Juče popodne se u Ulici Stevana Sremca u Novom Sadu obrušio deo stana porodice koji se nalazi pored zgrade koja je u izgradnji. Majka, otac, dadilja i beba, koji su se tada nalazili u stanu, evakuisani su kada se zid obrušio i niko nije povređen.
Investitor je danas za novosadski portal 021.rs rekao da gradilište poseduje svu potrebnu dokumentaciju i da su primenjene propisane mere bezbednosti.
Građevinska inženjerka Dejana Sredojević kaže za Mašinu da ne zna ni kako da prokomentariše to što se juče desilo.
„Apsolutno ne postoji nikakav način da se pojedinac sam zaštiti od toga. Ono što bi trebalo jeste da se više aktivira Inženjerska komora Srbije, koja je pod nadležnošću Ministarstva građevinarstva, i da postoje stroži propisi”, navodi ona.
Ističe da bi bilo potrebno da se, na primer, oduzimaju licence ukoliko se na gradilištu desi nešto ovakvo i da oni koji krše pravila struke treba da budu sankcionisani kako se takve stvari ne bi ponavljale.
Smatra da u ovakvim situacijama treba da reaguju i Građevinski i Arhitektonski fakultet, koji školuju buduće kadrove, kao i ljudi koji rade u institucijama poput Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.
„Institucije zaštite danas više rade u korist profita investitora nego u korist zaštite kulturnih i prirodnih dobara. One bi trebalo da rade u interesu svih građana, a trenutno često deluje da rade u interesu profita investitora”, smatra Sredojević.
Nema više humanosti u urbanizmu
U pomenutoj Ulici Stevana Sremca, kao i ostalim ulicama u centru Novog Sada, u i oko ulice Pavla Papa, zida se veći broj zgrada na mestima gde su do skoro bile niske kuće, zbog čega se u tom delu Novog Sada stvaraju gužve i otežan je prolaz i vozilima i pešacima.
Građevinska inženjerka Dejana Sredojević smatra da, iako bi zakonski o tome morao da odlučuje Zavod za urbanizam, odluke i planovi se, kaže, donose „pod pritiskom kapitala”
„Deluju mi više stihijski nego planski – tako nastaju različiti urbanistički projekti koje danas zvanično mogu da finansiraju investitori. Mi to zovemo investitorski urbanizam, ali moglo bi se reći i koruptivni urbanizam”, navodi ona.
Ističe da se time ne zadovoljavaju osnovni humani urbanistički principi.
„Ako pogledate Novo naselje, koje je građeno osamdesetih godina, videćete koliki je procenat stvarnih zelenih površina, propisan broj vrtića, škola i domova zdravlja. Ti urbanistički parametri i dalje postoje. Ali ako sagledate Rotkvariju, ulicu Pavla Papa i okolinu, videćete koliko je malo zelenih površina”, kaže Sredojević.
Humanost u urbanizmu može se videti, navodi, samo u naseljima koja su završena do devedesetih godina.
„Šta su sve krili tavani srušenih objekata?”
U ulici Pavla Papa bilo je, a i dalje se nalazi, veliki broj kuća i niskih objekata iz različitih istorijskih razdoblja, dok se sada grade isključivo objekti više spratnosti.
Sredojević smatra da je propuštena prilika da se ta ulica, koja nije preterano široka i ima samo dve saobraćajne trake i uzak trotoar, reši nekim umerenim stepenom spratnosti, što bi, kaže, ostavilo dovoljno prostora da ta ulica funkcioniše.
„Sada smo dobili visoke zgrade koje imaju krila u dvorištu, odnosno veliki indeks izgrađenosti, koji dodatno opterećuje tu ulicu. Ako gledamo samo saobraćajno – svaka stambena jedinica ima jedno ili dva vozila, sada je već prisutan kolaps, a ne znam kako će to izgledati kada sve bude završeno. Mislim da imamo jedno tri-četiri objekta pred useljenjem”, navodi Sredojević.
Zapali su joj za oko, navodi, srušeni objekti koji, kako kaže, možda nemaju neku ogromnu arhitektonsku vrednost, ali imaju „dobru priču, imaju zanimljive ornamente, interesantne prozore”.
„Jednom prolazim i vidim kako kašika bagera udara u jedan takav objekat. Ta simbolika kašike bagera koja bez ikakve promišljenosti ruši nešto što je postojalo decenijama za mene je bila veoma upečatljiva”, ističe ona.
Istovremeno se, navodi, pitala „šta su sve krili ti tavani, podrumi i kuće, koliko je tu generacija živelo, šta se sve tu moglo pronaći od svakodnevnih predmeta koje su koristile porodice i pita se da li je nešto od toga ponuđeno muzejima.
„Dvorište u Pavla Papa 10, tu sam čak i ulazila. Bilo je prelepo. Bila je neka žuta klinker opeka. Nisu stradali samo objekti, stradala su i dvorišta, stradao je jedan način života. Ti objekti jesu bili zapušteni, ali to nije razlog da budu srušeni. Ne čini objekat samo fasada, čini ga i način zidanja, slogovi opeke, konstruktivna rešenja krovova, svodovi podruma, tavanjače koje škripuću pod nogama, miris”, zaključuje Sredojević.
D.S.
