Kada se u Kanjiži budu svodili bilansi ovogodišnje turističke sezone svakako će prvo biti konstatovano da su migranti ostvarili više noćenja u parkovima nego turisti u hotelima. Kanjiža je postala jedan od punktova za migrante koji su se uputili na zapad Evrope. Time je ova varoš još jednom suočena sa realnošću savremenog života na periferiji – od uništavanja lokalne industrije preko sve veće materijalne nesigurnosti do koncentracije migracija usled ratova i ekonomske nužde.
U malim sredinama, promene su vidljivije nego u velikim. Tako u Beogradu, na primer, ako ste u mogućnosti, u dovoljnoj meri možete izbeći scene jada i bede i izolovati se u svoj mali svet, praviti se da vi s trulom državom nemate nikakve veze, da ste iznad opšteg sivila i smeća i da živite fabulous life. U sredinama kao što je Kanjiža to nije moguće. Nekadašnji industrijski grad, visokog životnog standarda i s punom zaposlenošću, ovih dana, osim dugogodišnje tranzicijske pustoši, potresaju skoro pa postapokaliptične scene i prizori ljudi koji očajnički pokušavaju da pređu s druge strane srpsko-mađarske granice i potom dalje u tvrđavu Evropu. Obe situacije proizvod su imperijalističkih odnosa centra i periferije, što najbolje ilustruje činjenica da se grade žičani zidovi na glavnim punktovima Evropske unije koji bi trebalo da spreče siromašne i obespravljene da u nju uđu. Istovremeno kapital s periferije nesmetano će nastaviti da se odliva ka centru.
Svetla prošlost i mračna tranzicija
Kanjiža (ili mađarski: Magyarkanizsa) grad je u severnom Banatu, koji mnogi od nas verovatno najviše pamte po nekadašnjem gigantu u proizvodnji crepova Potisje Kanjiža, danas privatizovanom od austrijske kompanije Tondach. Objekti ove fabrike nalaze se na samom ulazu u grad, tako da ih je nemoguće ne zapaziti u dolasku.
Ekipu Mašine u Kanjiži je ugostila Katika Tunić, koja nam je dala mnogo zanimljivih podataka o ovom gradu. Prema njenim rečima, nekada druga u Jugoslaviji po visini plata i bez ijednog nezaposlenog radno sposobnog stanovnika, Kanjiža je danas još jedan u nizu deindustrijalizovanih gradova u Srbiji. Za vreme SFR Jugoslavije u ovom mestu su uspešno poslovala mnogobrojna preduzeća: Građevinsko-industrijski kombinat, Agroindustrijski kombinat, fabrika cipela Elita, tekstilna industrija Kvalitet, tekstilna industrija Kateks, ugostiteljsko preduzeće Lipa, lokalni trgovinski lanac Univerzal, itd. Pored toga, bili su zastupljeni mnogobrojni zanati poput moleraja ili obućara, a posebno mesto u lokalnoj privredi zauzimale su zemljoradničke zadruge, koje su postojale u svih dvanaest naselja i u kojima su ljudi imali mogućnost udruživanja sredstava za proizvodnju.
U procesu privatizacije društvene svojine preduzeća u Kanjiži doživela su sličnu sudbinu kao i većina preduzeća na prostoru bivše Jugoslavije. Npr. pomenuto preduzeće Potisje Kanjiža, nekada veoma uspešno, danas zapošljava tek jednu četvrtinu nekadašnjeg ukupnog broja zaposlenih. Privatizacija Keramike plus, poznate po proizvodnji keramičkih pločica, bila je do te mere problematična da je čak došlo do sukoba naoružanih grupa i intervencije žandarmerije.
Sela opštine Kanjiža se i dalje dobro drže, tako da se severno, u kraju oko Horgoša, karakterističnom po peskovitom tlu, uzgaja voće, dok zapadno i južno od Kanjiže uspevaju poljoprivredne kulture kao što su kukuruz, suncokret, šećerna repa, ječam, duvan itd. Salaša, kojih je bilo skoro na svakom kilometru, prema rečima naše sagovornice, ima sve manje, jer su se mladi odselili u sela ili veće gradove, u potrazi za boljim životom.
Od Katike saznajemo i zanimljiv podatak da mesne zajednice i dalje funkcionišu, što znači da se prihod od imovine deli i od tog novca se podmiruju potrebe zajednice, pa se od mesnog samodoprinosa grade i održavaju vodovod, kanalizacija, putevi i ostala infrastruktura. Postoji i rudna renta, koju NIS nadoknađuje stanovnicima za nalazišta nafte na ime opšteg dobra i iznosi 3%, što je najniže u Evropi.
Banjski turizam
Kanjiža je poznata po još jednoj stvari, a to su termomineralni izvori i Specijalna bolnica za rehabilitaciju Banja Kanjiža. U pitanju je zdravstveni kompleks koji pruža usluge medicinske rehabilitacije stacionarnog i ambulantnog tipa, preventivni program za osteoporozu, smeštajno-ugostiteljske usluge, sport i rekreaciju, negu lepote i zdravlja uz stručni nadzor, kongresni turizam. Mnogo meštana izdaje privatni smeštaj po povoljnim cenama (oko 1000 dinara po osobi za noćenje), a sa Banjom sarađuju i dva lokalna privatna hotela. Međutim, kako navodi naša sagovornica, najmanje se živi od turizma.
Prema rečima savetnice direktora za marketing Banje Kanjiža, Ljubinke Maksimović Taljai, donedavno direktorke Turističke organizacije Kanjiža, 60% budžeta Banje finansira se preko ugovora s Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, dok je 40% prepušteno tržištu. Znatan prihod Banja ostvaruje i preko ugovora s radnim organizacijama (Đerdap, Telekom…); putem javnih nabavki ostvaruju se posebne beneficirane cene za sindikate i sindikalne organizacije. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje besplatno obezbeđuje boravak u Banji za penzionere s najnižim penzijama. Kako bi se popunio ostatak kapaciteta, organizuju se dodatni programi, kao što su kongresi, izleti na salaše, razgledanje Segedina i poseta veoma popularnom šoping centru „Arkad“, te različitim manifestacijama u samoj opštini Kanjiža, poput Prijateljske biciklističke ture, Kanjiškog ribljeg dana, Međunarodne regate na reci Tisi, Kolonije književnika i slično, a poseban doživljaj svakako predstavlja Cvetanje reke Tise.
Pitali smo našu sagovornicu kakav je odziv na vaučere za odmor u Srbiji, i odgovorila nam je da je relativno zadovoljavajući. Uglavnom su to redovni gosti, koji dolaze svake godine, a kojima tih 5.000 dinara koje država daje za smeštaj, predstavlja izvesnu uštedu. Za one koji ovu vrstu turizma ne mogu sebi ni inače priuštiti, 5.000 dinara ne predstavlja znatno olakšanje, jer je s tim novcem moguće pokriti maksimalno dve do tri noći (uslov za dobijanje vaučera jeste minimalno pet noćenja), dok ostale troškove (ostatak troškova smeštaja, prevoz, hrana, terapija) gosti moraju sami da obezbede. Ljubinka Maksimović Taljai nas upućuje da je „Kanjiža prvo manje mesto u Srbiji kategorizovano kao turističko mesto“. Nedavno je dobila i rečni granični prelaz, finansiran iz domaćih donacija, delimično od Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja Srbije, a delimično iz sopstvenih sredstava Opštine Kanjiža. Turistička organizacija Kanjiže ugašena je u martu ove godine zbog racionalizacije kadra u opštinama, a u skladu s tzv. sečom kadra u javnom sektoru. Naime, prema novom zakonu o turizmu, uslov za opštine da imaju Turističku organizaciju biće minimum 50.000 stanovnika, što bi, po rečima naše sagovornice, „moglo dovesti do interesnog uvezivanja s ciljem regionalne saradnje i odgovarajuće racionalizacije uslova“.
Povezivanjem opština dolazi do spajanja različitih programa, pa tako na primer usred Vojvodine, u blizini Kanjiže, postoji selo Velebit koje nudi program degustacije ličkih specijaliteta posete ličkim etno-kućama, aktivnosti kao što su pecanje i slično. Naziv sela nije slučajan, jer je nastalo talasom migracija između dva svetska rata, kada su stanovnici Hrvatske i Bosne i Hercegovine naseljavali ove krajeve. Tako postoji i selo pod nazivom Zimonić, koje su naseljavali Hercegovci. Ove migracije takođe nisu bile slučajnost, već su imale državni podsticaj u vidu kuća i zemljišta.
Situacija s migrantima
Ovih dana Kanjiža ponovo privlači pažnju zbog migracija, doduše dosta drugačijeg tipa. Naime, budući da se nalazi uz samu granicu Srbije s Mađarskom, Kanjiža je poslednjih nekoliko meseci postala tačka odmora na dugačkoj ruti ljudi prisilno raseljenih s Bliskog istoka, koji svakodnevno pristižu u Kanjižu, odmore se, okrepe, prikupe informacije o daljoj ruti, i potom nastavljaju svoj neizvesni put ka zemljama Evropske unije. Iz tog razloga, autobusi i vozovi koji idu u pravcu Kanjiže svakodnevno su puni; za autobus je poželjno rezervisati kartu nekoliko dana unapred. O vozu pak kruže različite glasine, od posebnog vagona za migrante, do malo blaže varijante sa zaključavanjem WC-a kako ga „oni“ ne bi koristili. Ekipi Mašine se nešto slično dogodilo na autobuskoj stanici u Subotici. Naime, dok smo čekali autobus za Kanjižu, prišao nam je radnik autobuske stanice i došapnuo da sačekamo da se „oni“ ukrcaju, pa će doći drugi autobus, vanredna linija, u kojem nije gužva zbog „njih“.
Novonastala situacija više je nego očigledna na ulicama Kanjiže, pa se tako pred nama, čim smo izašli iz autobusa, ukazao prepun park prisilno raseljenih ljudi. Na drveću i po klupama sušio se pokisli veš, a isrpljeni ljudi odmarali su se u grupama i punili baterije svojih mobilnih telefona, okupljeni oko produžnog kabla iz kioska pored, jer bez telefona i interneta nemaju pristup mapama, niti mogu kontaktirati sa svojim najbližima. Tu je i kiosk brze hrane s mesnim proizvodima po halal standardima, koji je dosetljivi (lokalni) preduzetnik nedavno otvorio. Većina ovih putnika u tranzitu, među kojima ima veoma mnogo žena i dece, spava u parku, na klupama, na kartonima ili pod šatorima, a oni koji mogu da priušte krevet u privatnom smeštaju moraju da plate dvadeset evra noćenje po osobi i dodatnih pet evra za tuširanje. Od radnika iz lokalnih supermarketa saznajemo da je promet znatno veći nego inače.
Reakcije građana Kanjiže su različite, i kreću se od empatije i razumevanja situacije do izjave tipa „postali su bahati, mnogo su se oni opustili“, „imaju neki neobičan miris“ i slično. Sve u svemu, primetno je veliko nepoverenje i strah od nepoznatog. S jedne strane, ima ljudi koji se boje da će ova situacija negativno uticati na turističku sezonu, dok drugi tvrde da neće, pre svega jer veliki deo gostiju dolazi na rehabilitaciju preko republičkih fondova, radnih organizacija ili su pak redovni gosti Banje. Evidentno je da aktuelna prinudna migracija ljudi s Bliskog istoka prema Evropskoj uniji dovodi do novih pojava i dodatnog priliva novca na rutama kojima se kreće. Česti su komentari kako su migranti puni novca i kako ih ne treba sažaljevati, ali bojim se da je u pitanju još jedna velika predrasuda. Oni koji imaju novca ili su prodali sve što su imali, poneli ušteđevinu, pozajmili novac ili se snašli na neki drugi način. Zato na prometnim rutama ima veoma mnogo krijumčara i pljačkaških bandi. O tome da doprinos lokalnoj ekonomiji nije zanemarljiv govore različiti pokazatelji, kao što su vanredne linije prevoza, skoro pa stalne gužve u supermarketima, povišene cene smeštaja, vrtoglavo visoke i nerealne cene taksi prevoza, itd. Međutim, većina ljudi nije uspela da se snađe i nemaju novca ni za osnovne potrepštine kako što su hrana i lekovi.
Razgovarajući s ljudima iz Crvenog krsta u Kanjiži, saznali smo u kojoj meri su ograničeni kapaciteti u pružanju pomoći u vidu hrane i higijenskih uslova. Ne postoje odgovarajuće prostorije u koje bi ljudi mogli biti privremeno smešteni, niti dovoljno hrane i vode.
Kako se leto bliži kraju, migrantima prete sve gori uslovi pod naletom sve hladnijeg i nepogodnijeg vremena. S druge strane, stanovnici Kanjiže čija deca pohađaju osnovnu školu gaje veliko nepoverenje prema ljudima koji spavaju u parku nedaleko od škole, čime se svakim danom sve više pojačavaju tenzije i strah između lokalnog stanovništva i ljudi koji su pobegli iz rata i koji su u potrazi za bezbednim životom i boljom budućnošću. Iz tog razloga je na prostoru vašarišta u Kanjiži formiran izbeglički kamp pod upravom Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije s bazičnim uslovima u vidu šatora, česmi s vodom, medicinskog osoblja, bežičnog interneta neophodnog za nastavak putovanja, prevodioca itd. S jedne strane, nepoverenje lokalnog stanovništa razumljivo je zbog suočavanja s novom i nepoznatom pojavom. S druge strane, trebalo bi da se zapitamo da li su ti ljudi zaista toliko drugačiji ili nas veže mnogo više toga nego što se na prvi pogled čini. Pre svega, svi živimo u sistemu u kojem je profit uzdignut na pijedestal, dok smo mi, mali ljudi, klasno inferiorni, osuđeni da trpimo posledice toga, nemoćni da izađemo na kraj s pojavama kao što su ratovi i siromaštvo.
No pravo pitanje možda bi ipak moglo da glasi: Jesmo li zaista tako nemoćni, ili je nešto i do nas samih? Pri tom ne mislim na humanitarni rad, koji se podrazumeva u ovakvim okolnostima, nego na dublje adresiranje problema. Zato se moram složiti s Mathew Snowom kada u tekstu „Against Charity“ kritikuje efektivni altruizam i problematizuje samoorganizovanu i individualizovanu „kulturu davanja“, umesto koje predlaže analizu i dovođenje u pitanje kapitalističkog institucionalizovanog otimanja od siromašnih, kojima je pomoć potrebna upravo zato što kapital proizvodi nejednakost i siromaštvo. Drugim rečima, pređimo s kozmetike na strukturu i, umesto površnih korekcija, fokusirajmo se na stvarne uzroke problema.
