Studenti su se u svojoj kampanji obratili penzionerima porukom da je penzija njihovo pravo i njihov novac, kao i najavom da bi, ukoliko dođu na vlast, uspostavili nezavisnu kontrolu državnih projekata i javnih nabavki i vratili novac koji pripada građanima u budžet.
Sociolog Đokica Jovanović ocenjuje da je odluka studenata da se posebno obrate penzionerima racionalna, imajući u vidu njihov značaj kao biračkog tela.
„Studenti su to uradili racionalno. Uopšte me ne bi začudilo da ih je i neko od starijih tako poučio, s obzirom na to da su mladi i da možda ne znaju da je toga već bilo, da je bilo takvih pokušaja sa strane vlasti. A možda im niko ništa nije rekao, nego su sami zaključili da treba da se obrate ljudima koji su veoma važan deo biračkog tela“, kaže Jovanović.
Jovanović podseća da se, prema njegovom sećanju, slična vrsta straha među penzionerima pojavljivala i tokom velikih protesta 1996. i 1997. godine.
„Dobro se sećam, vi niste bili rođeni 1996. i 1997. kada su bili veliki protesti, da je tada takođe puštena glasina da će penzioneri izgubiti penziju. Stvari se ponavljaju. Moj otac je tada bio živ. On je bio protiv Miloševića od samog početka i sam je govorio da je nemoguće da se penzije ukinu. Ali ljudi su se objektivno uplašili“, navodi on.
Prema Jovanovićevom tumačenju, strah je posebno značajan kada je reč o starijim građanima, jer je njihovo životno iskustvo obeleženo brojnim krizama i neizvesnostima.
„Kada čovek ostari i prođe jedno životno iskustvo, naročito u Srbiji, taj se svega boji. Tako da ja razumem i te strahove koje imaju penzioneri danas, ali ne vidim u tome ništa drugo. Ponavlja se sve to. Znam da ovi uče i od Miloševića“, kaže Jovanović.
„Penzioneri su statistički vrlo značajni“
Upravo zbog toga, prema Jovanoviću, studentsko obraćanje penzionerima ima posebno značenje.
„Penzioneri su statistički vrlo značajni“, kaže on, dodajući da je važno što su studenti prepoznali potrebu da direktno komuniciraju sa ovom grupom.
Ipak, društvene mreže same po sebi, smatra Jovanović, nisu dovoljne. Problem je u tome što studenti i penzioneri ne koriste nužno iste komunikacione kanale.
„Pitanje je u tome koliko će do penzionera doći to obaveštenje. To jeste obaveštenje, jer tu imate medijski problem. Mediji preko kojih komuniciraju studenti nisu oni mediji preko kojih komuniciraju penzioneri. Moraju da nađu studenti kanale informisanja.“
Zbog toga je, prema njegovom mišljenju, potrebno da se poruka prenosi neposredno i kontinuirano.
„Za vas i za mene je besmislica da će se to desiti. Ali za one koji se plaše i koji ne znaju kako sve funkcioniše nije besmislica. Dakle, ne znam kako će se organizovati, ali je važno da se potrude da ta informacija dođe do što je moguće većeg broja penzionera.“
„Glas je moćniji od svakog medija“
Jovanović posebnu važnost daje neposrednoj komunikaciji, odnosno onome što se prenosi među ljudima.
„Glas je moćan. To je taj takozvani halo-efekat. On je moćniji od svakog medija. Mi mislimo da su mediji važni, ali ono što ide od uva do uva dublje i ozbiljnije deluje. Tako da moraju da nađu načina da prošire tu informaciju.“
U tom smislu, studentsko obilazak gradova i sela i direktni razgovori sa građanima mogu, smatra on, biti važan deo obraćanja penzionerima.
„To onda mora da bude deo razgovora. To mora da bude deo razgovora sa penzionerima i ne radi se samo o penzionerima, radi se o starijim ljudima. Neki se boje da će i to malo posla što imaju izgubiti. Neki koji rade na tim privremenim i povremenim poslovima, oni se boje da će izgubiti posao.“
Za Jovanovića, kontinuirana komunikacija o ovim pitanjima važna je upravo zbog straha koji, kako kaže, može uticati na političko ponašanje.
„To je ta propaganda koja nam je vrlo delotvorna. Onda je dobro što su oni to pokrenuli. Samo neka kontinuirano to objašnjavaju, do samog dana izlaska na izbore. Neka koriste svaku priliku. Eto, to je moj mali savet.“
Penzije kao deo šireg odnosa vlasti prema građanima
Govoreći o odnosu vlasti prema penzionerima tokom prethodnih godina, Jovanović se osvrće na smanjivanje i povećavanje penzija i plata.
„Pa ne samo penzije – on je povećavao i smanjivao i plate. Kada god je režimu trebalo da odgrize dobar komad tih finansijskih sredstava koji pripadaju ljudima, ili po osnovu zarade ili po osnovu penzije, sve vreme on to radi. Tako da to nije ništa neobično, to je rutina jer se na taj način popunjavaju neke njihove potrebe.“
Jovanović smatra da takvo iskustvo može biti jedan od razloga zbog kojih se penzioneri danas plaše mogućnosti da ponovo izgube deo svojih primanja.
„Verovatno i zbog toga se možda penzioneri plaše, pošto im je već jednom ili dva puta uradio. Ali penzioneri opet ne znaju da on to radi sve vreme, a i da su prethodni režimi slično radili, možda manje bolno, ali su slično radili, od Miloševića do danas.“
Prema njegovom mišljenju, zbog toga je neophodno da se o pitanju penzija govori neposredno sa građanima.
„Tako da, da ponovim, moraju stalno da razgovaraju sa ljudima o tome“, objašnjava.
Od penzija do nesigurnog rada
Jovanović pitanje penzija povezuje i sa položajem ljudi koji rade na privremenim, povremenim i sezonskim poslovima.
„Bilo bi dobro da razgovaraju i sa ljudima koji su na privremenim i povremenim poslovima ili sezonskim poslovima. Statistički oni se računaju kao zaposleni. To je, da vam kažem, neka nova njihova zakonska odredba. Radiš jedan dan u mesecu, jedan dan ti je plaćen, čuli ste da si zaposlen.“
On pravi razliku između formalnog statusa zaposlenog i sigurnosti koju posao pruža čoveku.
„Zaposlenost je samo ono što je puna zaposlenost, dakle na neodređeno vreme. Privremeni i povremeni poslovi ne spadaju u zaposlenost. Kada bi se takva statistika izvela – nemoguće je da je mi izvedemo jer nemamo podatke, ali ja pretpostavljam da bismo onda videli da je faktička nezaposlenost kod nas mnogo, mnogo veća od 50 odsto.“
Jovanović kao ključni problem vidi nesigurnost ljudi koji godinama rade bez stalnog radnog odnosa.
„Evo, vi ste mlađi. Koliko ste puta čuli kad idete na teren da neko kaže: ‘Radim za stalno’? Ogromna većina, je l’ tako, radi na određeno vreme. I to godinama. To nije zaposlenost. Znate šta je uslov da se nešto nazove zaposlenošću? To je da čovek može da planira. Drugim rečima, da može kredit da uzme. Koja će mu banka dati kredit kad nema stalni radni odnos?“, ističe profesor Jovanović i dodaje da je ova tema posebno važna kada je reč i o penzionerima.
„Uzeli smo vam od penzije za vaše dobro“
Na kraju, Jovanović se vraća na način na koji vlast komunicira smanjenje penzija i obrazlaže takve odluke.
„Otuda ide i ovo poigravanje sa penzijama. Kada vlast može da se poigrava sa mlađim ljudima koji su verzirani u tim stvarima mnogo više nego penzioneri, onda će se mnogo lakše poigravati sa penzionerima“, dodaje.
On kao posebno problematičan vidi način na koji se građanima objašnjava da je smanjenje njihovih primanja urađeno upravo u njihovom interesu.
„Sto puta smo to čuli: ‘Uzeli smo vam od penzije za vaše dobro.’ Mi rečimo: ‘Uzeo sam ti parče hleba da ne bi bio gladan.’ To je inkompatibilno sa svakom logikom“, kaže.
Zbog toga, zaključuje Jovanović, pitanje penzija nije banalno predizborno pitanje, već tema koja direktno zadire u odnos građana prema vlasti i njihovu egzistencijalnu sigurnost.
„To je naizgled možda jedna banalna stvar i jednostavna informacija, ali ona duboko zadire. I dobro što ste to pitali. Dali ste mi priliku da preporučim da se o tome stalno govori“, zaključuje profesor Jovanović.
A.Đ.
