Današnji radnik u privatnom sektoru nije samo obespravljen, on je disciplinovan i pasivizovan. Njegova prava nisu ukinuta direktnim represivnim merama, već su zamagljena jezikom „pozitivne psihologije“ i „profesionalnog razvoja“. Privatni sektor danas ne funkcioniše mimo šire logike kapitalističke proizvodnje, već kao njen najefikasniji oblik disciplinovanja rada. Umesto sindikata, radnicima se nude radionice za regulaciju stresa. Ne da bi se poboljšali uslovi rada, već da bi se lakše podneli postojeći. Ne da bi se organizovano istupilo protiv eksploatacije, već da bi radnici u privatnom sektoru prihvatili, racionalizovali i ostali unutar jasno postavljenih granica kompanije.
Na kraju svake godine dolazi trenutak kolektivnog pražnjenja: team building. U toj koreografiji osmeha, igara i lažnih nagrada anulira se celogodišnje nezadovoljstvo. Gasi se tiho ogorčenje i nesanica, brišu se male pobune u tišini mejlova, umanjuju se svi oni trenuci kada je radnik, makar na trenutak, osetio da zaslužuje nešto više. Team building nije nagrada, on je ritual pomirenja sa sopstvenom potčinjenošću.
Jedan od najštetnijih narativa koji postoji među radnicima privatnog sektora jeste da su svi zamenjivi. Ova floskula ne samo da potire dostojanstvo rada, već direktno eksploatiše ljudsko biće do granica fizičkog i psihičkog sloma. Ako si zamenjiv, nisi osoba, nisi subjekt, nisi čak ni radnik. Ti si resurs, broj u tabeli, kartica koja se može zameniti drugom, bržom, jeftinijom, poslušnijom.
Povrh toga, razlika između radnika u privatnom i državnom sektoru koristi se kao dodatno oružje. Radnici u javnom sektoru stigmatizuju se kao simbol nerada, izvor besa i cinizma, dok se u isto vreme privatni sektor mitologizuje kao jedina „prava“ radna sredina: dinamična, efikasna, uspešna. Taj imaginarijum privatizacije kao leka za sve društvene boljke nije samo politički narativ, već duboko usađena ideologija koja radniku 21. veka amputira svaku pomisao na zajedničku borbu. Svako ostaje sam, svako se bori za sebe, svako je zamenjiv.
Može li radnik privatnog sektora da se pobuni?
U teoriji može. U praksi može da zakaže razgovor sa HR službom, glavnim instrumentom meke kontrole menadžmenta. I tamo će ga, sa osmehom i kroz „asertivnu komunikaciju“, saslušati. Reći će mu da razumeju njegova osećanja. Da uvažavaju njegov doprinos i da je vrlo važno da bude timski igrač, jer takva je „kultura kompanije“. Tako se bunt preusmerava u emocionalno vođeni razgovor, gnev u „osećaj prihvaćenosti“, a otpor u dodatno prilagođavanje kroz kulturu emocionalnog menadžmenta.
Radnik postoji
Radnik 21. veka nije prestao da postoji. Samo je prestao da zna da je radnik. I tu leži koren problema. Bez svesti o sopstvenom položaju, nema ni mogućnosti za promenu. Privatni sektor je uspeo ono što ni fabrike devetnaestog veka nisu. Proizveo je radnika koji se smeje dok ga eksploatišu i koji se nada unapređenju dok nestaje pod teretom sopstvene zamenjivosti.
Zato, ako danas postavljamo pitanje ko je radnik 21. veka, odgovor nije samo u definiciji, već u zahtevu da se radnik ponovo prepozna kao radnik, kao subjekt borbe, a ne kao potrošna roba na tržištu rada.
Radnik koji trguje sopstvenim dostojanstvom zarad osećaja pripadnosti nije prestao da postoji. Prestao je da zna šta znači biti radnik, a bez tog znanja rad ostaje samo drugo ime za tiho nestajanje.
Isidora Cerić je diplomirana filološkinja i studentkinja komunikologije. Bavi se analizom društvenih, političkih i kulturnih fenomena kroz teorijske i analitičke pristupe, sa posebnim interesovanjem za teme otpora, političkog angažmana i filozofije.
