Odluka PKK-a da se demilitarizuje, doneta tokom kongresa održanog krajem aprila u severnom Iraku, nazvana je istorijskom i formalizovana u danima nakon što je u februaru 2025. Abdulah Odžalan, lider PKK-a koji je od kraja devedesetih u zatvoru, pozvao pokret na potpuno razoružanje.
Prekid oružane borbe najavljen je putem agencije Firat, bliske PKK-u, a turski predsednik Erdogan proglasio je potez „korakom ka miru i bratstvu”. Zvanična Ankara je odluku o demilitarizaciji pozdravila uz oprez, odnosno uz uslov da se odluka primeni i na sve „filijale i ilegalne strukture” – aludirajući, kako komentarišu analitičari, na oružane kurdske formacije u Siriji.
Pet decenija borbe
PKK je osnovan 1978. godine. Oružanu borbu protiv turske države započeo je 1984. kao borbu za prava Kurda, koji su decenijama bili izloženi institucionalnoj diskriminaciji, asimilaciji i političkom progonu. Od tada, sukobi između PKK i turskih bezbednosnih snaga su, prema različitim procenama, odneli između 40.000 i 50.000 života. Borba se prvenstveno vodila na jugoistoku Turske, ali i u pograničnim oblastima Iraka i Sirije.
Organizacija je bila ključni akter u većem regionalnom sukobu koji je, naročito od 2015. godine, poprimio i transnacionalne dimenzije. Turska ofanziva protiv kurdskih snaga često se prelivala preko granica, naročito ka severu Iraka, ali i u Siriju, gde su povezane grupe poput YPG i SDF bile deo šire „antiterorističke koalicije“ predvođene SAD.
Kraj misije ili krizni menadžment?
Odluka o razoružanju dolazi u kontekstu političkih promena i nagomilanih kriza. U intervjuu za Jacobin datom u februaru ove godine visoki predstavnik kurdske političke stranke DEM, Tuncer Bakırhan, opisao je Odžalanov poziv kao reakciju na „geopolitičko preslagivanje“ i „krizu poretka“ u regionu i svetu. Kako je naglasio, kurdski pokret želi da izbegne da ga istorija pregazi: „Ako ne reagujemo na vreme, bićemo zatrpani pod ostacima zida koji se upravo ruši.”
Prema navodima sa samog kongresa, PKK je objavio da je „uspešno osporio politike koje su za cilj imale negaciju kurdskih prava“ i da je „dovršio svoju istorijsku misiju“.
Analitičari upozoravaju na to da su, međutim, brojna pitanja ostala otvorena. Šta znači „raspuštanje” u bezbednosno i politički fragmentisanom regionu? Šta se događa sa borcima? Ko, kako i kada će nadgledati razoružanje? Da li je ovo stvarni kraj sukoba — ili tek nova faza u njegovom zamrzavanju?
Istovremeno, skreće se pažnja i na to da je od kada je Odžalan pozvao na mir turska država nastavila hapšenja novinara, advokata, aktivista i nastavak vazdušnih udara na kurdske pozicije u Iraku.
Između nade i instrumentalizacije
Aktuelni poziv na mir je došao devet godina nakon što je prethodni pokušaj pregovora (2013–2015) jednostrano prekinut od strane turske države. Ovog puta, mir bi umesto međunarodnih posrednika trebalo da obezbede „unutrašnji mehanizmi“, uključujući civilni sektor (desetkovan progonom u proteklim godinama). U javnosti se konstatuje da UN, Barzani iz Iraka i turska opozicija podržavaju demilitarizaciju, ali da je Erdoganova vlast koristi kao simbolički kapital, bez da zaista preduzima institucionalne korake ka pravdi, istini, reparaciji ili političkom priznanju. Kako se naglašava, dok turski predsednik obećava novu eru, državne institucije i dalje rutinski ignorišu osnovna prava, a protiv opozicionih političara se sprovodi permanentna kampanja.
Ostaje da se vidi da li će ova inicijativa zaista biti tačka razrešenja — ili još jedna propuštena šansa u regionu naviknutom da istovremeno sanja o miru i živi pod njegovim ruševinama.
I.K.
