Zidne novine su „likovno – informativni projekat“ koji je pokrenuo umetnički kolektiv KURS pre tri godine.
Oživljavanja formata zidnih novina predstavlja doprinos politizaciji kulturne scene sadržajem preko medija koji se lako umnožava i može biti javno izložen kako bi bio dostupan široj publici. Prevashodna mesta distribucije Zidnih novina su institucije kulture, centri za kulturu i društveni centri, a svi dosadašnji brojevi se mogu pogledati na sajtu i preuzeti u PDF formatu.
Svaki broj Zidnih novina se sastoji od tematskih tekstova koje pišu različiti autori i autorke i ilustracija koje radi KURS. Ovom prilikom prenosimo jedanaesti broj novina koje za temu imaju odnos kulturne proizvodnje i džentrifikacije na primeru Savamale.
Hijerarhija moći se iz međunarodnih odnosa i ekonomije preslikava i u domen kulture. Pritom, neubedljiva sredstva kojima se kreativne industrije legitimišu u zemljama centra na osiromašenoj postsocijalističkoj periferiji još su upitnija, a efekti dramatičniji. Usvajajući surove mere štednje i namećući surevnjivost prema lokalnim kulturnim institucijama iz doba realnog socijalizma, zvanična kulturna politika pribavlja lokalnim i međunarodnim organizacijama za kulturni menadžment monopolističku poziciju, a kulturne radnike prepušta njihovoj (samo)volji.
Tekst: Iskra Krstić; Ilustracije: KURS
KREATIVNE INDUSTRIJE ‒ REŠENJE ILI DEO PROBLEMA?
Kreativne industrije se posredstvom državnih strategija, akademskih programa i izjava menadžera u kulturi promovišu kao spasonosni instrument za podsticanje lokalne privrede, oživljavanje urbane sredine, upošljavanje mlade populacije i privlačenje stranih investicija. Kreativne industrije oni smatraju pokretačem urbane regeneracije, koja podstiče mogućnosti „kulturnog turizma i primene koncepta kreativnih gradova“.
Predstavljajući kreativne industrije kao delatnost koja se zasniva na aktivnom i autonomnom doprinosu slobodnih pojedinaca privrednom i društvenom okruženju, njihovi zagovornici zamagljuju hijerarhijske odnose političke i ekonomske moći koji ograničavaju i instrumentalizuju delovanje radnika u kulturi. Zadržavajući se na ekonomskom značaju kreativnih industrija i „kulturnog preduzetništva“, njihove optimistične interpretacije dekontekstualizuju rast važnosti tercijarnog privrednog sektora od krize poljoprivrede i industrije koja mu je prethodila, te pozitivne strane stvaranja mogućnosti za zaradu od negativnih aspekata agresivne ekspanzije tržišta na sve društvene funkcije i dobra – konkretnije, komercijalizacije umetnosti, kulture, zabave, komunikacija, slobodnog vremena i urbanog prostora.
Većina pojašnjenja pojave kreativnih industrija varira elemente definicije koju je Creative Industry Task Force formulisao 90-ih, kada je Britanija izrazila odlučnost da podrži ekonomski rast u ovom novoprepoznatom domenu. Taj koncept je od početka kritikovan kao rezultat „zrelog tačerovskog“ pristupa, budući da se fokusirao na pribavljanje i uvećavanje ekonomske dobiti od aktivnosti koje su pre toga retko bile identifikovane kao komercijalne i preduzetničke.1 Negativno značenje pojma kulturne industrije,2 od koga sintagma kreativnih industrija vodi poreklo, takođe je ozbiljno dovedeno u pitanje 90-ih, kada je pojam kulturnog imperijalizma zamenjen pojmom globalizacije.
KULTURA-ROBA I GRAD-ROBA
Globalizacija označava visok stepen ekonomskih integracija na svetskom nivou i stvaranje hibridnih kulturnih formi pod uticajem kulture razvijenih zemalja na lokalne kulture. Uporedo s integracijama, koje podstiču transformaciju odnosa administrativnih celina, dešava se i finansijalizacija privrede: gradovi su zato danas upućeni da direktno konkurišu za udeo sredstava sa svetskog ekonomskog tržišta. Koncept kreativnog grada upravo i označava grad koji se ne oslanja na materijalnu proizvodnju (primarni i sekundarni sektor) na teritoriji kojoj pripada, već na privlačenje direktnih investicija i bogatih potrošača. Identifikujući gorepomenutu lokalnu kulturu kao resurs, gradovi se takmiče za sredstva za organizovanje karnevala (kao što je Evropska prestonica kulture), upuštaju u spektakularizaciju istorijskog nasleđa, i podstiču procese džentrifikacije.
Džentrifikacijom se trošne i zapuštene gradske četvrti čine atraktivnim za bogatije ulagače, a dotadašnji stanovnici se potiskuju iz njih: primenom fizičke sile, poskupljenjem stanarine, ili rastom drugih troškova života. U prvoj fazi ohrabruje se prisustvo takozvane kreativne klase, mladih radnika u kulturi i IT-u. Na osnovu toga raste simbolički kapital, prepoznatljivost i vidljivost naselja na nepreglednoj mapi potencijalnih prostora za ulaganje. U zamenu za pravo na korišćenje prostora kreativna klasa obezbeđuje reklamu. U narednoj fazi ona biva zbrisana od strane finansijske klase onog trenutka kada se potonjoj učini da može da zaradi na preprodaji i daljem zaduživanju tako regenerisanog prostora. Džentrifikovano naselje ubrzo postaje zbog skupoće odbojno, zabranjeno ili fizički nepristupačno za obične stanovnike, koji i dalje u njega ulažu preko poreza, jer grad zadržava obavezu da obezbedi infrastrukturu i komunalne usluge.
Razaranje narativa sa humanim univerzalističkim premisama, odnosno proglašenje neuspeha države blagostanja i realnog socijalizma, i opisano restrukturiranje nivoa upravljanja legitimizovalo je usku perspektivu koja se cinično fokusira na porast protoka novca u partikularnim delovima gradova.
KULTURNI MENADŽMENT IZMEĐU RADA I KAPITALA
Globalne integracije praćene teškoćama usklađivanja institucija i aktera na različitim nivoima inaugurisali su značaj menadžera, koji se i u Beogradu u oblasti kreativnih industrija pojavljuju kao posrednici između rada i kapitala. Tokom nekoliko poslednjih godina različite organizacije za menadžment u kulturi koncentrisale su svoje aktivnosti na teritoriji Savamale, inicirajući u njoj prvu fazu džentrifikacije. Otvaranje nezavisnih kulturnih prostora (Magacin, KC Grad…) pratili su projekti stranih kulturnih centara i fondacija, za kojima su kafići i klubovi preplavili nekadašnja industrijska skladišta i prodavnice, pretvarajući Savamalu u centar noćnog života i turističku atrakciju.
U svojim projektima kreativne industrije se bave upadljivo aktuelnim temama i praksama od javnog značaja, poput građanske participacije i urbanog aktivizma. One se u javnosti uspešno predstavljaju kao demokratske i participativne, iako su, po svedočenjima učesnika u njihovim programima (Mikser, Urban Incubator), zapravo jasno hijerarhijski organizovane strukture sa birokratskom podelom zadataka. Kako je višekratno isticano, „malih aktera ovde i nema, to su veštački organizovane grupe kulturnih radnika“. Horizontalno organizovanje i aktivizam najčešće ostaju samo na nivou marketinške strategije za odobrovoljavanje liberalne i platežno sposobne mlade publike, čija potreba za socijalizacijom kroz bunt predstavlja izvor profita za kulturnu industriju još od 60-ih. Koalicija „kreativnih preduzetnika Savamale“ ispoljava, štaviše, iznenađenost projektom „Beograd na vodi“ – ili barem njegovim ugrožavajućim razmerama – prenebregavajući svoj doprinos spektakularizaciji ovog naselja. U saopštenju za javnost oni pozivaju investitore iz UAE na dijalog „sa ljudima koji su podigli Savamalu iz pepela i učinili je istinskim urbanim biserom Balkana“, pakujući odbranu sopstvenih interesa u oblandu borbe za opšte dobro.
SPEKTAKULARNA RASKORENJENOST
Deo animoziteta prema svojim projektima ove organizacije izazivaju hipermodernom, površnom estetikom koja sugeriše željeni raskid sa svim oblicima lokalne kulture. Nešto u njihovom nastupu zrači prezirom prema tradicionalnijim vidovima umetnosti i modernističkoj, socijalističkoj estetici, podjednako, i izaziva utisak da se radi o veštaku, o raskorenjenoj formi koja pripada i služi samo neoliberalnoj globalizaciji. To nešto nije minimalizam i savremenost forme po sebi – oni bi mogli biti i progresivno upotrebljeni – nego raskid njihove estetike sa logikama funkcije i proizvodnje, blassé attitude,3 bezbrižni i prezrivi karneval usred ruševina. Organizacije poput Miksera, Urban inkubatora, KC Grad, HUB 12, Nove Iskre (i drugih) zagovaraju liberalizaciju tržišta i osnaživanje individualnog preduzetništva, po ugledu na bogatije sredine – zanemarujući da je uspeh tih modela u lokalnom kontekstu upitan, a prećutkujući da se same u znatnoj meri oslanjaju na domaće i strane javne fondove, i koriste ustupljene prostore u državnom vlasništvu.
Inspirisani rastom standarda i nivoa opremljenosti „humano“ džentrifikovanih naselja u Berlinu, Pragu ili Budimpešti, zagovornici kreativnih industrija u Beogradu prenebregavaju nekoliko važnih momenata. U pomenute srednjoevropske gradove su početkom 90-ih, u doba blagostanja Evrope, iz političkih razloga uložena ogromna sredstva. U slučaju Praga i Budimpešte, u pitanju su gradovi čija se privreda intenzivno tercijarizuje još od 70-ih, te koji su zbog povoljnog geografskog položaja i ulaganja zaista postali atraktivni velikom broju dobrostojećih poslovnih ljudi iz inostranstva. Osim činjenice da Beograd, čiji se relativni značaj sunovratio od početka 90-ih, tako nešto ne može da očekuje, upitna je etička opravdanost podsticanja grube društveno-prostorne stratifikacije, kakva je pratila džentrifikaciju i u Pragu i u Budimpešti.
IMA LI ALTERNATIVE?
Lokalne i regionalne organizacije za kulturni menadžment doprinose komercijalizaciji kulture, slobodnog vremena i urbanog prostora u saradnji sa neoliberalno orijentisanom državnom i gradskom administracijom, te potpomognute stranim fondacijama, uvlačeći kulturnu produkciju i gradski prostor u neoliberalne modele upravljanja, i preparirajući ih za neposrednu privatizaciju. Strane fondacije, pritom, profitiraju od opipljive društvene anomije i nepoverenja u društvo i institucije sistema, te kombinacije domaćeg revanšističkog stava prema institucijama socijalističke javne sfere (domovima kulture, esnafskim udruženjima…) i birokratskog slepila nadnacionalnih organizacija za lokalne specifičnosti i nijansirane potrebe. Hijerarhija aktera i institucionalni okvir ni ovde ne dopuštaju iskorak strogo ograničenog aktivizma u kritiku sistema u kom se, uostalom, međunarodni odnosi u domenu politike i ekonomije nužno reflektuju u domen kulture, omogućavajući patronizujući odnos prema siromašnijim delovima postsocijalističkog regiona.
U vremenu koje Bauman karakteriše kao fluidnu modernost – doba u kom se pravila menjaju brže nego što je čovek u stanju da im se prilagodi – kreativna snalažljivost je možda potrebna svima, ali od nje korist izvlače samo neki. Prava stvaralačka strategija za izlazak iz aktuelne kapitalističke krize mora se tražiti u odstupanju od TINA (there is no alternative) dogme i njoj saobraznih modela udruživanja i proizvodnje, uključujući kreativne industrije, te reaproprijaciji prava na politizovane kolektivne umetničke i aktivističke prakse u javnom prostoru dostupnom svima.
- Simon Roodhouse, “The Creative Industries: Definitions, Quantification and Practice”, u: Christiane Eisenberg, Rita Gerlach and Christian Handke (ur.), Cultural Industries: The British Experience in International Perspective, Humboldt University, Berlin, 2006.
- Theodor Adorno, Max Horkheimer, “The Culture Industry: Enlightenment as Mass Deception” (1944) u: The Dialectics of Enlightement, Stanford University Press, Stanford, 2002.
- Georg Simmel, “The Metropolis and Mental Life” (1903.) u: Gary Bridge and Sophie Watson (ur.) The Blackwell City Reader, Wiley-Blackwell, Oxford MA, 2002.
