Jasno određena ekološka politika i aktivniji odnos prema zaštiti životne sredine u sve većoj meri postaju potreba i osnova savremenog društva. Jedna od primarnih dilema je kako uskladiti potrebu za privrednim i ekonomskim razvojem i ujedno zaštiti i unaprediti životnu sredinu. Ovi procesi su određeni implementacijom standarda EU koji usled ekonomske nerazvijenosti i zavisnosti, države Srbije, neće omogućiti ni privredni rast ni zaštitu životne sredine već samo kreditno zaduživanje.
Evrointegracije su jedan od određujućih političkih procesa u novijoj istoriji Srbije. Proces pregovora o članstvu sastoji se iz 35 poglavlja, a svako poglavlje je usklađivanje određene oblasti sastandardima Evropske unije. Poglavlje 27 – Životna sredina – najveće je poglavlje u procesu pregovora o pristupanju, predstavlja jednu trećinu svih pravnih tekovina EU-a i obuhvata preko 250 regulativa čija je implementacija izuzetno skupa.[1] Ekološka politika reguliše upotrebu resursa, procese proizvodnje u privredi, procese rukovanja otpadom i druge segmente društvenog i privrednog života u cilju očuvanja ili podizanja kvaliteta životne sredine i očuvanja resursa. Međutim, često se previđa da njen obim i njeni dometi, u najvećoj meri zavise od ekonomske politike koju država sprovodi, a usled specifičnih odnosa Srbije i EU, ona uopšte ne garantuje zaštitu životne sredine.
Poglavlje 27. pokriva „oblast zaštite životne sredine horizontalno (procena uticaja na životnu sredinu, dostupnost informacija, učešće javnosti), odnosno kroz sektore: kvalitet vazduha, upravljanje otpadom, kvalitet vode, zaštita prirode, kontrola industrijskog zagađenja i upravljanje rizikom, hemikalije, zaštita od buke i civilna zaštita”. Ceo proces implementacije poglavlja 27. zapravo je preuzimanje (downloading) direktiva, regulativa i institucionalnih struktura. Važno je istaći da održivi razvoj i zaštita životne sredine spadaju u prioritete EU, koja je zacrtala vrlo ambiciozne ciljeve za 2020. godinu.[2] Celokupna politika održivog razvoja i životne sredine EU zasnovana je na principu zagađivač plaća (polluter pays), što je ujedno najveća kontradikcija te politike. Nažalost, da EU ne insistira na tome, ekološka pitanja se verovatno ne bi skoro našla na dnevnom redu u Srbiji. Uticaj koji Srbija ima na globalne klimatske promene nije velik kada se gleda u apsolutnim brojkama. Ali ako se posmatra relativno, u odnosu na veličinu teritorije, broj stanovnika, društveni proizvod, utrošak energije, zaključak je da Srbija znatno doprinosi klimatskim promenama. Uzrok leži u tome što Srbija ima mali društveni proizvod po jedinici utrošene energije – „četiri puta manji od svetskog proseka, odnosno šest puta manji od proseka zemalja OECD-a”.[3] Srbija je takođe i potpisnica nekoliko međunaronih dokumenata iz oblasti zaštite životne sredine. Među njima su i UNFCCC[4] iz 2001. i Kjoto protokol iz 2008.
Ekološka politika EU oslanja se na njenu ekonomsku politiku, to jest politiku unutrašnjeg tržišta i zajedničke trgovinske politike, politike konkurentnosti, energetske sigurnosti itd. Unutrašnje tržište EU temelji se na načelu takozvane „slobodne” konkurencije. Pravila koja su postavljena važe jednako za sve učesnike u tržišnoj trci (eng. level playing field). Na sajtu Centra za evropske politike može se pročitati sledeće o odnosu politike životne sredine i ekonomske politike EU: „Propisi EU koji normiraju standarde kvaliteta životne sredine i njima komplementarne ‘ekološke’ standarde za proizvode, procese industrijske proizvodnje i poslovanja jesu pravila unutrašnjeg tržišta. Zapravo ekološki propisi Unije su nivo ispod kojeg se slobodna tržišna utakmica ne može odvijati”. Ovde se jasno vidi da slobodna konkurencija uopšte nije slobodna, već strogo regulisana. Drugim rečima, ako ne ispunjavate zadate uslove, ne možete da učestvujete na tržištu EU, tj. imate problem s nekonkurentnošću i propadate. Kompletan proces pridruživanja, odnosno ispunjavanja tih zadatih uslova, otvaranja i zatvaranja poglavlja, preuzimanje regulativa i pravnih tekovina ima svoj koren u teorijama modernizacije. Ove teorije su podrazumevale da zemlje u razvoju moraju pratiti isti onaj put kojim su se istorijski kretale zemlje koje se danas smatraju razvijenima. Time se potpuno ignorišu specifične situacije u kojima se pojedinačne države i društva nalaze, trenutno i istorijski, te se tako celokupna ekonomska politika EU svodi na parolu one size fits all.
Problem je što se zemlje post-socijalističkog bloka teško mogu prilagoditi ovim uslovima, tj. ne mogu se prilagoditi bez zaduživanja. Samo troškovi implementacije regulativa i institucionalnih struktura vezanih za zaštitu životne sredine toliko su veliki da ne mogu da se finansiraju drugačije. Ovi troškovi su u slučaju Hrvatske iznosili više od deset milijardi evra. U slučaju Srbije procena troškova implementacije svega što Poglavlje 27. podrazumeva iznosi 10.6 milijardi evra. Najveće stavke troškova su sektori vode, otpada i industrijskog zagađenja. Ove procene su napravljene 2011. godine, ali s obzirom na iskustva koja smo imali tokom majskih poplava za vreme kojih se pokazalo da je vodoprivreda tokom tranzicije najblaže rečeno devastirana, opravdana je bojazan da će ovi troškovi biti još veći. Ali to je samo jedna strana troškova. Na drugoj strani su manje vidljivi, indirektni troškovi koji su ugrađeni u sam model kapitalističke ekonomije koji EU nameće.
Otežavajuća okolnost s kojom se Srbija (ali ne samo Srbija) suočava kad je reč o ekonomskom razvoju i očuvanju životne sredine, jeste njeno nasleđe. Ubrzanom industrijalizacijom u periodu posle Drugog svetskog rata stvoreni su ogromni industrijski kapaciteti, a o životnoj sredini se nije razmišljalo na način na koji se to danas čini. Tome treba dodati razaranje proizvodnih kapaciteta tokom bombardovanja od strane NATO-a i samim procesom tranzicije, čiji je rezultat bila deindustrijalizovana i razorena privreda. Veliki problem je nastao kada se domaća privreda otvorila ka međunarodnom tržištu, što je rezultovalo još većim sunovratom privrede. Došlo je do rasta uvoza, što je dodatno oslabilo domaću privredu zbog najezde konkurentnijih roba i usluga, a pošto je uvezeno moralo nečime da se kupuje, uzimali su se krediti od inostranih banaka. Tako je politika slobodnog tržišta dovela do toga da se uvozi roba iz inostranstva, dok domaća privreda propada a dugovi rastu.
Zanimljiv primer primene ove ekonomske politike i politike životne sredine jeste RTB Bor, koji je glavni pokretač privredne aktivnosti istočnog dela Srbije. Vlada je uzela kredit (pošto nije imala sopstvene izvore za investiciju) za izgradnju novih postrojenja od Kanadske izvozne banke, a zatim za izvođača radova uzela kanadsku firmu SNC Lavalin.[5] Ista firma je radila studiju izvodljivosti za koju je dobila dva miliona evra, dok bi ta ista studija u izvedbi Instituta za bakar u Boru, prema nekim procenama koštala manje od 150.000 evra. Zanimljiv podatak u ovom slučaju je i da su kanadske firme najveći investitori i lobisti u rudarstvu. Pored pomenutog kredita, 2011. godine uzet je i kredit od Svetske banke u iznosu od 42 miliona evra koji je investiran u poboljšanje tehnologije, smanjenje zagađenja ali i povećavanje šansi za privatizaciju RTB Bor.[6] Dakle, osim što su nam prodali svoj proizvod i ostvarili profit, dobijaće i kamatu na kredit. I pored svih tih investicija, proizvodnja u RTB Bor se ne povećava, zagađenje se ne smanjuje, a nezaposlenost raste.
Ovo je primer indirektnog troška koji je bio pomenut. Uvođenjem ekoloških regulativa EU, već osakaćenoj domaćoj privredi se nameću pravila koja je sputavaju. Podizanjem standarda ispod kojeg se tržišna utakmica ne može odvijati, sudbina mnogih preduzeća u Srbiji postaje sumorna. Dodajmo na to zahteve za mere štednje, proces privatizacije javnih preduzeća i dobara, činjenicu da se država povlači iz proizvodnje, i sudbina preduzeća je zapečaćena. Slučaj Bora je specifičan, ali svodi se na isto. Jeste, država se zadužila, uložila veliki novac u RTB Bor, ali s ciljem da ga privatizuje. Trošak će ostati nama, a profit će ubirati neko drugi. To je mehanizam koji od samog početka štiti korporacije i privrede zemalja evropskog centra.
Sprovođenje ekološke politike EU koja je tesno vezana za ekonomsku ne znači čak ni da će životna sredina biti sačuvana. Princip da zagađivač plaća ne znači da će naša okolina biti manje zagađena, već da će kapital nastaviti da je zagađuje ako mu se to isplati. Ili će se preseliti u zemlje koje nemaju takvu ekološku politiku. Ono što je pre svega potrebno jeste ekonomska politika koja će moći da pomiri ekonomski razvoj i očuvanje životne sredine. Ali da bismo formirali takve politike moramo da gledamo dalje od neoliberalnog kapitalizma. U suprotnom može nam se desiti da imamo čist vazduh, vodu i okolinu, ali kao robu koju neko želi da nam proda, a mi ne možemo da je priuštimo.
1 Vukelić, Jelisaveta. 2013. Ekološki izazovi evropskih integracija: Srbija i klimatske promene, u: Petrović, Mina(ur.). Izazovi održivog razvoja. Beograd: Institut za sociološka istraživanja 2 Srž klimatsko-energetskog paketa EU čine tri cilja koja se popularno nazivaju ciljevi 20/20/20. To znači redukciju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte za 20% u odnosu na nivo iz 1990. godine; podizanje udela obnovljivih izvora energije na 20% od ukupnih izvora i povećanje energetske efikasnosti za 20%. Evropska Unija kroz ovakvu politiku ima za cilj da promoviše održivi razvoj i da se zaštiti životna sredina za sadašnje i buduće generacije. Naravno, ona to pokušava bez preispitivanja vladajućeg socio-ekonomskog sistema i same mogućnosti da sistem baziranna konstantnom rastu bude održiv. 3 Vukelić, Jelisaveta. 2013. Ekološki izazovi evropskih integracija: Srbija i klimatske promene, u: Petrović, Mina(ur.). Izazovi održivog razvoja. Beograd: Institut za sociološka istraživanja 4 United Nations Framework Convention on Climate Change 5 Radulović, Miroslav. 2013. Crni biser na istoku Srbije – Ima li krivaca za sistematsko ekološko uništavanje borskog kraja, u: Petrović, Mina i Vukelić, Jelisaveta (ur.). Zaštita životne sredine u Pančevu i Boru: Izazovi participativnog pristupa upravljanju okruženjem. Beograd: Institut za sociološka istraživanja 6 Petrović, Mina. 2013. Kvalitet životne sredine kao potencijal lokalnog razvoja, u: Petrović, Mina (ur.). Izazoviodrživog razvoja. Beograd: Institut za sociološka istraživanja
