Nacrt zakona o izmenama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i Nacrt zakona o porezu na dohodak građana trenutno se nalaze na javnoj raspravi, a njihove izmene predviđanju ukidanje više članova koji se odnose na poreske olakšice za poslodavce za zapošljavanje osoba sa invaliditetom i radnika sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje.
Sa dr Kosanom Beker, pravnicom iz organizacije FemPlatz razgovaramo o posledicama ukidanja ovih mera i o tome kako pristupiti izgradnji društva u kojem takve mere neće biti uopšte potrebne.
„Mene kao pravnicu kod ovih izmena zanima pitanje – zašto? Naša država i donosioci odluka ponašaju se tako da nam ne daju gotovo nikakva obrazloženja. Ovakve izmene bih možda čak mogla i da razumem kada bi nam dali jasno obrazloženje“, kaže Beker.
U tom kontekstu, Beker kaže da je svako umanjivanje prava koja su osobe iz osetljivih društvenih grupa imale – a to se odnosi i na osobe sa invaliditetom i na dugoročno nezaposlene na evidenciji – korak unazad i da protiv toga treba da se borimo.
„Kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, ova mera koja je postojala bila je vrlo dobra. Uprkos svemu što se u državi radi poslednjih dvadeset godina, ako ne i više, po pitanju prava osoba sa invaliditetom, ovo je jedna dobra stvar zato što se osobe sa invaliditetom kod nas još uvek ne posmatraju kao punopravni članovi i članice društva i zajednice, već često kao neko kome su potrebna socijalna davanja“, smatra naša sagovornica.
Društvena inkluzija, kaže ona, još nije zaživela u adekvatnoj meri, pa je svaka mera koja doprinosi poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom dobrodošla.
„Međutim, želim da naglasim da ni postojeće mere nisu dovoljne. Problem je što nedostaje mnogo drugih mera koje bi osobama sa invaliditetom omogućile lakšu inkluziju u društvo“, navodi Beker. Na pitanje kakve bi to mere bile, pravnica ističe da za početak treba sprovesti ozbiljno istraživanje i razgovarati sa ženama i muškarcima sa invaliditetom koji su u radnom dobu i utvrditi koje su njihove glavne prepreke za zapošljavanje.
Najvažnije je da pitamo osobe sa invaliditetom šta je njima potrebno
„Jedna od prepreka za koju sigurno znam da postoji jeste niži nivo obrazovanja osoba sa invaliditetom u odnosu na opštu populaciju. Kada imate niži nivo obrazovanja u društvu u kojem ni tržište rada nije tako sjajno, onda ni vaša situacija nije sjajna. Sa druge strane, imamo mere iz Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, gde poslodavci imaju obaveze da zaposle osobe sa invaliditetom”, navodi Beker.
Dodaje – najvažnije je pitati same osobe sa invaliditetom koje žele da rade, a ne rade – šta je za njih mera i šta je ono što bi njima omogućilo da rade i da i na taj način budu deo zajednice.
Postoji i jedan veoma konkretan problem, navodi sagovornica Mašine. U Srbiji, osobe sa invaliditetom mogu da ostvaruju pravo na porodičnu penziju. Međutim, kada ostvaruju to pravo, ne mogu da rade.
„To je jedan pravni nonsens. Porodična penzija je jedna stvar, a zaposlenje druga. Te penzije su uglavnom veoma male. Umesto da zadržite to i da imate mogućnost da radite, makar pola radnog vremena, ako ne celo, na taj način vi doprinosite kao bilo ko, plaćate poreze i imate neki novac koji nije veliki, ali sa penzijom zajedno na primer omogućavaju jedan pristojan, dostojanstven život“, smatra Beker.
Zato, dodaje, treba uklanjati te prepreke i ne umanjivati prava koja već postoje.
Kako da zapošljavanje osoba sa invaliditetom ne bude izuzetak
„Mi i dalje imamo sistem kvota, što samo po sebi pokazuje da zapošljavanje osoba sa invaliditetom još nije postalo uobičajena praksa kod većine poslodavaca. Ukoliko oni koji moraju da zapošljavaju osobe sa invaliditetom ili hoće da zaposle osobe sa invaliditetom da obogate svoj krug zaposlenih, mislim da će ovakva inicijativa odvratiti neke od poslodavaca“, smatra pravnica.
Upitali smo Beker kako se gradi društvo u kojem zapošljavanje osoba sa invaliditetom nije izuzetak.
„Za početak, trebalo bi da obezbedimo doslednu primenu Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koju smo ratifikovali i često se hvalimo kako smo to među prvima uradili. Dovoljno je da pogledamo oko sebe. Koliko su nam pristupačni javni prostori? Koliko je pristupačan prevoz? Koliko osoba sa invaliditetom svakodnevno srećemo i sa koliko njih komuniciramo?“, navodi sagovornica Mašine.
Beker kaže da smo mi društvo koje još uvek sporo prihvata ljudsku različitost.
„Živeli smo u državi u kojoj su osobe sa invaliditetom su decenijama bile gurane u paralelne sisteme, kao i u nekim drugim državama. Mi još uvek imamo specijalno obrazovanje. Kad imate specijalnu grupu u vrtiću, kad imate specijalnu školu, dakle, kakav specijalni život ćete vi voditi?“, pita se Beker.
Sagovornica Mašine ističe da dokle god ne krenemo od toga da je najnormalnija stvar da sva deca budu zajedno u obrazovnom sistemu – bez obzira na invaliditet, poreklo ili bilo koju drugu karakteristiku nema jednake socijalizacije, zatim obrazovanja i na kraju punog kapaciteta koji svaka osoba može da ostvari.
„Vi ćete imati, i među populacijom osoba s invaliditetom kao i u bilo kojoj drugoj populaciji, ljude koji će biti školovani za ovo i za ono, koji će imati veštine za različite poslove, nekvalifikovane, visoko kvalifikovane, istraživačke, naučne i tako dalje, i to neće biti nikakva specijalna stvar. Ali mi ovde još uvek imamo tu nekakvu ideju koja nikako da se odstrani iz društva – a to je da sa osoba s invaliditetom sve nešto specijalno radi i mislim da kada imate nešto specijalno, onda to iskače iz ovih uobičajenih tokova“, navodi Beker.
Prema njenim rečima, „kada se inkluzija uspostavi u obrazovanju, ona se prirodno prenosi i na tržište rada“.
Na Mašini pročitajte razgovor sa filozofkinjom i aktivistkinjom sa invaliditetom, Janom Krstić i Nevenom Tarlanović, osnovačicom inicijative Sposobne politike, o tome zašto bi predložene izmene mogle da smanje stopu zaposlenosti osoba sa invaliditetom, koja je, kako kažu, već „katastrofalna”.
A.G.A.
