Napad na učesnike Prajda u Berlinu trebalo je da pokrene ozbiljnu raspravu o nasilju nad LGBTIQ+ osobama i bezbednosti javnih okupljanja. Međutim, ubrzo nakon što su objavljene prve informacije o osumnjičenom, fokus javnosti pomerio se sa žrtava na identitet napadača. Umesto razgovora o tome kako zaštititi kvir zajednicu, politička debata preusmerena je na migracije, islamski ekstremizam i evropsku imigracionu politiku.
Za deo evropske desnice ovaj slučaj postao je argument u prilog antiimigrantskim politikama, dok su mnogi upozorili da se nasilje nad LGBTIQ+ osobama ponovo koristi kao sredstvo za jačanje drugih političkih narativa. Upravo o tome pisao je i Zoomer u tekstu, analizirajući fenomen homonacionalizma – koncept koji opisuje situaciju u kojoj se zaštita LGBTIQ+ prava koristi za opravdavanje nacionalističkih ili antimigrantskih politika.
Marinović smatra da je reakcija dela evropske političke scene pokazala upravo takav obrazac.
„Na prvom mestu, radi se o jednom potpunom licemerju i političkoj demagogiji koja pre svega dolazi sa desnice. Desničare ne zanimaju prava LGBTIQ+ osoba. Da mogu, sutra bi ponovo otvorili logore za svakog ko je drugačiji. Kao što sam napisao u tekstu, vlažni san svakog desničara je Gilead. Da napadač nije bio musliman i neko ko se navodno dovodi u vezu sa Islamskom državom, njih apsolutno ne bi zanimalo što su neki kvir ljudi pregaženi autom. To ne bi imalo nikakvu korist za njihov narativ“, ističe on.
Kako kaže, oni koji danas tvrde da brane kvir zajednicu od „islamskog fanatizma“ istovremeno vode politike koje sistematski rade protiv prava te iste zajednice.
„Radi se o ljudima koji su sada navodno zabrinuti za kvir zajednicu kojoj preti islamski fanatizam, dok istovremeno nisu uradili ništa za bezbednost kvir ljudi, niti za unapređenje njihovih prava. Naprotiv, aktivno rade protiv zajednice i na sistemskom umanjenju postojećih prava. Kvir zajednica se ponovo koristi kao instrument u večitom ‘ratu Istoka i Zapada’, u kome Zapad stalno mora da dokazuje svoju nadmoć i civilizovanost, iako je istorijski gledano upravo u ime tih zapadnih vrednosti počinio neke od najvećih zločina.“
On dodaje da se odnos prema LGBTIQ+ pravima menja u zavisnosti od političke koristi.
„Nema desničara koga zanimaju ljudska prava, posebno prava manjina. Iza svake njihove navodne brige za jednu grupu krije se napad na drugu grupu, sve dok na kraju ne ostane niko ‘drugi’. Ovde ih ne zanima da Prajd bude slobodan i bezbedan. Da mogu, ukinuli bi ga. Njih zanima samo da na temi bezbednosti i antiimigracionog sentimenta dobiju dovoljno glasova na izborima“, priča Marinović.
Srbija: manje homonacionalizma, više pinkwashinga odnosno licemerja
Na pitanje koliko je koncept homonacionalizma primenljiv na Srbiju, Marinović smatra da domaći kontekst ipak funkcioniše drugačije. Prema njegovim rečima, Srbija nikada nije ozbiljno gradila politički identitet na zaštiti LGBTIQ+ prava, već ih je koristila kao sredstvo za popravljanje sopstvene međunarodne slike.
„Teško je ovde govoriti o homonacionalizmu, jer Srbija nikada zapravo nije imala prava kvir zajednice na svojoj agendi. Kod nas se radi o čistom pinkwashingu. Najdalje gde smo stigli sa ‘brendingom’ bilo je – ‘vidite, mi imamo Prajd i više na njemu nema nasilja’. To je bio deo one politike ‘mir, stabilnost, Vučić’, koja je trebalo da bude signal Zapadu da se isplati održavati stabilokratiju u Srbiji.“
Kao dva najupadljivija primera navodi mirno održavanje Prajda i činjenicu da je sadašnja predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić, nekadašnja predsednica Vlade Srbije, godinama predstavljana kao simbol modernosti Srbije.
„Ovde su kvir prava dugo korišćena kao fasada iza koje se krila činjenica da naprednjačka vlast za četrnaest godina nije uradila gotovo ništa za bolji položaj kvir zajednice. Imate državu na čijem čelu sedi lezbejka koja ima dete u istopolnoj zajednici, a čija vlada odbija čak i da raspravlja o Zakonu o istopolnim zajednicama. Istovremeno, gej mladić protestuje ispred Vlade zbog policijskog nasilja, a niko iz vlasti ni prstom ne mrda. To je suština političkog licemerja“, dodaje on.
Pirot kao upozorenje
Govoreći o događajima tokom Prajd karavana u Pirotu, Marinović smatra da je slučaj pokazao mnogo više od odnosa prema LGBTIQ+ zajednici.
„Pirot je pokazao šta može da se desi kada određenim grupama budu odrešene ruke i kada znaju da ih niko neće zaustaviti. Beograd može postati Pirot preko noći, samo ako neko tako odluči. Tu su prava kvir zajednice bila gotovo marginalna. Bila je to pokazna vežba i nije slučajno što su napadnuti upravo novinari, i to novinari N1 i Mašine“, priča on.
Ističe da je posebno problematičan način na koji se nasilje različito tumači u zavisnosti od toga ko ga čini.
„Kada se desi ovakvo nasilje, koje nisu počinili migranti niti islamski fundamentalisti, onda napadači više nisu ‘teroristi’, nisu ‘ekstremisti’, nisu čak ni ‘huligani’, a tek ne daj Bože ‘fašisti’. Tada su to ‘naša deca’ koja se bune protiv nametanja vrednosti. Taj narativ postoji još od Prajda 2010. godine i provlači se kroz mnoge događaje do danas“, dodaje on.
Između simbola i stvarnih prava
On smatra da se često stvara utisak da se Prajd danas organizuje širom Srbije, iako stvarnost izgleda drugačije.
„Prajd se zapravo ne organizuje van Beograda. Organizuje se dolazak aktivista iz Beograda koji neko vreme stoje sa zastavama na trgovima pod zaštitom policije, koje ima višestruko više nego samih aktivista. Lokalne zajednice gotovo da nema, što je i logično, jer je za dolazak na takav skup autovanje često preduslov ili posledica. To ne znači da karavani nisu važni – jesu, zbog vidljivosti i podrške ljudima na lokalu, ali daleko smo od toga da možemo da kažemo da Srbija ima Prajd u sedam gradova godišnje“, priča Marinović.
Na kraju, poručuje da se iskrena podrška LGBTIQ+ zajednici ne meri simbolima, već političkom spremnošću da se usvoje zakoni koji godinama predstavljaju osnovne zahteve zajednice.
„Dosledno zalaganje za LGBTIQ+ prava u Srbiji znači zalagati se za usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama i Zakona o rodnom identitetu, uvek i svuda i bez ijednog ‘ali’, jer je to jedina tema oko koje postoji potpuni konsenzus u zajednici. Ko nije spreman da podigne ruku za te zakone ili da zbog njih rizikuje političku podršku, taj ne pruža nikakvu stvarnu podršku kvir zajednici. On samo instrumentalizuje njena prava za sopstvene političke ciljeve“, zaključuje Marinović.
A.Đ.
