Ovoga leta u bioskopske sale širom sveta stigao je dugoočekivani film „Openhajmer“, u režiji Kristofera Nolana. Osim milionskih zarada u prvih mesec dana prikazivanja i „trke za bioskopski svemir“ u kome mu je glavna protivnica (ili najbolja prijateljica) „Barbi“ Grete Gervig, film je sa sobom doneo i očekivano interesovanje za život i rad Džulijusa Roberta Openhajmera, ali i otvorio brojna pitanja od kojih se jedno možda posebno izdvaja: da li je sve moralo baš tako, i na filmu i u prošlosti?
Iako je glavni fokus filma na biografskim detaljima naučnika u periodu tokom i nakon njegovog angažovanja na projektu Menhetn, film „Openhajmer“ daje kratak uvid u unutrašnje mehanizme funkcionisanja nauke, njene kontinuitete, odnosno diskontinuitete, njena načela i njenu društvenu ulogu, koja neminovno određuje i društvenu ulogu naučnika.
Od pustinje do pretnje za čovečanstvo
Osim ove vrlo specifične popularizacije nauke ukrašene prikazom naučnika koji vole da popiju martini, zaljubljeni pošalju cveće ili postanu lokalni šerifi svog grada simulacije, film onima koji pažljivo gledaju, pruža verziju najkraćeg mogućeg dvadesetog veka, koji u ovom slučaju traje oko tri sata i završava se mnogo ranije nego Hobsbaumov. Nolanov dvadeseti vek završen je 6. avgusta 1945. godine, u Hirošimi, gradu za koji bi malo zapadnjaka ikada u svom životu čulo da Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Američkih Država nije tako odlučilo.
Dvadeseti vek je za istoričare ubrzao vreme na način koji nisu do tada ni zamišljali – počeo je verom u progres, nauku i mir, a završio se ratnim dejstvima na delovima kontinenta koji su na početku veka bili zanemareni i smatrani dalekim i divljim orijentom. Osim velikih istorijskih događaja, koji se, između ostalog, i smatraju velikim zbog napretka istoriografije i većeg broja svesnih svedoka koji ih posmatraju i koji se o njima informišu, dvadeseti vek je tokom svog trajanja bio i kolevka i grob mnogim društvenim procesima i svedočio smenama nekoliko paradigmi.
Naučni konsenzus da istorija ide linearnim pravcem i da je svaka društvena promena nužno promena na bolje, prekinuo je najveći oružani sukob u dotadašnjoj istoriji – Prvi svetski rat, u to vreme, sa pravom, nazivan Velikim. Opšta vera u progres slomljena je dugim i teškim rovovskim ratom, koji je i trajao toliko dugo zahvaljujući tehnološkom napretku – sve ono što je do Prvog svetskog rata proizvedeno ili izmišljeno da služi čovečanstvu, okrenulo se protiv čoveka i čovečnosti, ostavljajući razarajuće posledice na telo, psihu i istoriju. Smena paradigme u društvenim i prirodnim naukama tekla je gotovo paralelno – početak dvadesetog veka doneo je i raskid sa klasičnom fizikom, označen začecima kvantne fizike i teorijom relativiteta.
Do zvaničnog kraja Prvog svetskog rata 1918. godine, svet i način promišljanja o svetu, o njegovim procesima, prirodnim ili društvenim, o svemu onom što ga okružuje ili ne okružuje, u potpunosti je promenjen. Nauke su se menjale posredstvom prethodno generisanog naučnog korpusa, ali i šireg društvenog konteksta, istovremeno utičući na njega i ostavljajući u njemu svoj otisak.
Primum non nocere – Prvo, ne naškodi
Kako istorija nije skup događaja, već procesa, u praksi smena paradigmi nije bila toliko očita i nagla koliko nam se sa ove istorijske distance može učiniti. Uprkos ubrzanom vremenu, zapadna istorija bila je kao voz koji nije tako lako momentalno zaustaviti. Nakon očiglednih posledica četvorogodišnjeg razaranja, uz parolu „da se nikada ne ponovi“ Evropa i svet ušli su u još jednu fazu tehnološkog napretka, koja nam je, između ostalog, donela najlon čarape, kondome od lateksa, frižider, penicilin i atomsku bombu.
Čovečanstvo, a sa njim i naučna zajednica, kao njegov neodvojiv deo, i dalje su delimično verovali u opšti napredak, iako je „zlatno doba“ očito bilo okončano, ako ne metaforički, onda doslovno, napuštanjem zlatnog standarda u ekonomiji. Voz modernosti i vere u progres zaustavljao se dosta sporo. Društvene i prirodne nauke su, svaka na svoj način, nastojale da kontrolišu štetu nastalu ratom – ekonomsku, antropološku i sociološku. Jedan od mehanizama obnove između dva rata bilo je i ulaganje u nauku i istraživanja, koje je i rezultovalo proizvodima koji su, ili će u bliskoj budućnosti, kada budu pristupačniji, velikom broju ljudi olakšati svakodnevni život. Ovakva vrsta mobilizacije nauke bila je očita posledica kasne modernosti, još uvek usmeravane idejom o napretku, poboljšanju i usavršavanju.
U novom ratu, za koji su se svi političari zakleli da se neće ponoviti, pogoni za proizvodnju mnogih proizvoda široke potrošnje transformisaće se u pogone za proizvodnju oružja i eksploziva, a naučna otkrića biće iskorišćena za osmišljavanje i puštanje u rad fabrika smrti. Vrlo brzo je postalo očigledno da svaki simbol napretka u sebi nosi potencijal destrukcije, a svaki naučnik ima znanja koja se lako mogu okrenuti protiv čovečanstva. U trenucima Openhajmerovih nedoumica, koje istorija pamti kao mnogo žustrije i autentičnije nego što je film prikazao, na test se stavlja upravo princip kojim bi, naročito nakon Prvog svetskog rata, svi humanistički, a zatim i ostali naučnici, trebalo da se rukovode u svom radu – prvo ne naškodi, odnosno, ne učini ništa što bi moglo da ugrozi živote i kvalitet života ljudi. Jer, čovečanstvo ne služi nauci, već nauka njemu.
Međutim, u slučaju Džulijusa Roberta Openhajmera, princip „prvo, ne naškodi“ prekršen je usled spoljašnjih okolnosti – Drugog svetskog rata i intervencije države u nauku, kako bi taj rat što pre okončala, u svoju korist i štiteći svoje vojne i strateške interese. U vreme totalnog rata, kakva su bila oba svetska, svi raspoloživi resursi, od tehnoloških do ljudskih, stavljaju se u ratnu službu. Tako je i međuratna fizika, zbijenih redova zbog nacističkih progona naučnika jevrejskog porekla, mobilisana sa namerom da se rat, po svaku cenu, dobije. To što je bila mobilisana od strane saveznika, nije umanjilo posledice kršenja „prvo, ne naškodi“ principa o čijoj primeni niko osim naučnih autoriteta ne bi trebalo da odlučuje.
Ništa nije jednako nuli
Openhajmerove dileme o primeni njegovih naučnih saznanja prikazane su paralelno sa njegovim ličnim i političkim vrednostima o ratu – tokom razvoja radnje jasno vidimo kako se određeni stavovi menjaju, dok vrednosne pozicije koje naučnik s početka zauzima, bar na filmu, postepeno blede.
Najproblematičniji aspekt Openhajmerovih vrednosti na filmu svakako jeste njegova naklonost komunističkim idejama i komunističkoj partiji – Openhajmer je bio fizičar širokog obrazovanja, zainteresovan za filozofiju i socijalnu teoriju, pa tako i za osnove marksističke misli, što je u filmu i pomenuto nekoliko puta. Motivacija za učešće na projektu Menhetn, došla je iz naučnih i ličnih razloga. Naučni su se svakako ticali primene teorijskih okvira postavljenih u njegovoj učionici na Berkliju – teorijskom fizičaru konačno je ukazana prilika da svoju teoriju testira u praksi, i to vrlo korisnoj, onoj koja treba, verovalo se, da okonča Drugi svetski rat i Holokaust, što je Openhajmeru, kao Jevrejinu i komunisti, bilo veoma važno.
Openhajmerove introspekcije i sumnje u krajnji ishod „njegove fizike“ dovode nas do pitanja da li nauka poput fizike, koja se smatra objektivnom i egzaktnom, može da postoji mimo vrednosti? Odgovor koji nam film a i društvene nauke, poput sociologije, nude je da – ne postoji, čime se razgrađuje još jedna brižljivo negovana iluzija o nauci u vakuumu, potpuno nezavisnoj od vrednosti, ličnih i političkih pozicija naučnika. Priznavanjem svojih vrednosti, naučnik zapravo pravi korak ka objektivnosti, koja nikada neće biti potpuna, uprkos svom poštenju i naučnom integritetu. To je još jedna tekovina smene paradigmi tokom dvadesetog veka – apsolutne vrednosti ostavljene su u prošlom veku, prepustivši tron verovatnoćama i relativitetu. Najbolje što možemo je da se približimo nuli, znajući da je nikada nećemo dostići.
Konačno, postavlja se i pitanje koja je uloga naučnika u miru i ratu, krizi ili blagostanju? Gde bi trebalo da počne, a gde da se završi njihova intervencija i koliko kontrole bi trebalo da imaju nad njom? Neke od odgovora pruža sama nauka, a odnosi se na procenu rizika i benefita. Dokle god benefiti premašuju rizike intervencije, ona bi se mogla smatrati opravdanom. Međutim, kao i kod „prvo, ne naškodi“ principa, kada se u jednačinu umeša spoljni faktor, poput politike, u ovom slučaju zamaskirane u borbu protiv nacizma, ishodi postaju neizvesni, a naučna zajednica polako gubi kontrolu nad procesom.
Povratak izgubljene kontrole za Openhajmera bila je otvorena kritika nuklearnog naoružanja, od trenutka kada ima sve informacije o novoj nameni svog izuma koji je osmislila država. Rizik od instrumentalizacije nauke od strane države i njenih interesa uvek je postojao, a u dvadesetom veku je, čini se, doživeo svoj vrhunac. Jer, nekada je i dozvoljeno napraviti pogrešne procene, ali je nezgodno kada pogrešne procene dovedu do lančanih reakcija od kojih zavise ljudski životi.
Bauk i dalje kruži, sada Amerikom
Lančane reakcije koje odnose milione ljudskih života potpuno su karakteristične za kasnu modernost dvadesetog veka, punu oprečnosti, koje istovremeno stvaraju i razaraju. U tom smislu, Openhajmer i njegov rad, direktan su plod te modernosti, ali istovremeno vesnici nekog novog vremena, onog koje počinje od 6. avgusta 1945. Film nas vodi korak dalje od tog prekida, u post-svet, odnosno u drugu polovinu dvadesetog veka, obeleženu novim podelama, ili starim koje su bile vešto skrivane.
Vreme se ponovo ubrzalo, dogodio se još jedan raskid – od dovoljno dobrih saveznika pažljivo su stvoreni savršeni neprijatelji, koje će revizionisti kasnije nazivati opasnijim od fašista. Scene mukotrpnog ispitivanja o bezbednosnoj podobnosti Openhajmera u kontekstu hladnog rata otkrivaju i dimenzije iskrivljenog kolektivnog sećanja na dvadeseti vek – on jeste bio vek velikih borbi, ali te borbe nisu bile uvek progresivne, humanističke i antifašističke, kako se često insistira.
Tokom „kratkog dvadesetog veka“ mnogo više vremena i resursa uloženo je u borbu protiv komunizma, nego na borbu protiv fašizma. Konačno, on nas je naučio da je sve deljivo, čak i atom, samo je antikomunističko savezništo, čini se, neraskidivo.
