Nastupajući uglavnom jedinstveno na lokalnim izborima u Mađarskoj, opozicija je uspela da se vrati na političku mapu susedne države. Znači li to da su ujedno pronašli način kako da obore s vlasti Orbanovu vladajuću koaliciju?
Opozicija u Mađarskoj je prvi put od 2010. uspela da zada udarac Orbanovoj vladajućoj koaliciji.1Mediji širom sveta prenose vest o ubedljivoj pobedi opozicije u Budimpešti. Novoizabrani gradonačelnik, Gergelj Karačonj, moći će da upravlja prestonicom uz komotnu većinu u gradskoj skupštini.
Osim pobede u Budimpešti, u deset od dvadeset i tri grada s županijskim ovlašćenjima izabrani su gradonačelnici iz redova opozicije. Međutim, za razliku od Budimpešte, u mnogim mestima se neće podudarati politička afilijacija gradonačelnika i većinske snage u gradskoj skupštini, što će nepovoljno uticati na mogućnosti opozicionih aktera.
Orbanova stranka Fides (Fidesz) je zadržala nadmoć u manjim gradovima, mada se i među njima našlo po koje mesto gde je došlo do promene odnosa snaga. Vladajuća koalicija je, pritom, potpunu pobedu odnela na nivou županijskih samouprava.
Premijer Viktor Orban ne negira rezultate koje je ostvarila opozicija. U izbornoj noći prokomentarisao je da je dosada bio običaj da gradonačelnik glavnog grada bude iz vladajuće stranke, ali da oni razumeju da su građani doneli drugačiju odluku i da su otvoreni za saradnju.
Apropo optimizma
„Mađarski narod nije Orbanov narod“ i slični optimistično intonirani usklici mogu se čitati u mađarskoj štampi. Da ne bude zabune, reč je o onom manjem delu mađarske štampe koja uspeva da posluje izvan mreže vlasništva i moći Orbanove vladajuće koalicije.
Imajući u vidu da se poslednjh devet godina koalicija Fides-KDNP (Kereszténydemokrata néppárt – Hrišćanska demokratska narodna partija) nije libila da iskoristi mogućnosti koje pruža dvotrećinska većina u parlamentu, možemo reći da ima razloga za optimizam. Vladajuća koalicija je prekrajala ustav i zakone, uključujući i izborni zakon, prema vlastitim potrebama. U političkom sistemu pravljenom po liku Fidesa, pobede u ključnim gradovima imaju posebnu težinu.
Međutim, odmah treba reći da je ta težina uslovna. Ne samo da je upitno kakvu će politiku opozicija voditi u mestima u kojima je pobedila, već i to šta će uopšte moći da uradi na lokalnom nivou. Jer, Fides je, kao da se spremao za ovakav politički preokret, smanjio autonomiju i ingerencije lokalnih samouprava.
Uoči lokalnih izbora pisalo se i o tome da će vladajuća koalicija smanjiti delokrug gradonačelnika, bude li ostvarivala loše rezultate na lokalnim izborima. Predviđa se da bi, poput već sprovedenog izuzimanja škola iz ingerencije lokalnih vlasti, i nadležnost nad drugim institucijama i javnim preduzećima takođe mogla da se prenese na državni nivo. Zvaničnici vlade su demantovali da postoje takvi i slični planovi.
Izlaznost na izbore takođe ostavlja prostora za manje optimistična nagađanja po pitanju dometa opozicije. Iako su autori optimistički intoniranih članaka naglasili da je izlaznost natprosečno visoka (!), ona i dalje ostaje ispod 50%. Dakle, na birališta je izašlo manje od polovine registrovanih glasača.
U čemu je uspela opozicija?
Opozicija se pripremala za izbore u znaku zajedništva i saradnje. Jednistven nastup na izborima je među opozicionarima već duže vreme zastupljena ideja, koja je dospela u središte opozicione politike krajem prošle i početkom ove godine – tokom masovnih protesta protiv takozvanog „Zakona o robovlasništvu“.
Taj zakon je dramatično povećao prekovremene radne sate koje poslodavac može da zahteva od radnika, i uz to, omogućio trogodišnji rok poslodavcu za isplatu prekovremenog rada. Cilj je bio da se servisira nedostatak (jefitne) radne snage, koji je stvarao glavobolju transnacionalnim kompanijama u Mađarskoj. Sindikati, studenti, udruženja i na hiljade ljudi su istrajno protestovali protiv tog anti-radničkog zakona, a opozicioni akteri su stali iza ekonomski i socijalno važnog zahteva da se onemogući njegovo sprovođenje.
U Budimpešti je opozicija pokušala da demokratizuje izbor zajedničkog kandidata, zarad čega je organizovala predizbore. Predizbori su novina na mađarskoj političkoj sceni. Stanovnici grada mogli da glasanjem izberu zajedničkog kandidata opozicije. Kandidati su imali zajedničke nastupe na kojima su birači mogli da čuju razlike u njihovim pristupima nizu lokalno značajnih političkih pitanja.
Brojni mađarski i međunarodni mediji dodeljuju veliki značaj seks skandalu gradonačelnika Đera u kontekstu lokalnih izbora. Naime, podaci o hedonisanju Žolta Borkaija na jahti koji su objavljeni na sada već neaktivnom blogu Ovo je đavolji advokat prodrmali su mađarsku javnu sferu svega nekoliko dana pre izbora.
Ni Fidesova medijska mašinerija nije uspela da zaustavi poplavu koju je na internetu izazvao snimak na kom gradonačelnik Đera, rečima novinara Petera Petea, stupa u seksualne odnose u društvu preduzetnika kojima obezbeđuje poslove zloupotrebom svoje javne funkcije.
Kako primećuje Eva S. Balog, veoma je važno što je ova informacija procurela, ukoliko se ispostavi da je ona doista autentična. I to najmanje zbog seksa, a mnogo više zbog toga što pomaže raskrinkavanje Orbanove klijentelističke mreže, budući da je među gostima žurke na jahti nekoliko njenih značajnih aktera.
No, upitno je koliko je taj skandal uticao na rezultate izbora. Sam gradonačelnik Đera je ipak uspeo da odbrani poziciju u tom gradu (dva dana nakon izbora izašao je iz Fidesa uz izjavu da će upravljati gradom kao vanstranačka ličnost u saradnji s Orbanovom vladajućom koalicijom).
Istovremeno, bode oči da se ekonomska i socijalna stvarnost Mađarske ne spominje kao mogući faktor koji je uticao na ljude da glasaju, ako ne za opoziciju zbog opozicije same, onda makar protiv Orbanovog režima.
Devet godina je prošlo otkad je Orban došao na vlast s obećanjima socijalno osetljivije politike od one koje je tokom dvehiljaditih vodila takozvana levo-liberalna koalicija. U međuvremenu se desilo suprotno: nestašica je lekara koji migriraju u pravcu većih plata, visokoškolstvo se efektivno privatizuje, između bogatih i siromašnih delova zemlje drastično je porasla nejednakost u dostupnosti i kvalitetu javnih usluga, i da navedemo jedan slikovit podatak, deset hiljada ljudi je deložirano iz svojih domova u poslednje tri godine.
Takva erozija kvaliteta života – dobro poznata i narodu u Srbiji – zahteva odlučan politički odgovor. Opozicija – opet, slično kao u Srbiji – za sada ne nudi takav odgovor.
Naredni period saradnje opozicionih aktera će, stoga, biti dobar pokazatelj budućnosti mađarske politike: da li je opozicija ovim izbornim rezultatima zapravo došla do kraja puta saradnje, ili se ona nastavlja u smeru rušenja Orbana, ili čak ka temeljnijoj političkoj promeni u toj državi?
Bez ikakve namere da se umanji značaj izbornih rezultata opozicije, moramo primetiti da jedno osnovno pitanje baca tamnu senku na budućnost njihovog zajedničkog političkog delovanja: naime, koje su granice saradnje stranaka centra, levog i desnog centra, krajnje desnice, političara poput Ferenca Đurčanja, koji su sprovodili najgrđe mere štednje poput Orbana i politike „socijalizma za najbogatije“ (preraspodela društvenog bogatstva u korist velikih korporacija, banaka, i sl.)? Odnosno, da li je unutar takve družine moguće jače vezivno tkivo od pukog „anti-orbanizma“, ili još nema organizacije koja bi mogla zastupati interese većine?
A koji su ti interesi? Kao orijentir, može da nam posluži jedno, istini za volju, i hvaljeno i kuđeno istraživanje. Prema dobijenim rezultatima većina stanovnika Mađarske želi ekonomsku jednakost i sigurnost i po pitanju ekonomske politike stoji na levim pozicijama. Rezultati takvih istraživanja se teško prevode u izborni uspeh, ali to u ovom trenutku postojeća opozicija ni ne pokušava. Možda je to delom razlog zašto ni svaka druga osoba u Mađarskoj ne izlazi da glasa.
