Policijski sindikat je podneo krivičnu prijavu protiv Branislava Trifunovića zbog paranja srpske zastave u predstavi koji tematizuje položaj radnika. Zvuči apsurdno? Uzgred, Trifunović ne izvodi dotičnu scenu.
Jedno od opštih mesta drugosrbijanske mitologije devedesetih je da su tragedija devedesetih i raspad Jugoslavije najavljeni skandalom na predstavi „Sveti Sava“ („mitologije“, jer su se politički procesi koji su krvavi raspad najavljivali, na periferiji odvijali dosta ranije) 1991. godine. Ali tragedija i farsa, poznato je, idu jedna za drugom pa možda i ne čudi da će se jedna od bizarnijih epizoda ionako bizarnog političkog života tranzicione Srbije – takoreći onaj drugi, farsični čin – ponovo odviti u pozorištu. Reč je o predstavi „Pad“ i jednoj sceni koja je uspela da raspomami tabloidne medije i ostale patriotske zverove uprkos činjenici da ni ne postoji: sceni cepanja srpske zastave.
Nije stvar u tome da čitaoci ne znaju o čemu se radi već pre u tome da je i dalje neverovatno da se zaista i zbilo pa podsetimo – makar, na kraju krajeva, i iz čiste zabave. U predstavi „Pad“ režisera Kokana Mladenovića postoji scena paranja srpske zastave (ne bi li se od nje napravila haljina) a jedan je policijski sindikat zbog toga podneo krivičnu prijavu protiv glumca Branislava Trifunovića. A zarad konteksta, dodajmo ukratko i o kakvom se pozorišnom delu radi: u pitanju je – uz, pomenimo par retkih primera, „Narodnu dramu“, „Nemam da platim, neću da platim“ i „Triptih o radnicima“ – jedna od retkih predstava koja se bavi poražavajućom socijalnom realnošću tranzicione Srbije.
Predstava se bavi sudbinom beogradskog pijaniste koji je zbog loše ekonomske situacije prinuđen da radi na građevini (i vrlo je jasno: na gradilištu Beograda na vodi). Tu i gine nakon pada sa velike visine pa njegova ćerka ostaje prinuđena da zarađuje za život i za gažu na nekom od beogradskih splavova haljinu pravi od zastave Srbije. Dakle relativno jednostavno i efektno: nacija, to je jedan banalni simbol društvene bede i banalnosti: zastava, to je zapravo jedna obična krpetina koja je dugotrajnom socijalnom tragedijom ispražnjena od značenja; a „pad“, to je pad društva, beskrajna uvreda i poniženje, dnevnik uvreda ‘93 prilagođen 2019. godini.
Činjenica je, međutim, da kroz predstavu provejava izvesno drugosrbijašenje i krugdvojkašenje (pijanista koji je, kuku-lele, prinuđen da tegli cement – kao da je poniženje podnošljivije a tragedija manja ako tegleći cement na Beogradu na vodi pogine neko sa dna socijalne kace).
Utoliko je „Pad“ ipak malko više prilagođen 1993-oj nego 2019-oj jer u izvesnom smislu Mladenović ostaje pomalo nedorečen, kao da se u sam naziv predstave utakla i veoma nezgodna konotacija: čitamo li ga u kontekstu dominantnog antiautoritarnog i liberalnog socijalno-političkog miljea kojem se Mladenović obraća – najveći je problem zapravo pad beogradske više klase. A kad smo već kod srednje klase – onda dodajmo da je možda u pitanju i jedna pogrešna dijagnoza: sumnjamo, naime, da se ta viša klasa zapravo jako dobro snašla u poražavajućoj sadašnjosti te da ona predstavlja strateški najvažnijeg (i samo ponekad nesvesnog) saveznika SNS-a.
Ali svejedno – poruka je efektna i jasna: ponižavajuće glupavi tehnooptimizam vladajuće klase, njena beskrupulozna političko ekonomska praksa u funkciji vlasnika kapitala, autoritarne tendencije u funkciji održavanja političke stabilnosti te na kraju i banalna estetika jesu oznake jednog dubljeg društvenog i kolektivnog pada.
I zgleda da je baš zbog toga „Pad“ primljen uz izvesnu anomiju – politička elita je nešto teže izlazila na kraj sa dosta preciznom i veoma aktuelnom dijagnozom koja je konačno – što se tiče Mladenovića – u usta uzela klasu, makar i pomalo kilavo, nespretno i uz izvesnu dozu straha od novog koncepta.
O leukocitima
A patriotizam je van svake sumnje bio i ostao prvo i poslednje utočište nitkova (iz policijskog sindikata) ali, po svemu sudeći najveći nitkovi koji se u njemu skrivaju su oni privatizacioni. Jer se je, u nedostatku adekvatnog odgovora, igralo na kartu nacije i jednog već uobičajenog rituala optužbe za manjak patriotizma.
I pored toga što je predstava svoju premijeru imala još pre nekoliko meseci (a sada, uprkos viralnosti teme, baš i nema neku prođu po pozorištima u Srbiji), ali i pored toga što „Pad“ od same premijere izaziva nemušte ali žestoke odgovore – patriotska se javnost (doduše, tek nakon što je dirigovana krajnje poslušnim (privatnim, da podsetimo) medijima) raspomamila ni na šta drugo, nego na navodno nepatriotsku scenu „cepanja srpske zastave“. Tako nije sporno kada na gradilištima radnici ginu kao muve – pa isti sindikat nije presavio tabak; ali sporno je paranje srpske zastave, problem je nedostatak patriotizma.
Ali od pozorišne postavke do pretpostavke (krivice) relativno je kratak put u društvima u kojima je granica između realnosti i komedije apsurda veoma tanka, pa je policijski sindikat1 podneo krivičnu prijavu protiv glumca Branislava Trifunovića. A te scene – da stvar bude i još bizarnija – ni nema, lik koji para zastavu nije lik kojeg igra Trifunović, pa je jednostavno očigledno da oni koji su podneli prijavu nemaju pojma o čemu se zapravo radi, predstavu im nije palo na pamet da odgledaju pa onda malko razmisle pre nego ispadnu balvani. Što je i očekivano – jer oni su samo odgovarali na patriotski zov koji su im uputili mediji istančanog patriotskog nepca.
Naravno, pitanje je da li će išta biti od krivične prijave jer zakon još uvek, članom 173 krivičnog zakonika, normira da stvari učinjene kao delovi umetničkih dela (kada glumite na primer) nisu kažnjive – ali nemojmo u isto vreme i biti sigurni da neće biti ništa: zaumnost putuje čudnim putevima a politička moć još čudnijim. Jer nema nikakve sumnje da je pritisak na Trifunovića uslovljen njegovim, ma koliko skromnim, političkim angažmanom te da je prava meta Kokan Mladenović, već duže vremena trn u oku raznih valenci patriotizovanog javnog mnjenja.
Jer Mladenović se pozicionirao kao spretni nišandžija ideoloških slepih tačaka – doduše, do sada samo iz rakursa liberalne ideologije. Ali to u isto vreme znači i da je u pitanju i vešti marketinški menadžer sa izvežbanim prstom na pulsu javnog mnjenja koji je nakon raznoraznog političkog dumanja – koje se listom pokazivalo kao uistinu politički nezgodno – ocenio i procenio sledeću aktuelnu temu i politički još nezgodniji teren.
Stoga dajmo dijagnozu: socijalne teme, hteli to ili ne da priznamo, polako ali sigurno postaju fokus, pa čak i onih autora od kojih se to malo manje očekuje. Naravno, desilo se ono što su neki predviđali (mada nisu smeli to javno izreći – od sebe ili drugih, nije najjasnije) još 2012: Aleksandar Vučić donosi otvoreni, ogoljeni kapitalizam sa njegovom praksom, estetikom, ideologijom i izgledom a u tom slučaju i artikulacije otpora postaju lakše i jasnije.
A upotrebna vrednost „patriotizma“ je sada i sasvim osvetljena: kada neko, slučajno ili ne, nagazi na klasu sačekaće ga krivična prijava za nedostatak patriotizma, a kada radnici ginu po gradilištima i kada na njih padaju zidovi – funkciju zavese koja osetljive oči čuva od neprijatnih prizora zgnječenih i izlomljenih tela – preuzima zastava. No pravo je pitanje ima li dovoljno velike i prostrane zastave da prekrije sve te zločine. Ali ono što jeste sigurno je da mehanizmi političke regulacije najbolje funkcionišu tek onda kada ulogu leukocita kapitalističkog hijerarhijskog ustrojstva preuzmu niži ešaloni čija je pamet obrnuto proporcionalna onoj patriotskoj „inteligenciji“. Kartografija kulta zastave i nacije je tako dorađena do samog kraja: spolja patriotizam iznutra kapitalizam.
