Koncerti su, smatra muzičar Oskar Marko iz benda Monohrom, oduvek bili mesta političke mobilizacije.
„Kao i devedesetih kada smo imali jako puno koncerata, dvehiljaditih, recimo, kada smo imali Exit Revolution, gde smo celo jedno leto imali koncerte. Nešto slično tome smo imali i prošle godine u kampusu Univerziteta u Novom Sadu. Ali mislim da je rokenrol, u stvari, koliko god to otrcano možda zvučalo, ali zaista muzika pobune”, zaključuje on.
Sociolog kulture i profesor u penziji Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Đokica Jovanović kaže da takve stvari, poput skandiranja političkih poruka na muzičkim događajima, nisu neobične u prelomnim vremenima, a kako kaže, „živimo u dugom 20. veku” koji je, smatra, ceo prelomni.
„To je epoha dekadencije. Do te dekadencije doveo je razum i doba razuma. Neverovatno, ali je tako. Ceo taj vek do danas je bremenit nezadovoljstvima, revolucijama, pobunama. I naravno, da će onda javni skupovi biti mesto gde će se ispoljavati sav taj naboj nezadovoljstva”, objašnjava sociolog.
Dodaje da ništa drugačije nije ni u drugim zemljama koje se nalaze u ovom, kako kaže, ne više krizi, nego stanju anomije, odnosno raspada svih društvenih veza.
Upitan da li to što su se političke poruke prenele na kulturne događaje govori i o tome da su ljudi slobodniji da izraze svoje stavove javno, sociolog kaže da to jeste činjenica.
On objašnjava da se niz raznih manifestacija pobune, kako kaže, kao sedimenti, slažu jedne na druge.
„Nema pobune koja visi u bezvazdušnom prostoru. Tu se pobuna na pobunu slaže. A kada se slaže, a te pobune ne dovode do krešenda, ne dovode do katarze, onda, naravno, da progovori taj nerv slobode, zadovoljstva i straha. Kad god imate nerv slobode, imate i osećanje straha, što je neodvojivo jedno od drugog. I time je pobuna, u stvari, temeljnija i ozbiljnija”, zaključuje on.
Novosadski bend Monohrom, čiji je Marko frontmen, nastupao je i pre studentske pobune u Srbiji na aktivističkim i protestnim skupovima.
Marko, pak, navodi da se veoma primeti razlika kada je reč o izražavanju političkih stavova na koncertima pre i nakon početka studentske pobune u Srbiji.
„Mislim da ljudi ranije nisu toliko pažnje obraćali na politiku. Da, bili su sa ispravne strane, ali nisu ubacivali to toliko u pesme, u tekstove, nisu toliko propagirali političke poruke na samim koncertima, a mislim da su se kroz ovu opštenarodnu pobunu, studentski protest ili kako god ćemo to zvati, nekako oslobodili”, zaključuje on.
Dodaje da primeti da je i kod mladih ljudi „postalo kul da budeš opozicija i protiv režima”.
„Sve ovo što vidimo na koncertima, to pumpanje, skandiranje i ostalo, je zaista uzelo velikog maha i mislim da je to sad jedna generacijska stvar gde je jedna čitava generacija klinaca, ili više čak generacija, od školaraca do studenata, pa i starijih, totalno u tome i da su zaista zagriženi za to”, navodi Marko i dodaje da to nije samo folklorna stvar, već da je jasno da su u pitanju ljudi koji su i spremni da preduzmu nešto povodom društveno-političke situacije.
‘Pumpanje’ u masi utiče na kolektivno osećanje i ujedinjuje ljude
Grupno skandiranje političkih poruka na koncertima i festivalima, kaže sociolog kulture Đokica Jovanović, imaju velikog uticaja na kolektivno osećanje i na taj način se stvara određena kohezija.
„Kada jedna ogromna masa ljudi izvikuje parole, bilo kakve, konzervativne, opasne, napredne, liberalne, demokratske, tu se po onom principu mase, o čemu još su pisali Le Bon i drugi, između ostalog – svako ko to izgovara, osvrće se oko sebe da vidi da li je u saglasju sa masom oko njega”, objašnjava sociolog.
Dodaje da imati saglasje u masi, znači i uverenje da „mi, kao šira grupa, ipak možemo da pomerimo stvari sa ove tačke na kojoj se nalazimo”, a ta tačka je, smatra, vrlo opasna i loša.
Muzičar Oskar Marko kaže da, iako se njemu lično parola ‘pumpaj’ u početku nije sviđala, na nastupu u Zagrebu, kada je publika počela da uzvikuje tu reč, uvideo da je to nešto što može da ujedini ljude.
„Možda ‘pumpanje’ ne radi ono što bih ja voleo da radi, ali ima tu neku folklornu dimenziju gde, u stvari, animira ljude i gde ti vidiš pola Zagreba da ima FOMO [fear of missing out, u prevodu: strah od propuštanja] od pumpanja u Srbiji, tako da oni kao i oni bi vrlo rado da pumpaju” zaključuje.
Tada mu se, dodaje, učinilo da to jeste nešto što nekome znači i da može biti faktor koji ujedinjuje ljude širom bivše Jugoslavije.
Mašina je nedavno objavila snimak sa muzičkog festivala na Divčibarama na kom je razvijena zastava sa natpisom „studenti pobeđuju” i na kom je publika tokom više nastupa skandirala poruke podrške studentskom pokretu.
D.S.
