojoj meri prate državnu strategiju”, smatra profesor Đurđević.
Đurđević tvrdi da, ako ne preduzmemo ništa, i pod uslovom da ne dođe u preokreta u globalnoj politici smanjenja emisija C02, u narednih 20-30 godina možemo izgubiti svo prirodno bogatstvo koje imamo.
„Nismo još blizu toga, neće se desiti za dve ili pet godina, ali za par decenija možemo da uđemo u scenario u kome više nismo sposobni da napravimo dovoljno hrane ni za nas same” upozorava klimatolog.
Uputili smo pitanja na adrese sedam osiguravajućih kuća koje rade na teritoriji Srbije i koja u svojoj ponudi imaju usluge osiguranja poljoprivrede. Pitanja su bila vezana za cene premije osiguranja u poljoprivredi proteklih godina, osiguranje od suše i uticaj proglašavanja suše kao elementarne nepogode na isplaćivanje štete. Pored toga, pitali smo i kako će sve veća učestalost klimatskih nepogoda uticati na budućnost ponude polisa u ovoj vrsti osiguranja.
Do danas, nijedna osiguravajuća kompanija nije nam odgovorila.
Priča je nastala u okviru Hell of a Story – Škole klimatskog novinarstva.
