Od 14 časova počinje program u bašti Oslobođenog SKC-a u organizaciji inicijative Za slobodnu Palestinu (ZSP) i studenata Fakulteta primenjenih umetnosti, gde će se kolektivno praviti transparenti, a studenti će na vašim pamučnim majicama i cegerima štampati motive Palestine tehnikom sito štampe. Sve će to pratiti Muzička brigada ZSP.
Od 16.30 se polazi ka Domu omladine Beograda na protest Protiv izvoza oružja, na koji je pozvala grupa Podrška narodu Palestine. Nakon šetnje do tržnog centra Rajićeva, okupljeni se vraćaju u SKC, gde od 19 časova počinje predavanje Toufica Haddada.
Haddad je autor knjige „Palestine Ltd.: Neoliberalizam i nacionalizam na okupiranoj teritoriji“, u kojoj analizira kako su zapadni neoliberalni “mirovni” projekti od potpisivanja Sporazuma iz Osla 1993. godine dodatno produbili nejednakost pod maskom izgradnje palestinske državnosti.
Koju ulogu su neoliberalne institucije imale u oblikovanju takozvanog mirovnog procesa i kako se to odnosi na ono što se danas dešava?
Neoliberalne institucije bile su ključne u oblikovanju post-oslovskog “mirovnog procesa” – ne kako bi rešile konflikt, već kako bi ga upravljale tako da očuvaju izraelsku kontrolu. Proces nikada nije bio osmišljen da se bavi suštinskim političkim pitanjima – okupacijom, suverenitetom, izbeglicama – već da omogući Izraelu da zadrži demografsku i teritorijalnu dominaciju, dok se oslobađa direktne odgovornosti za okupaciju.
Nakon Prve intifade, Izrael je shvatio da direktna vojna kontrola nije održiva. Prešao je na model indirektne vlasti, prenoseći upravljanje na novu Palestinsku upravu. Ovaj aranžman, podržan od strane Zapada, podsećao je na bantustane iz doba aparthejda u Južnoj Africi – stvarajući fragmentirane, poluautonomne zone pod lokalnim elitama, dok je Izrael zadržavao stvarnu kontrolu nad zemljom, granicama i resursima.
Institucije poput Svetske banke i MMF-a pomogle su da se uspostavi ekonomska osnova ovog modela palestinske autonomije. Zapadni donatori su uložili do 50 milijardi dolara za izgradnju institucija koje su promovisale “državnost” u formi, ali ne i u suštini. Ekonomska logika bila je neoliberalna: privatizacija, deregulacija i elitna partnerstva između palestinskog, izraelskog i međunarodnog kapitala.
Tako je stvoren sistem u kojem palestinske elite upravljaju okupacijom u ime Izraela – politički, ekonomski, pa čak i u bezbednosnom smislu. Otpor je redefinisan kao terorizam, a svet je bio podstican da ovaj model vidi kao napredak ka miru – iako su se naselja širila, a Palestinci postajali sve fragmentiraniji.
Rezultat je 155 nepovezanih palestinskih enklava – najdrastičniji primer je Gaza, pretvorena u prenatrpanu, potpuno deindustrijalizovanu zonu. Kako su politički pregovori zapali u ćorsokak, Gaza je postala ekstremni primer propalog aranžmana: “zatvor na otvorenom” koji Izrael kontroliše na daljinu, ekonomski guši i povremeno vojno uništava – što je kulminiralo u današnjem genocidu.
Kako je trenutna situacija sa Iranom povezana sa onim što se dešava u Palestini?
Izrael teži regionalnoj eskalaciji, naročito s Iranom, kao delu šire strategije konsolidacije moći. Iako je Gaza trenutni primarni cilj, Izrael koristi trenutni geopolitički kontekst – podršku SAD-a, fragmentaciju arapskog sveta, regionalnu nestabilnost – da bi krenuo protiv svog dugogodišnjeg rivala, Irana.
Ova eskalacija delimično je motivisana neuspehom Izraela da ostvari strateške ciljeve u Gazi. Uprkos ogromnom razaranju, Izrael nije porazio palestinski otpor niti je uspeo da pridobije svetsku javnost. Vojno se oslanjao na silu; politički je izgubio moralni legitimitet. Sada pokušava da prebaci bojno polje na regionalni nivo, nadajući se da će širi rat “resetovati” igru.
Međutim, napad na Iran takođe je pokušaj da Izrael zadrži svoju ulogu dominantne sile u preuređenom Bliskom istoku. To je potez visokog rizika koji može imati kontraefekte. Međunarodni kontekst je nestabilan, i mnogi se plaše da bi ovo moglo prerasti u širi regionalni rat, pa čak i globalni konflikt. Jasno je da stari međunarodni poredak propada – a ono što ga zamenjuje, još uvek je otvoreno pitanje.
Koji je put ka oslobođenju Palestine?
Ne postoji jedan put, ali je ključno razumeti da se palestinska borba ne svodi samo na patnju – to je politički pokret od globalnog značaja. Otpornost i organizacijska snaga Palestinaca inspirišu ljude širom sveta. Njihova borba protiv aparthejda, okupacije i doseljeničkog kolonijalizma povezuje se sa drugim borbama za samoopredeljenje, pravdu i dostojanstvo.
Solidarnost sa Palestinom ne treba da se zasniva samo na humanitarnoj empatiji – već i na prepoznavanju zajedničkih uslova. Tehnologije nadzora koje Izrael testira nad Palestincima izvoze se širom sveta, uključujući i evropske vlade. U Srbiji, na primer, izraelski špijunski softver korišćen je protiv novinara i aktivista. Režim represije nad Palestincima se normalizuje i izvozi.
Globalni desni zaokret duboko je povezan sa podrškom Izraelu. Zbog toga palestinska borba mora biti sastavni deo šireg internacionalnog, antifašističkog i anti-autoritarnog pokreta. Moramo se organizovati ne samo protiv onoga što se dešava “tamo”, već i protiv onoga što to omogućava “ovde”.
Genocid u Gazi nije izolovani užas – on je upozorenje. I istovremeno poziv: da gradimo drugačiji svet, u kojem solidarnost i otpor mogu ponuditi stvarnu alternativu fašizmu i imperiji.
A.M.
